Iako je Balkanska ruta zvanično „zatvorena“ u martu ove godine, izvestan broj ljudi se njome i dalje kreće. 

U Beograd svakodnevno pristigne oko 150 izbeglica. Neki od njih nastavljaju svoje putovanje u roku od nekoliko sati, drugi odluče da se zadrže u Srbiji nekoliko dana. Većina dolazi iz Makedonije, a mnogo njih je već provelo nekoliko meseci u Idomeniju, u Grčkoj. Dolaze, još uvek, i preko Bugarske. 

Do Beograda dolaze najčešće sa krijumčarima, ponekad javnim prevozom ili taksijem, a češto i peške, hodajući satima preko Makedonije/Bugarske i Srbije. 

Po dolasku u Beograd, u Centru za azil u Krnjači mogu dobiti smeštaj, hranu i lekarsku pomoć. Ukoliko su izrazili nameru da traže azil, u Krnjači mogu ostati dok traje postupak azila. Ukoliko pak nisu registrovani, tu mogu da prespavaju uz obavezu da se narednog dana registruju.

Ako im je iz nekog razloga onemogućeno da odu u Centar za azil, ostaju na ulici, bez mesta za prenoćište i dostupnog javnog toaleta. Hranu, značajne informacije i osnovne potrepštine, poput odeće, obuće i higijenskih paketa, dobijaju uglavnom od humanitarnih organizacija. Za zdravstvenu pomoć mogu da se obrate dežurnim medicinskim organizacijama i institucijama prisutnim u okolini autobuske i železničke stanice. 

Ukoliko stignu tokom noći, izbeglice nemaju obezbeđen organizovan prevoz do Centra za azil. Nemaju gde da prenoće, a spavanje na travi po parkovima u okolini autobuske i železničke stanice je zabranjeno. Ponekad u toku samo jedne noći stigne 150 ljudi. Organizacije koje su prisutne na terenu mogu pomoći samo određenom broju ljudi, dajući im pakete suve hrane i pomažući im da stignu do Centra za azil.

Među pristiglim grupama nalaze se porodice sa malom decom, samohrane majke sa bebama, stari i bolesni. Posebno izloženi rizicima su maloletnici bez pratnje, koji dolaze u grupama oformljenim na samoj ruti.

Njihove priče, životna iskustva i teškoće sa kojima se suočavaju su različite. Ipak, svima im je zajedničko jedno – svi su napustili svoje domove u potrazi za novim, bezbednim mestom za život. 

U susret 20. junu, Svetskom danu izbeglica, tokom narednih dana želimo da podelimo sa vama ko su ljudi koje susrećemo, šta su radili, o čemu su razmišljali i ko su bili „pre“, ali i gde idu, čemu se nadaju i šta za njih predstavlja željeno „posle“. Koliko smo slični i koliko smo različiti, koliko smo i šta naučili jedni o drugima i jedni od drugih.