U Srbiji je od 2009. godine identifikovano osamnaest prinudnih iseljenja neformalnih romskih naselja kojima je pogođeno preko 2700 Roma i Romkinja. Nijedno od tih iseljenja nije sprovedeno prema standardima ljudskih prava koji obavezuju Republiku Srbiju, a domaći pravni okvir je neadekvatan u pogledu zaštite ljudskih prava i poštovanja dostojanstva stanovnika neformalnih naselja.

Danilo Ćurčić, pravni analitičar iz nevladine organizacije Praxis, govori o tome u intervjuu za e-Novine.

Ćurčić je rekao da su organizacije za zaštitu ljudskih prava formirale Platformu za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje. Platforma predstavlja mesto na kome organizacije civilnog društva razmenjuju iskustva u cilju uspostavljanja sistema u kome će se u punoj meri poštovati prava stanovnika neformalnih naselja. U okviru Platforme organizacije civilnog društva izradile su dokument o obavezama Republike Srbije u oblasti prava na stanovanje koji predstavlja polaznu osnovu za regulisanje postupaka za sprovođenje iseljenja.

Pročitajte u Elektronskim Novinama

SAOPŠTENJE ZA MEDIJE ADALAHA

(Istočni Jerusalim) Dana 26. i 27. novembra, Pravni centar za prava arapske manjine u Izraelu – Adalah je održao međunarodnu pravnu radionicu pod nazivom „Državljanstvo i prebivalište u Izraelu i Okupiranoj palestinskoj teritoriji“. Radionica je predstavljala priliku da učesnici daju svoju ocenu dostupnih pravnih i drugih sredstava za osporavanje politike Izraela koja ograničava prava Palestinaca na državljanstvo i prebivalište. Radionica koju je podržao Program Ujedinjenih nacija za razvoj okupila je domaće i međunarodne praktičare koji se bave zaštitom prava na državljanstvo i prebivalište Palestinaca i drugog ugroženog stanovništva širom sveta. Oko 30 pojedinaca koji su predstavljali desetak domaćih i međunarodnih organizacija se priključilo radionici.

Na prvoj sesiji, koja se bavila temom korišćenja strategija parničenja radi odbrane prava Palestinaca na državljanstvo i prebivalište, govorili su pravnik i generalni direktor Adalaha Hasan Džabarin (Director Hassan Jabareen), pravnik Josi Volfson (Yossi Wolfson), pravnik Manal Hasan-Abu Sini (Manal Hassan-Abu Sinni) iz Društva Sv. Iva (Society of St. Yves) i pravnica Sana Duveik (Sanna Duweik) iz Ženskog centra za pravnu pomoć i savetovanje (WCLAC). Govornici su opisali razne zakone i politike kojima Izrael kontroliše prava Palestinaca na prebivalište, kao i njihov razoran uticaj, posebno na žene i decu. Pravnik Padrejg Hjuz (Padraig Hughes) iz Interajtsa (Interights), međunarodne organizacije koja se bavi ljudskim pravima sa sedištem u Londonu, predstavio je uporednu analizu odluka Evropskog suda za ljudska prava.

Druga sesija, na temu komparativnog zakonodavstva i politika, koju je moderirao pravnik Adalaha Savsan Zaher (Sawsan Zaher), sadržala je prezentacije Eitana Dajmonda (Eitan Diamond) iz Međunardnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) i Ivanke Kostić, izvršne direktorke Praxisa, srpske organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava, uključujući zaštitu prava romske nacionalne manjine. Gospodin Dajmond je predstavio pravila okupacionog prava s obzirom da se tiču demografije i raseljavanja stanovništva. Pravnica Ivanka Kostić je potom govorila o uspešnim zagovaračkim aktivnostima koje je Praxis sproveo u borbi protiv diskriminacije, marginalizacije i socijalnog isključivanja romske zajednice u Srbiji.

Drugog dana fokus radionice bio je na međunarodnom javnom zagovaranju kao načinu da se potkrepe pravni napori i aktivnost podizanja svesti o kršenju prava na prebivalište i državljanstvo. Sesija na temu pružanja pomoći i javnog zagovaranja, kojom je predsedavala Rina Rozenberg (Džabarin) iz Adalaha, okupila je učesnike među kojima su bili Sebastijan Kon (Sebastian Kohn) iz organizacije Inicijativa za pravdu Otvorenog društva (Open Society Justice Initiative), Valentina Azarov iz Al-Kuds Bard koledža (Al-Quds Bard College), Martin Klaterbak (Martin Clutterbuck) iz Norveškog saveta za izbeglice i Cvika Besor (Tzvika Besor), ekspert za socijalne medije iz Izraela. Nikol Fric (Nicole Fritz) iz Južnoafričkog centra za parničenje (Southern African Litigation Center) je u pisanoj formi dala opis međunarodnih napora na polju javnog zagovaranja koji su imali za cilj promenu regulative u vezi sa državljanstvom tokom aparthejda i nakon perioda aparthejda u Južnoafričkoj Republici. Govornici su naglasili da bi o osporavanju diskriminatornih zakona trebalo da se diskutuje u odnosu na stvari o kojima vlada već brine, da bi ciljnim grupama trebalo da se obraća i da se biraju pažljivo, kao i da je do sada bilo malo uspešnih javnih kampanja koje kritikuju diskriminatornu politiku izraelske vlade prema pravima Palestinaca na prebivalište i državljanstvo.

Radionica se završila grupnom diskusijom o sumiranim zaključcima i najvažnijim temama za budućnost, uključujući potrebu da relevantni akteri iz civilnog društva Izraela i Palestine rade zajedno kako bi pristupili rešavanju problema erozije ili potpunog brisanja prava Palestinaca na državljanstvo. Žene i deca su prepoznati kao najranjivija populacija, oni kojima može najviše da naškode razdvojeni brakovi i gubitak prebivališta, te je stoga diskutovano o mogućim strategijama javnog zagovaranja na lokalnom i međunarodnom nivou koje bi bile sačinjene tako da odgovaraju potrebama ovih grupa.

Koncept i program radionice i biografije učesnika panel-diskusije (samo engleski)

Fotografije sa radionice

U aprilu 2012. godine, kao rezultat potrebe za sprovođenjem koordiniranih aktivnosti koje će biti usmerene na pružanje pomoći pripadnicima romske zajednice koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih i ne poseduju lična dokumenta, potpisan je Sporazum o razumevanju kojim se uspostavlja osnov za bližu saradnju u rešavanju postojećih problema između Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, Zaštitnika građana i Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije (od jula 2012. Ministarstvo pravde i državne uprave). U oktobru 2012. godine, u skladu sa sporazumom oformljen je Upravni odbor sa zadatkom da predlaže mere i aktivnosti koje je neophodno preduzeti i razmatra ostvarene rezultate. Na prvom sastanku Upravnog odbora usvojen je plan aktivnosti za naredni period i formirana Tehnička grupa kao njegovo radno telo.

Nevladina organizacija Praxis je članica Tehničke grupe koju, pored predstavnika sporazumnih strana, čine i predstavnici drugih relevantnih institucija – Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva rada i socijalne politike, Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom i Sekretarijata za upravu gradske uprave Beograd. Kao uvod u predstojeće aktivnosti, članovi Tehničke grupe su posetili dva neformalna naselja na teritoriji Beograda sa ciljem da sagledaju uslove života u naseljima, ali i da se neposredno upoznaju sa problemima lica koja nisu upisana u matičnu knjigu rođenih. Tokom posete, pravnici Praxisa su kroz predstavljanje konkretnih slučajeva iz prakse, ukazali na nemogućnost upisa lica u matičnu knjigu rođenih, regulisanja pitanja državljanstva, prijave prebivališta i pribavljanja lične karte, što je posledica nedostatka adekvatnog pravnog okvira, neažurnosti organa u postupanju i dr. U tom smislu kao jedan od prioritetnih zadataka predstavnika nadležnih institucija definisano je pružanje pomoći u rešavanju predstavljenih problema. Pored toga, Tehnička grupa će tokom 2013. godine sprovoditi aktivnosti koje se odnose na obuku sudija u vezi sa primenom Zakona o vanparničnom postupku kojim se reguliše utvrđivanje mesta i vremena rođenja za ona lica koja tu činjenicu ne mogu dokazati u upravnom postupku, ali i obuku matičara u vezi sa sprovođenjem zakona i podzakonskih propisa koji uređuju upis činjenica i podataka u matičnu knjigu rođenih. Na kraju, aktivnosti će biti usmerene i na sprovođenje kampanje za upoznavanje pripadnika romske nacionalne manjine sa načinom ostvarivanja prava na upis u matičnu knjigu rođenih i obezbeđivanje besplatne pravne pomoći u postupcima naknadnog upisa.

Preuzmite izveštaj: OVDE

Danilo Ćurčić iz Praxisa rekao je za B92 da je 675 romskih porodica iseljeno sa teritorije Beograda u periodu od 2009. do 2012. godine, a da pritom nisu blagovremeno obavešteni o tome, izostale su i konsultacije a nije im ponuđen ni alternativni smeštaj. On je kazao da su NVO izradile nacrt platforme za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje, koju će uputiti nadležnima organima na razmatranje, kako bi se unapredila ta oblast.

Pročitajte celu vest na B92

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u domenu pitanja zaštite ljudskih prava romske populacije u Srbiji. Romsko stanovništvo, usled dejstva niza socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i drugih faktora, ali i faktora nelegitimnog nejednakog postupanja, i pored težnji određenih društvenih struktura i koordiniranih napora državnih institucija da se kroz inkluzivne procese približi standardima življenja dominirajućih društvenih grupa, često biva izloženo različitim oblicima indirektne ili direktne diskriminacije. Navedene pojave manifestuju se na različite načine, ali im je krajnji rezultat isti: onemogućavajući pripadnicima romske populacije pristup uobičajenim modelima socijalnog, ekonomskog, kulturološkog, obrazovnog i drugog, povezivanja sa sredinom u kojoj žive, staje se na put realizaciji cilja približavanja i izjednačavanja ove ugrožene manjinske grupe sa dominantnim društvenim slojevima. Time se, svakako, onemogućava stvaranje skladne demografske slike u okvirima države.

Na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segragacije u južnom regionu Srbije reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Pozivajući se na izvore domaćeg zakonodavstva i ratifikovane međunarodne konvencije, u svojoj pritužbi Praxis ukazuje na problem segregacije romske dece, a koji se ispoljava kroz činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu. Nereagovanjem odgovornih društvenih tela – grupa, institucija i organa (i pored svojevremenih pokušaja zaintersovanih lica da se na konkretan problem ukaže), a sa osloncem na nedovoljno precizne zakonske formulacije, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, stvorena je atmosfera u kojoj dominirajuće stanovništvo izbegava da upisuje svoju decu u školu u kojoj većinsku učeničku populaciju čine Romi. Time se, između ostalog, direktno zadire u jedan od ciljeva Strategije za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji – sprečavanje etiketiranja škola sa većim brojem romske dece kao „ciganskih škola“. Kako slučaj ima svoju višegodišnju istoriju i produkt je višegodišnjeg nereagovanja nadležnih, a takođe predstavlja izdvojen primer inače rasprostranjene problematike, mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti od značaja je ne samo u smislu rešavanja konkretne situacije, već i radi formulisanja modela za angažovanije rešavanje problema segregacije u ovde opisanom vidu, kao i radi artikulacije sredstava za generalnu prevenciju diskriminacije manjinskih grupa na ovaj ili slične načine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je po podnetoj pritužbi izdala mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, Poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka konkretnog slučaja suštinski ne rešavaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija. Mehanizmi za zaštitu ljudskih prava selektivno zakazuju (kao što je tokom predmetnog postupka propušteno saslušanje od strane podnosioca pritužbe predloženog svedoka – direktorke Udruženja Romkinja „Osvit“, i kao što na predlog postupajućeg organa – Poverenica za zaštitu ravnopravnosti – od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije dostavljeno izjašnjenje koje je trebalo da usledi nakon sprovedenog inspekcijskog nadzora). Upravo takvim, naizgled sitnim propustima, stvaraju se uslovi za produbljenje problema diskriminacije. Romska populacija marginalizovana je i, posmatrana kao celina, često tretirana kao „društveni čir“, direktnim ili posrednim dejstvom pojedinaca ili kolektiviteta, spontanim postupanjem ili postupcima koji neretko nalaze veštački oslonac u zakonodavstvu i pravnom sistemu države. Značajno je ukazati na zloupotrebe prilikom tumačenja određenih pravnih akata, s ciljem zaštite sekularnih interesa pojedinih entiteta, pre svega društveno odgovornih tela – organa, organizacija, institucija ili pojedinaca, koji bi se u konkretnoj situaciji javili kao nosioci odgovornosti za evidentirane manifestacije diskriminacije. Pod zloupotrebama podrazumevamo svako selektivno i tendenciozno tumačenje nedovoljno preciznih odredbi pravnih akata, a koje za cilj ima stvaranje iskrivljene slike o nepostupanju protivnom osnovnim načelima i principima zaštite ljudskih prava. Stvaranje svesti kod dominirajućeg stanovništva o značaju inkluzije, sjedinjenja i stvarnog izjednačavanja svih društvenih slojeva, je proces koji zahteva angažovan pristup i artikulisano i beskompromisno postupanje svih odgovornih struktura. Da bi se konkretni koraci preduzimali na terenu prakse, prethodno se mora usaglasiti i ujednačiti pravni osnov, a zatim mehanizmi primene normi, što u sadašnjem trenutku, na ovim prostorima, predstavlja još uvek neostvareni cilj.

U nadi da će u budućnosti biti preduzeti značajni koraci u pravcu poboljšanja sveopštih uslova života romske, ali i drugih, manjinskih grupa u Republici Srbiji, ukazujemo da smo rođenjem svi jednaki u mogućnostima, pravima i obavezama, i da je nedopustiv, nehuman i neprihvatljiv svaki pokušaj da se to zanemari.

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u domenu pitanja zaštite ljudskih prava romske populacije u Srbiji. Romsko stanovništvo, usled dejstva niza socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i drugih faktora, ali i faktora nelegitimnog nejednakog postupanja, i pored težnji određenih društvenih struktura i koordiniranih napora državnih institucija da se kroz inkluzivne procese približi standardima življenja dominirajućih društvenih grupa, često biva izloženo različitim oblicima indirektne ili direktne diskriminacije. Navedene pojave manifestuju se na različite načine, ali im je krajnji rezultat isti: onemogućavajući pripadnicima romske populacije pristup uobičajenim modelima socijalnog, ekonomskog, kulturološkog, obrazovnog i drugog, povezivanja sa sredinom u kojoj žive, staje se na put realizaciji cilja približavanja i izjednačavanja ove ugrožene manjinske grupe sa dominantnim društvenim slojevima. Time se, svakako, onemogućava stvaranje skladne demografske slike u okvirima države.

Na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segragacije u južnom regionu Srbije reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Pozivajući se na izvore domaćeg zakonodavstva i ratifikovane međunarodne konvencije, u svojoj pritužbi Praxis ukazuje na problem segregacije romske dece, a koji se ispoljava kroz činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu. Nereagovanjem odgovornih društvenih tela – grupa, institucija i organa (i pored svojevremenih pokušaja zaintersovanih lica da se na konkretan problem ukaže), a sa osloncem na nedovoljno precizne zakonske formulacije, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, stvorena je atmosfera u kojoj dominirajuće stanovništvo izbegava da upisuje svoju decu u školu u kojoj većinsku učeničku populaciju čine Romi. Time se, između ostalog, direktno zadire u jedan od ciljeva Strategije za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji – sprečavanje etiketiranja škola sa većim brojem romske dece kao „ciganskih škola“. Kako slučaj ima svoju višegodišnju istoriju i produkt je višegodišnjeg nereagovanja nadležnih, a takođe predstavlja izdvojen primer inače rasprostranjene problematike, mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti od značaja je ne samo u smislu rešavanja konkretne situacije, već i radi formulisanja modela za angažovanije rešavanje problema segregacije u ovde opisanom vidu, kao i radi artikulacije sredstava za generalnu prevenciju diskriminacije manjinskih grupa na ovaj ili slične načine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je po podnetoj pritužbi izdala mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka konkretnog slučaja suštinski ne rešavaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija. Mehanizmi za zaštitu ljudskih prava selektivno zakazuju (kao što je tokom predmetnog postupka propušteno saslušanje od strane podnosioca pritužbe predloženog svedoka – direktorke Udruženja Romkinja „Osvit“, i kao što na predlog postupajućeg organa – Poverenika za zaštitu ravnopravnosti – od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije dostavljeno izjašnjenje koje je trebalo da usledi nakon sprovedenog inspekcijskog nadzora). Upravo takvim, naizgled sitnim propustima, stvaraju se uslovi za produbljenje problema diskriminacije. Romska populacija marginalizovana je i, posmatrana kao celina, često tretirana kao „društveni čir“, direktnim ili posrednim dejstvom pojedinaca ili kolektiviteta, spontanim postupanjem ili postupcima koji neretko nalaze veštački oslonac u zakonodavstvu i pravnom sistemu države. Značajno je ukazati na zloupotrebe prilikom tumačenja određenih pravnih akata, s ciljem zaštite sekularnih interesa pojedinih entiteta, pre svega društveno odgovornih tela – organa, organizacija, institucija ili pojedinaca, koji bi se u konkretnoj situaciji javili kao nosioci odgovornosti za evidentirane manifestacije diskriminacije. Pod zloupotrebama podrazumevamo svako selektivno i tendenciozno tumačenje nedovoljno preciznih odredbi pravnih akata, a koje za cilj ima stvaranje iskrivljene slike o nepostupanju protivnom osnovnim načelima i principima zaštite ljudskih prava. Stvaranje svesti kod dominirajućeg stanovništva o značaju inkluzije, sjedinjenja i stvarnog izjednačavanja svih društvenih slojeva, je proces koji zahteva angažovan pristup i artikulisano i beskompromisno postupanje svih odgovornih struktura. Da bi se konkretni koraci preduzimali na terenu prakse, prethodno se mora usaglasiti i ujednačiti pravni osnov, a zatim mehanizmi primene normi, što u sadašnjem trenutku, na ovim prostorima, predstavlja još uvek neostvareni cilj.

U nadi da će u budućnosti biti preduzeti značajni koraci u pravcu poboljšanja sveopštih uslova života romske, ali i drugih, manjinskih grupa u Republici Srbiji, ukazujemo da smo rođenjem svi jednaki u mogućnostima, pravima i obavezama, i da je nedopustiv, nehuman i neprihvatljiv svaki pokušaj da se to zanemari.

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u regionu Južne Srbije, gde je brojnost romskog stanovništva izraženija. Na činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu, kao na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segregacije u južnom regionu Srbije, reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Po sprovedenom postupku, poverenica za zaštitu ravnopravnosti izdala je mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave Grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka za rešenje predmetnog slučaja suštinski ne otklanjaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija.

Posmatrajući navedeni slučaj kao reprezent stanja na terenu ljudskih prava, izvodi se zaključak da bi jedan od osnovnih zadataka u borbi protiv svih oblika diskriminacije trebalo da bude stvaranje čvrste zakonodavne i pravne osnove, gde neće biti uslova za nejednako postupanje prema bilo kojoj ugroženoj društvenoj grupi s osloncem na „slovo zakona“.

Za više informacija videti saopštenje Povernica za zaštitu ravnopravnosti nije utvrdila diskriminaciju, bez obzira na postojanje segregacije u OŠ "Vuk Karadžić" u Nišu

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u toku je postupak protiv S.S., koja je optužena da je učinila krivično delo kršenja porodičnih obaveza (čl.196, stav 1 Krivičnog zakonika), jer se nije pridržavala obaveza propisanih članom 69. Porodičnog zakona i nije podizala i čuvala decu tako da se stara o njihovom životu i zdravlju. U optužnom predlogu navodi se da je S.S. „nakon dolaska iz Sarajeva u Beograd 2009. godine neprijavljeno boravila u nehigijenskom naselju na Novom Beogradu (...), a da pri tom nije decu prijavila nadležnim organima, nije im obezbedila lična dokumenta niti ih je upisala u školu i uključila u obrazovni sistem, usled čega su maloletna deca vaspitno i higijenski zapuštena i zanemarena“.

Notorna je činjenica da stanovnici neformalnih naselja nemaju mogućnost da prijave prebivalište, zbog nedostatka zakonskog osnova stanovanja. S.S. je do 1999. godine živela na Kosovu, kada je usled sukoba bila prinuđena da napusti svoj dom i kasnije se preseli u Sarajevo, gde je rodila dvoje dece. Međutim, deca nisu dobila državljanstvo BiH, niti su stekla državljanstvo Republike Srbije. Po dolasku u Beograd, S.S. je uz pomoć Praxisa, za jednog sina u Sarajevu sprovela postupak određivanja ličnog imena, a za oba sina pribavila je izvode iz matične knjige rođenih. Potom je deci pokušala da prijavi prebivalište i pribavi im zdravstvene knjižice, ali u tome nije uspela, jer nemaju regulisano državljanstvo. Nijedan od organa kojima se obraćala nije je poučio o radnjama koje je potrebno preduzeti kako bi deci obezbedila lična dokumenta. Pored toga, nasuprot navodima iz optužnog predloga, S.S. je upisala decu u školu.

Ovo je prvi poznati slučaj da roditelj bude optužen zbog toga što deca ne poseduju lična dokumenta. Apsurdna je situacija da državni organi umesto da preduzimaju mere kojima će olakšati stanovnicima neformalnih romskih naselja i licima u riziku od apatridije punu integraciju u društvo, građanku S.S. krivično gone zbog navodnog zanemarivanja dece.

Uz pomoć Praxisa, Igor Mitscka sa Univerziteta Jejl, SAD, posetio je neformalno romsko naselje "Jabucki rit" u blizini Beograda, gde su lokalne vlasti smestile stotinu prisilno iseljenih Roma. Ovo naselje je udaljeno od grada i uslovi života su jako loši. Romi se još uvek nadaju da će Vlada Republike Srbije na kraju ispoštovati međunarodne propise i obezbediti im adekvatan smeštaj i omogućiti im da se integrišu u društvo. Izveštaj o ovoj poseti objavljen je u ACCENT Magazinu.

Pročitajte izveštaj u ACCENT Magazinu