In December 2015, NRC-Praxis began implementing the Project “Emergency Protection, Shelter and Assistance for Refugees & Asylum Seekers in Serbia” funded by ECHO.  Activities include provision of information, shelter assistance and distribution of food and non-food items (NFIs) to refugees transiting through, or seeking asylum in Serbia.  Field locations are the Eastern border, primarily Dimitrovgrad, and Belgrade. Given that refugees were arriving day and night, teams have been working 24/7. Since the “Zagreb Joint Statement” of Feb 18, which signalled the beginning of the closure of the Balkans route, and the resulting dramatic reduction in refugee numbers to Serbia, the project has adapted where necessary, to respond to changing numbers and needs. So far has served over 6,000 beneficiaries have been served.

Download the report HERE.

Throughout March 2016, NRC-Praxis continued its ECHO-funded humanitarian activities in Serbia. Activities included protection through presence, assistance and provision of information, and the distribution of food and non-food items (NFIs). However, the closure of borders along the Balkan route and the EU-Turkey Deal agreed in March 2016 resulted in increased arrivals in Belgrade in comparison to previous months, with refugees entering Serbia via unofficial routes from Bulgaria and Macedonia. Thus, the field activities mainly focused on Belgrade where the teams continued to work 24/7, but Praxis also kept its presence in Dimitrovgrad until the end of March, monitoring the situation. In March, nearly 2,500 beneficiaries were assisted.

Download the report HERE.

Međunarodni dan Roma, 8. april, je dan kada se slavi i promoviše romska kultura, ali i podseća i ukazuje na težak položaj Romkinja i Roma u društvu, kao i na obavezu da učinimo više da se situacija u kojoj su promeni nabolje. Uprkos pomacima koji su učinjeni tokom prethodnih godina, problemi sa kojima se suočavaju Romkinje i Romi u Srbiji i dalje su brojni, a svakodnevni život za većinu njih ostaje ispod granica dostojanstva. Romi su i dalje diskriminisani u gotovo svim sferama društvenog života, dok im je pristup statusnim i socioekonomskim pravima otežan ili potpuno onemogućen.

Povodom Međunarodnog dana Roma, tokom ove nedelje ukazivali smo na prepreke sa kojima se naši sugrađani/sugrađanke svakodnevno susreću, ali i na prakse uz koje bi se iste mogle umanjiti, ili prevazići. Razgovarali smo i sa Bajramom Kafu Kinolijem, balkanskim Bob Marlijem i, kako ga mnogi već uveliko zovu, naslednikom Šabana Bajramovića. Bajrama, frontmena benda Gipsy Groove i mirovnog aktivistu, upoznali smo upravo u trenutku kada se suočavao sa brojnim preprekama u borbi za ostvarenje sopstvenih prava.

Zanimalo nas je šta njemu lično predstavlja ovaj dan… 

Za mene je Međunarodni dan Roma isto što i Međunarodni dan Čoveka. I svaki dan bi trebao da bude dan čoveka. Prava Roma posmatram isto kao i prava svakog drugog čoveka. Svaki čovek zaslužuje poštovanje, zaslužuje da živi dostojanstveno. I ne možemo braniti prava jednog, a zanemarivati prava drugog. Ne postoji uvažavanje bez razmene, bez dijaloga. I zato je lepo da postoji dan kada se jednoj zajednici, njenoj kulturi i običajima odaje poštovanje. Ali, istovremeno, ukoliko duh tog 8. aprila ne uspeva da zaživi i ostalim danima u godini, onda i taj jedan dan gubi na vrednosti i značaju. 

Veće društvene promene nikada nisu rezultat jednostranog truda...

Svo uvažavanje većinske zajednice ne bi imalo smisla ukoliko i mi sami ne uložimo trud da za početak uvažimo sami sebe, a onda i odgovorno zauzmemo mesto unutar šire zajednice. Dokle god prihvatamo da budemo u ulozi žrtve, a ponekad mi se čini da je ljudima najlakše da se uljuljkaju upravo u tu ulogu i okrive druge za svu nepravdu koja im se dešava, situacija se neće promeniti. Promene bi trebalo da dođu iz same zajednice. Ljudi unutar romske zajednice moraju biti ujedinjeni u borbi za te promene. Ali, ako se svakodnevno boriš za osnovne egzistencijalne potrebe, tvoja moć da ostaneš dosledan nekoj borbi, zauzmeš stav i istupiš kao društveni i politički subjekat i, što je najvažnije, istraješ u tome... je vrlo ograničena. Zbog toga do velikih promena retko dolazi. Ipak, verujem da se svi moramo izboriti za svoje mesto. Podrška je uvek veoma dobrodošla, ali motor koji pokreće promene je naša odgovornost. Ne treba da budemo oni o kojima se priča, deo statistike o kojoj se stalno nešto smatra i ukazuje, već oni koji pričaju o sebi i zastupaju sebe i svoju zajednicu u svakodnevnom životu. 

Jedna od pesama sa prvog albuma Gipsy Groove-a počinje stihovima „Bio ti prvi, ili poslednji, na kraju si ipak samo Ciganin“...

Diskriminacija i nasilje idu uz ranjivost i slabost. Što si snažniji, što imaš jači stav i veću podršku, sve manje ljudi se usuđuje da ispoljava negativne stavove i pribegava nasilju iz mržnje. I obrnuto. Kada smo krenuli sa Gipsy Groovom, svakojakih je situacija bilo... svaki fašista, neonacista, nacionalista bi davao sebi za pravo da vređa, ostavlja uvredljive komentare i pretnje. Kako je bend postajao priznatiji i poznatiji i nakon što su neki od neprijatnih događaja sa kojima sam se suočavao bivali javno osuđivani, sve je manje takvih situacija. Ipak, boja kože te obeležava. Na kraju je na tebi kako ćeš da se postaviš u odnosu na to. Odlučiš da se ne osvrćeš na to što se neko osvrće zbog tvoje različitosti. Ovo je jasno svim ljudima koji se zbog svoje različitosti suočavaju sa problemima. Nisu samo Romi diskriminisani. Diskriminacija je nažalost prisutna u svim društvenim sferama, pojavljuje se ruku pod ruku uz ranjivost i upravo zbog toga protiv diskriminacije moramo istupati svi. Ujedinjeno. Baš kao i što kad se borimo za prava, borimo se za prava svih građana. 

„Znam da je teško ne biti ni za crne, ni za bele... ali, ljudi, probudite se“ 

Moje izjave su najglasnije i najdirektnije upravo kroz muziku. Gipsy Groove je i nastao uz ideju o angažovanoj umetnosti. Svaka naša pesma je poruka. Kroz muziku promovišemo vrednosti u koje verujemo. Pozivamo na razumevanje, solidarnost i glasno osuđujemo jednoumlje, rasizam, nacionalizam i uverenja koja podstiču mržnju. Ali, naša priča tu ne staje. Ponekad romsku kulturu predstavljamo uz satiru, pravimo šale o sopstvenim običajima, jer je upravo dehumanizacija i viktmizacija ono što želimo da izbegnemo i što rado ismevamo. Romi, kao i svi drugi ljudi, nisu ni najgori, ni najbolji. Nešto radimo dobro, a nešto ne. I to je svojstveno svakom čoveku. Ne moramo biti savršeni da bismo bili dobri. Niti treba da budemo uvažavani jedino ukoliko smo savršeni.

8. april 2016. godine treba da bude upamćen po rečenici...

Obrazovanje. Obrazovanje kao osnaživanje. Obrazovanje kao snaga. Kao glas. Obrazovanje kao put do razumevanja. Do umeća. Obrazovanje kao stav. I način. Kao cilj i put do svake dobre promene. 

Migrantska "Balkanska ruta" zvanično je zatvorena 8. marta, što je za mnoge izbeglice iz Sirije, Pakistana i Avganistana značilo da dalje od Grčke neće moći. Uprkos tome, krijumčarski kanali i dalje rade svoj posao, pa se u Beogradu nađe minimum 100 izbeglica na dan od kojih većina ne zna ni u kojoj je zemlji. Kao dodatak smrtonosnoj turi, izbeglice najčešće budu ostavljene na obodu grada, a neretko većina zaluta. Tu u pomoć pristiže organizacija Praksis čije mobilne ekipe patroliraju gradom. Praksis je nevladina organizacija koja se bavi besplatnim pružanjem pravne pomoći i borbom za ljudska prava. Izbeglice najčešće informišu o uslovima boravka u Srbiji, ali većina tek od njih sazna da dalje neće moći.

Iskustva volontera Praxisa su različita i većinu ih nećemo čuti u medijima. Oni nikada ne znaju šta ih čeka određenog dana, skoro kao ni izbeglice kojima pomažu. Kada je kiša, izbegli ljudi dođu promrzli, mokri, gladni i bez nade. Tek kasnije ih sačeka informacija da su Nemačka ili Austrija u ovom momentu za njih zabranjeni. Retko ko od njih poželi da ostane u Srbiji, tvrde u Praxisu. No, njihova dužnost je i da im objasne uslove azila u Srbiji i azilnog centra nedaleko od Beograda.

"Stani u red. Izvoli. Hrana. Odeća ti je tamo. Ovde potpis. Hvala. Sledeći. I tako iz zemlje u zemlju. Izvini što plačem. Pomažu ljudi, naravno. Samo me niko dugo nije pitao iskreno 'kako si' (Čovek, 1960, Sirija)". Ovo je samo jedna od rečenica koju volonteri organizacije Praksis skoro svakodnevno čuju. O tome sa čim se sve još susreću i koliko im je teško da pomognu ljudima koji su na putu mesecima, ispričala je koordinatorka timova za pomoć izbeglicama u ovoj organizaciji Mirjana Nešić.

Padala je kiša i uprkos martu i dalje je veoma hladno. Sigurno ste imali mnogo posla, pa je bio izazov "uhvatiti" vas za razgovor. Možete li na početku da nam opišete kako izgleda jedan vaš radni dan i rad sa izbeglicama?

Jednostavno, je ovo posao koji čoveka uvlači i obuzima. Evo koliko smo samo odlagali ovaj razgovor… Uvek se pojavi neka nova situacija koja zahteva da baš vi budete na terenu. Ja se ovim poslom bavim od septembra, kada je sve ovo počelo, jer govorim arapski i turski jezik. Počelo je tako što sam pomagala i to me je sto odsto uvuklo u priču. Bila sam na svim graničnim prelazima i radila dosta na terenu. 

Kako uspevate da ih nađete po gradu? Koliko vas ima u organizaciji koja uskače u pomoć izbeglicama?

Naš tim je u principu najmobilniji i naša aktivnost se sastoji od patroliranja. Ima nas 15 i u tri smene pokrivamo teren. Volonteri patroliraju u grupama i jedino tako možemo da kvalitetno pomognemo ljudima.

Na koji način im sve pomažete?

Osim humanitarne pomoći koju im pružamo, jer ljudi budu iscepani, mokri, gladni, u razgovoru im dalje pomažemo. Ali, tu se javljaju prvi problemi jer, recimo, njima krijumčari svačim pune glave, pa i sa tim da treba nas da izbegavaju. Tu su i strahovi od policije koji uvek postoje. I u takvim situacijama im treba pomoći i to u što kraćem vremenu, kako bi oni sami rekli šta im je potrebno, a da to nije ono vidljivo, kao što je možda lekarska pomoć. Trudimo se da im i ukratko objasnimo koja su njihova prava u zemlji u kojoj se nalaze, budući da najčešće ne znaju gde su.

Zvanična odluka Srbije je da oni ne mogu da uđu u Srbiju, a opet ih ima. Šta ih vi savetujete?

Zvanično oni ne mogu više da uđu u Srbiju, a u Beogradu bude bar 100 novih koji dolaze. Njihova jedina opcija je da traže azil u Srbiji, pa im mi objasnimo kakve su njihove prednosti ako se postave kao tražioci azila. Ima i onih koje to uopšte ne zanima, naravno.

Koji je vaš najjači utisak? Zaista se susrećete sa tragičnim ljudskim sudbinama.

Mogli bismo da utiske rangiramo na dnevnom nivou pošto svakodnevno neki prevagne. Ono što se ponavlja jeste to veliko zadovoljstvo kada dobijete nečiju zahvalnost i da vam je neko prepustio rešavanje te situacije u ruke i da jednostavno ima poverenja u vas.

Svesni smo da se i u medijima, a i na ulici, mogu videti predrasude prema ovim ljudima. Da li biste ukratko mogli da objasnite našoj mladoj publici šta ste vi saznali kroz rad sa izbeglicama?

Tu se zaista stvara empatija prema ljudima, brišete sve druge predrasude koje vam se serviraju u medijima. Hteli ili ne, svi smo izloženi tome, ali kada upoznate živu osobu koja je to doživela, postajete svesni koliko se ne slažete sa postojećim modelima sa kojima nas bombarduju sa svih strana. 

Preuzeto sa sajta Omladinskog Radia.

Mirjana Nešić, koordinatorka timova za pomoć izbeglicama u Praxisu, u razgovoru za ORADIO govorila je o tome sa kojim se sve problemima susreću izbeglice koje prolaze kroz Srbiju i o tome kako im mobilna ekipa Praxisa pomaže.

Pročitajte intervju ovde.

„Dete će biti registrovano odmah nakon rođenja i imaće od rođenja pravo na ime, pravo na sticanje državljanstva i koliko je to moguće, pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje.“

-Član 7 Konvencije o pravima deteta

Evropska mreža za pitanja apatridije nastavlja sa sprovođenjem kampanje „Nijedno dete ne sme biti apatrid“ u cilju podizanja svesti i promovisanja mera koje bi doprinele eliminisanju apatridije među decom.

Prijava deteta odmah nakon rođenja jedan je od preduslova da se izbegne apatridija među decom, što ujedno predstavlja i ključnu komponentu kampanje  #StatelessKids, ali i deo akcionog plana Ujedinjenih nacija za eliminisanje apatridije do 2024. godine.

Podsećamo da su Praxis i Evropski centar za prava Roma (ERRC), kao članice Evropske mreže za pitanja apatridije (ENS), početkom marta podnele inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o matičnim knjigama kako bi osporile odredbu Zakona koja matičarima omogućava da, izuzetno, odlože upis u matičnu knjigu radi provere odnosno utvrđivanja podataka za koje ocene da nedostaju u trenutku prijave rođenja deteta.

#StatelessKids kampanja i podneta inicijativa deo su aktivnosti trogodišnje pan-evropske strategije ENS-a koja ima za cilj da eliminiše apatridiju među decom. U okviru tih aktivnosti,  najavljujemo i predstojeći #StatelessKids Youth Congress, koji će se održati u Briselu u periodu od 11-13. jula 2016. godine. Kongres će okupiti 35 mladih aktivista uzrasta od 18-28 godina, koji žele da doprinesu borbi protiv apatridije među decom. Tokom kongresa, učesnici će o problemu apatridije razgovarati sa vodećim ekspertima i akademicima, predstavnicima UN agencija, članovima Evropskog parlamenta, kao i novinarima i stručnjacima iz oblasti komunikacija i javnog zagovaranja.

Ovaj trodnevni događaj omogućiće im da se upoznaju sa posledicama apatridije i steknu veštine potrebne da postanu mladi ambasadori, koji će širom Evrope podržavati #StatelessKids kampanju.

Više informacija o kongresu i načinu prijave, na sledećem linku.