Svetski dan izbeglica, 20. jun, je dan posvećen podizanju svesti o situaciji u kojoj se nalaze izbeglice širom sveta. U susret ovom danu, tokom protekle nedelje delili smo s vama iskustva i znanja koja smo sticali kroz rad na zaštiti izbeglica sa Bliskog Istoka i afričkih zemalja. Podelili smo sa vama ko su ljudi koje susrećemo, šta su radili, o čemu su razmišljali i ko su bili „pre“, ali i gde idu, čemu se nadaju i šta za njih predstavlja željeno „posle“. Koliko smo slični i koliko smo različiti, koliko smo i šta naučili jedni o drugima i jedni od drugih.  

Danas, još jednom, podižemo svoj glas za njihovu hitnu zaštitu, ljudska prava, bezbedan i dostojanstven život!

Danas želimo da vas podsetimo da se u upravo ovom momentu, stotine porodica i dalje nalazi u bekstvu od nasilja, a sigurnih puteva ka zaštiti i bezbednosti je, još uvek, vrlo malo. Uz zatvorene evropske granice, ljudi bivaju prepušteni krijumčarima, prenatrpanim brodovima i opasnim vodama Mediteranskog i Egejskog mora. Štaviše, primorani su da odlaze na duga, rizična putovanja kopnom, u uslovima opasnim po život. Mnogi životi su već izgubljeni.

Želimo da vas podsetimo da ovi ljudi, ljudi kao vi ili ja, nisu imali izbora, nego da pobegnu i napuste sve u potrazi za boljim životom. Kako nemaju drugog izbora, oni će nastaviti da rizikuju sopstvene živote, izlažući se krijumčarima i raznoraznim rizicima, dokle god ne bude bilo bezbedne alternative. 

Jedini način na koji Evropa može da spreči pogoršanje ove krizne situacije, jeste da zameni krijumčarenje sigurnim, pravnim i slobodnim alternativama dolaska u Evropu.

Stoga danas apelujemo na donosioce odluka da hitno obezbede funkcionalne pravne načine koji će omogućavati izbeglicama da stignu bezbedno u Evropu i da se kreću legalnim migracionim putevima. I pozivamo vas, svoje prijatelje, kolege i saradnike, da nam se pridružite i da nastavite da zagovarate siguran prolaz i urgentnu zaštitu izbeglica, ljudi poput vas ili mene, kojima je, u ovom trenutku, potrebna naša podrška!

Na arapskom se „hvala“ kaže „šukran“.
„Kako si“ se kaže „kejfa haluk“.
Dobro je „bihair“.
„La bihair“ je kad nije dobro.
A sve će biti samo „Inshallah“ – „ako bog da“.
„Taman“ je „tamam“ i sve je jasno.

Čaj je „šaj“ i pije se svakodnevno. I pije se sa mnooooogo šećera. Takoreći, šećer se pije sa čajem. Ako nema šećera, ni čaj nema smisla.

Odgovarajuća veličina pantalona u Avganistanu se ne ustanovljava merenjem “na lakat”, već merenjem uz vrat. Pantalone se razvuku oko oboda, a prstima se uhvate dva najudaljenija kraja. Zatim se tim obodom koji inače ide oko struka, opkruži čitav vrat. Ako se krajevi dodiruju, veličina je odgovarajuća, a dobar izbor se potvrđuje tako što se glavom klimne levo, pa desno, što znači odobravanje.

Odluke se donose unutar grupe, uz odobrenje svih prisutnih. Na isti način se rešavaju i problemi. Bliski ljudi, ili rođaci, se često drže za ruke.

Najpopulrniji pakistanski muzičar bio je Nustrat Fateh Ali Khan. Ali Khan je mogao da peva satima bez prestanka, a na prvi takt njegove muzike svi iz Pakistana se okupe neverovatnom brzinom. I tako se jedan razgovor pretvori u grupni ples.

Ples se pretvori u smeh. U razgovore o značenju različitih imena i reči, o najboljim kulinarskim receptima. Nekoliko kifli, biskvita i sardina se pretvore u svečani ručak, neznanci u prijatelje, a jedan beogradski park u mesto na kom je, uprkos svim nedaćama zbog kojih smo tu, bar na trenutak sve tamam, sve bihair. Na tim trenucima smo zahvalni jedni drugima.

Na tim trenucima šukran!

Studentkinju iz Sirije koja je prijavila svoj poslednji ispit, pa sutradan saznala da njen fakultet više ne postoji. 

Uspešnog iranskog odbojkaša, koji želi šansu za bude profesionalni sportista.

Devojčicu iz Iraka koja najviše voli da slaže slagalice i ima 7 najboljih drugarica sa kojima će se sresti nakon „putovanja“. 

Čoveka, iz Somalije, koji je nakon 60 godina po prvi put napustio svoje selo, a zimus, u Bugarskoj, po prvi put video sneg. 

Mladog bankara, Avganistanca, koji ne želi da se ženi, „iako mu je već odavno vreme“ i sanja da postane uspešni biznismen. 

Četrnaestogodišnju devojčicu iz Sirije, koja će Makedoniju uvek pamtiti po tome što je saznala da postoje divlje svinje.

IT inženjera iz Avganistana, koji u Nemačkoj više ne planira da radi u struci, već da se priključi humanitarnoj organizaciji i pomaže ljudima u nevolji.

Desetogodišnjeg dečaka, koga su roditelji poslali na put sa starijim rođakom kako bi stigao negde gde „može da se uspe“, a kada uspe, dovodi i mlađu sestricu kojoj je obećao da će je paziti i biti uvek uz nju.

Ženu, koja je stigla u Evropu, uspela nekim čudom da pređe sve granice, pa dve nedelje kasnije saznala da joj je cela porodica utopila u moru pokušavajući da joj se pridruži.

...

Koga srećemo?

Srećemo ljude, osobe poput nas.

Ljude koji su jednog dana, vraćajući se sa posla, iz škole, ili šetnje, umesto doma zatekli ruševine. I koji, od tada, svakodnevno donose odluke, koje znače život, ili prestanak života.

Hrabre. Uplašene. Odlučne. Tužne. Nasmejane. Povređene. Umorne. Istrajne. 

Muhameda, koji ima nekoliko nadimaka, i nije mu ime Izbeglica. 

Bahiru, kojoj nije ime Izbeglica. Abdulu, Zaida, Davuda, Zubaudu, koje sada zovemo Izbeglice.

Sreli smo...

Osobu koja je imala planove i snove. I maštarila je. Kad će da se uda. Oženi. Koliko će dece da ima. Koja će im biti imena. Koja nije planirala nikad da se uda! Koja se prepirala sa svojom partnerkom, pa su odlučili da on da ime dečaku, ona devojčici.

Osobu koja doručkuje. Ili ne. Ruča. Večera. Spava. Ili slabo spava. Budi se. Smeje se. Bira koju će majicu obući. Ima omiljeni fudbalski tim. Ne voli sport. I želi novu frizuru. I možda je u detinjstvu pevala pesme na “engleskom” izmišljajući reči po svom, baš kao i ti. A možda je od druge godine učila strane jezike. Baš kao ti ili neko koga znaš.

Osobu koja je vernik, ateista, anarhista, filozof, jogi.

Koja je imala život, bila je sestra, učiteljica, učenica, ćerka, najbolja drugarica, muzičarka, najveći fan Rolling Stouns-a, sakupljala je školjke, dopisivala se sa mlađom sestrom izmišljenim znakovnim jezikom koji su samo njih dve razumele, imala je baku kod koje je išla četvrtkom, mačku po imenu Ra, volela je da gleda kvizove, čitavu jednu godinu je nosila samo zelene majice i profilna slika na fejsu joj je mem koji je skinula sa instagrama. 

Sreli smo ljude. Po svemu, i ni po čemu različite. Ljude, koji se, isto kao i mi, pitaju šta je ispravno, a šta pogrešno, kako da vaspitaju svoje decu, kako da pomognu prijatelju u nevolji, koji se bore za budućnost svoje porodice i dece. I kojima je, u ovom trenutku, potrebna naša podrška. 

Iako je Balkanska ruta zvanično „zatvorena“ u martu ove godine, izvestan broj ljudi se njome i dalje kreće. 

U Beograd svakodnevno pristigne oko 150 izbeglica. Neki od njih nastavljaju svoje putovanje u roku od nekoliko sati, drugi odluče da se zadrže u Srbiji nekoliko dana. Većina dolazi iz Makedonije, a mnogo njih je već provelo nekoliko meseci u Idomeniju, u Grčkoj. Dolaze, još uvek, i preko Bugarske. 

Do Beograda dolaze najčešće sa krijumčarima, ponekad javnim prevozom ili taksijem, a češto i peške, hodajući satima preko Makedonije/Bugarske i Srbije. 

Po dolasku u Beograd, u Centru za azil u Krnjači mogu dobiti smeštaj, hranu i lekarsku pomoć. Ukoliko su izrazili nameru da traže azil, u Krnjači mogu ostati dok traje postupak azila. Ukoliko pak nisu registrovani, tu mogu da prespavaju uz obavezu da se narednog dana registruju.

Ako im je iz nekog razloga onemogućeno da odu u Centar za azil, ostaju na ulici, bez mesta za prenoćište i dostupnog javnog toaleta. Hranu, značajne informacije i osnovne potrepštine, poput odeće, obuće i higijenskih paketa, dobijaju uglavnom od humanitarnih organizacija. Za zdravstvenu pomoć mogu da se obrate dežurnim medicinskim organizacijama i institucijama prisutnim u okolini autobuske i železničke stanice. 

Ukoliko stignu tokom noći, izbeglice nemaju obezbeđen organizovan prevoz do Centra za azil. Nemaju gde da prenoće, a spavanje na travi po parkovima u okolini autobuske i železničke stanice je zabranjeno. Ponekad u toku samo jedne noći stigne 150 ljudi. Organizacije koje su prisutne na terenu mogu pomoći samo određenom broju ljudi, dajući im pakete suve hrane i pomažući im da stignu do Centra za azil.

Među pristiglim grupama nalaze se porodice sa malom decom, samohrane majke sa bebama, stari i bolesni. Posebno izloženi rizicima su maloletnici bez pratnje, koji dolaze u grupama oformljenim na samoj ruti.

Njihove priče, životna iskustva i teškoće sa kojima se suočavaju su različite. Ipak, svima im je zajedničko jedno – svi su napustili svoje domove u potrazi za novim, bezbednim mestom za život. 

U susret 20. junu, Svetskom danu izbeglica, tokom narednih dana želimo da podelimo sa vama ko su ljudi koje susrećemo, šta su radili, o čemu su razmišljali i ko su bili „pre“, ali i gde idu, čemu se nadaju i šta za njih predstavlja željeno „posle“. Koliko smo slični i koliko smo različiti, koliko smo i šta naučili jedni o drugima i jedni od drugih.  

Hitno je potrebno da evropske države spreče pojavu apatrdije među decom. Većina dece bez državljanstva u evropskim državama, rođena je u Evropi; mnogi od njih danas ne bi bili bez državljanstva da su sve ove države, u skladu sa međunarodnim pravom, imale pravne mere zaštite od pojave apatridije među decom. Zabrinjavajuće je da više od polovine zemalja u Evropi ne ispunjava ove obaveze, čime uskraćuje državljanstvo hiljadama dece širom kontinenta.

Apelujemo na sve evropske države da:

• Pristupe Konvenciji Ujedinjenih nacija o statusu lica bez državljanstva iz 1954. godine i Konvenciji o smanjenju broja lica bez državljanstva iz 1961. godine;
• Popune praznine u svojim zakonima i praksi u cilju primene sveobuhvatnih mera zaštite da bi se utvrdilo i dodelilo državljanstvo deci koja su rođena na  njihovim teritorijama, a koja bi inače ostala bez državljanstva  ubrzo nakon rođenja;
• Obezbediti pristup besplatnom i univerzalnom upisu činjenice rođenja u cilju sprečavanja apatridije.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO:

Većina ljudi svoje državljanstvo uzima zdravo za gotovo; ne razmišljaju o tome kako su ga dobili ili zašto, šta im omogućava da ga imaju ili šta bi bilo drugačije da ga nemaju. 

Na žalost, ovo nije slučaj sa hiljadama dece u Evropi koja odrastaju bez državljanstva. Za njih ovo znači nedostatak  zdravstvene zaštite, obrazovanja i drugih mogućnosti, kao i neispunjene potencijale i osećaj da do kraja ne nikada pripadaju negde. Prouzrokuje poteškoće i bol i deci i roditeljima. 

Mnogo je uzroka koji dovode do toga da dete ostane bez državljanstva. Ponekad se status bez državljanstva prenosi sa roditelja na decu. Nekada dete ne stekne državljanstvo na rođenju zbog sukoba različitih zakona koji regulišu oblast državljanstva, ili ne mogu da dokažu svoj pravni identitet jer nemaju izvod iz matične knjige rođenih. Apatridija može biti problem i za decu izbeglica. Takođe može biti posledica međunarodnog surogata, usvajanja ili u slučajevima kada su deca napuštena na rođenju. 

Nijedno dete ne sme ostati bez državljanstva. Apatridija je problem koji je potpuno rešiv. Konvencije Ujedinjih nacija pružaju jasan pravni okvir za definisanje i rešavanje problema lica bez državljanstva. Uspostavljanjem mera zaštita u zakonima o državljanstvu koje bi obezbedile da svako dete rođeno na teritoriji jedne države ima pravo na državljanstvo, ako bi inače ostalo bez državljanstva, zaustavili bi smo pojavu lica bez državljanstva u okvirima jedne generacije!

Potpišite peticiju ovde. 

Pogledajte animaciju o deci apatridima ovde.

Problem dečjih, ranih i prinudnih brakova ne smemo posmatrati usko i samo u okvirima tradicije i običajnog prava, on je mnogo širi i mora mu se prići sa više aspekata. Problem dečjih, ranih i prinudnih brakova zalazi u sve pore dečjeg razvoja, ometa ga i uskraćuje mogućnost odrastanja u okruženju u kome postoji mogućnost izbora. Stoga je neophodno mobilisanje svih aktera koji deluju na polju zaštite prava deteta, kao i njihovo aktivno bavljenje ovim problemom uspostavljanjem intersektorke saradnje.

Tokom maja 2016. godine, Praxis je održao opštinske sastanke u Leskovcu i Požarevcu usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova. Sastanci su organizovani kao deo aktivnosti projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, koji finansira UNHCR. 

Cilj sastanaka bio je da okupi sve za ovu temu relevantne aktere na lokalu, kako bismo zajednički pokušali da identifikujemo moguća rešenja problema dečjih, ranih i prinudnih brakova. Učestvovalo je ukupno 78 predstavnika/ica centara za socijalni rad, policije, tužilaštva, sudstva, obrazovnih i zdravstvenih institucija, kao i romskih medijatorki, pedagoških asistenata i aktivista. Sastanci su organizovani  tako da daju pregled problema dečjih, ranih i prinudnih brakova u Srbiji, regionu i svetu, sa posebnim osvrtom na domaće i međunarodne propise koji regulišu prava deteta, brak i porodične odnose, kao i uloge i obaveze nadležnih organa da preveniraju zanemarivanje dece i nasilje nad decom, s jedne strane, kao i da se kroz interaktivni pristup temi, i primere dobre prakse, dođe do predloga politika koje bi vodile prevenciji i rešavanju problema dečjih, ranih i prinudnih brakova.

Prisutni su pokazali primetno interesovanje za temu, bilo da su se do sada u svom radu susretali sa problematikom ili ne. Interaktivna diskusija je pokazala da se kao glavni zaključak nameće nužnost međusektorske saradnje, koja bi formalno mogla da se realizuje i sklapanjem sporazuma o saradnji na lokalnom nivou između svih aktera neophodnih za efikasno pružanje zaštite deci od zlostavljanja i zanemarivanja. Preventivni rad sa roditeljima u vidu edukativnih i savetodavih sesija, kao ključnim donosiocima odluka, veća vidljivost problema dečjih, ranih i prinudnih brakova, kako kod romske populacije tako i kod šire javnosti i donosioca odluka, samo su neke od preporuka koje su proistekle kao rezultat opštinskih sastanaka.

U drugoj polovini godine, održaćemo još jedan krug radionica i opštinskih sastanaka u cilju dodatnog osnaživanja romske zajednice i nadležnih aktera  na lokalu, kao i uviđanja kratkoročnih rezultata prethodno održanih radionica i sastanaka.

Videti saopštenje: Praxis održao radionice usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova

Danas, 8. juna 2016. godine, počela je primena odredaba Zakona o opštem upravnom postupku koje bi građanima trebalo da omoguće da na znatno lakši način i uz osetno manje troškova ostvaruju svoja prava pred državnim organima.

Naime, odredbe Zakona o opštem upravnom postupku propisuju obavezu nadležnih organa da sami vrše uvid, pribavljaju i obrađuju podatke o kojima se vodi službena evidencija. To praktično znači da prilikom podnošenja zahteva za izdavanje, na primer, lične karte ili pasoša, građani više neće morati da prilažu izvode iz matičnih evidencija, odnosno, da u slučaju podnošenja zahteva za dobijanje socijalne pomoći neće više morati da iz različitih službi i organa pribavljaju dvocifren broj dokumenata. Sve ove dokaze moraće da pribave organi pred kojima se vodi postupak, a propisana je prekršajna odgovornost za službeno lice koje ne pribavi dokaze po službenoj dužnosti. Tako će se novčanom kaznom u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara kazniti službeno lice koje ne izvrši uvid ili ne pribavi podatke od drugog organa, odnosno, ako u roku od 15 dana ne dostavi tražene podatke drugom organu.

Treba napomenuti da je i do sada Zakon o opštem upravnom postupku predviđao obavezu službenih lica da pribavljaju podatke i dokaze, ali se, nažalost, u praksi ova dužnost retko realizovala. Stoga, ostaje da se vidi da li će naglašavanje ove obaveze i njeno izdvajanje u osnovna načela upravnog postupka, kao i propisana prekršajna odgovornost službenih lica, obezbediti doslednu primenu zakona.

Nijedno dete ne bira da se rodi kao pravno nevidljivo, krene u izbeglištvo, postane žrtva eksploatacije i živi bez mogućnosti da ostvari sva svoja prava. Deca ne biraju siromaštvo, nasilje, zlostavljanje, diskriminaciju. 

Na Međunarodni dan zaštite dece podsećamo da se u Srbiji...

...i dalje  rađaju deca bez imena i adrese¸ koje sistem ne prepozanje jer nisu upisana u matične knjige rođenih, iako Ustav Republike Srbije, Konvencija o pravima deteta i drugi međunarodni ugovori koje je Srbija ratifikovala, garantuju da će svako dete biti upisano odmah nakon rođenja i da će od rođenja imati pravo na ime i pravo na sticanje državljanstva!

...uprkos obavezujućim međunarodnim i domaćim propisima koji zabranjuju diskriminaciju po svim osnovama, deca sa invaliditetom, smetnjama u razvoju, a posebno romska deca, susreću sa diskriminatornim ponašenjem i segregacijom u obrazovnom sistemu!

Da...

...dečji, rani i prunudni brakovi predstavljaju realnost za veliki broj romske dece, realnost koja im uskraćuje normalan razvoj i mogućnost odrastanja u okruženju u kome postoji mogućnost izbora. 

...deca u pokretu tokom migracije bivaju izložena višestrukim rizicima. Nepostojanje sistema praćenja njihovog položaja i kretanja izlaže ih opasnostima od trgovine ljudima, nasilja i ekploatacije.

Deca ne biraju okruženje u kojem će se roditi i  zaštita njihovih prava isključivo je odgovornost nas odraslih, koji svakodnevnim izborima kreiramo mogućnosti i prilike koje im okruženje nudi. 

Na Međunarodni dan zaštite dece ističemo da unapređivanje okolnosti u kojima deca žive i odrastaju, a posebno dece koja pripadaju ranjivim grupama, iziskuje svakodnevno zalaganje, i zato pozivamo predstavnike vlasti da poštuju nacionalne i međunarodne zakone i ugovore i obezbede svakom detetu da jednako uživa prava koja mu rođenjem pripadaju.