Praxis popularni tagovi

Praxis

Praxis

Od 1. juna 2021. godine Praxis sprovodi jedanaestomesečni projekat Jačanje građanskog aktivizma za bolju javnu upravu u Kragujevcu, a u okviru Projekta osnaživanje civilnog društva Zapadnog Balkana za reformisanu javnu upravu (WeBER 2.0), koji finansira Evropska unija koju predstavlja Evropska komisija.

Osnovni cilj projekta je da poboljša aktivno učešće organizacija civilnog društva i građana u procesu praćenja reforme javne uprave (RJU) naročito u oblasti izrade i koordinacije lokalnih politika i da unapredi stanje u pogledu poštvanja principa javne uprave koji se odnose na odgovornost i transparentnost u radu javne uprave.

Tokom realizacije projekta, najznačajnije aktivnosti su usmerene na analizu procesa donošenja odluka i kreiranja politika na lokalnom nivou, kampanju podizanja javne svesti, javno zagovaranje sa ciljem poboljšanja rada organa i otklanjanja nedostataka u radu, građanske konsultacije za izradu planskih dokumenata koji nedostaju ili sprovođenje postojećih planova i programa uz učešće građana i objavljivanje izveštaja u kome će biti prikazani najznačajniji rezultati projektnih aktivnosti i formulisane preporuke za unapređenje procesa reforme javne uprave na lokalnom nivou.

Praxis će ostvarivati i promovisati ciljeve projekta u saradnji sa lokalnim medijima kako bi podsticao lokalne medije da izveštavaju o procesu RJU na lokalnom nivou I vrše dalji uticaj na organe uprave da se u svom radu rukovode principima javne uprave.

Nevena Marković, koordinatorka za prava deteta, govorila je za Dnevnik 2 RTS-a o dečjim brakovima, rezultatima istraživanja iz prošlogodišnjeg izveštaja, kao i o neophodnoj umreženoj reakciji svih nadležnih organa i organizacija na samu indiciju dečjih brakova. Prilog RTS-a možete pogledati OVDE

 

 

Povodom sastanka koji smo organizovali sa predstavnicima lokalne administracije, civilnog društva i medija u Kraljevu, u okviru projekta „Sutra počinje danas” sa ciljem poboljšanja učešća građana u reformskim procesima, naša Marija Dražović, koordinatorka za javne politike i istraživanje, dala je izjavu za RTVKV koju možete pogledati OVDE

 

 

Naša Marija Dražović, koordinatorka za javne politike i istraživanje, najavljujući sastanak sa predstavnicima javnog i civilnog sektora koji je održan u Kraljevu, govorila je za RTVKV o projektu „Sutra počinje danas” čiji je jedan od ciljeva poboljšanje učešća građana u kreiranju lokalnih politika i unapređenje transparentnosti rada organa uprave.

Prilog RTVKV možete pogledati OVDE

 

 

Nevladina organizacija Praxis, u saradnji sa Minority Rights Group Europe, će u septembru 2021. godine organizovati treninge namenjene sledećim ciljnim grupama:

  • Diplomiranim pravnicima/pravnicama koji imaju interesovanja za oblasti zaštite od diskriminacije i socijalne pravde, kao i za rad sa romskom zajednicom;
  • Predstavnicima romskih organizacija civilnog društva, kao i organizacija koje se bave zaštitom prava pripadnika romske nacionalne manjine na lokalnom i nacionalnom nivou;
  • Romskim aktivistima i aktivistkinjama iz cele zemlje koji imaju iskustva u radu sa romskom zajednicom na lokalnom ili nacionalnom nivou i koji bi želeli da unaprede svoje znanje o nacionalnom antidiskriminacionom zakonodavstvu i načinima pružanja podrške žrtvama diskriminacije.

Treninzi za svaku od navedenih ciljnih grupa biće podeljeni u sledeće celine:

  • Uvodni deo (online događaj u trajanju do maksimalno 2 sata), u okviru kog će se učesnici/ce upoznati sa ciljevima projekta i samog treninga.
  • Onlajn kurs (u trajanju od 2 nedelje), prilagođen svakoj ciljnoj grupi pojedinačno. Tokom ove dve nedelje učesnici će moći da prate i završe trening prema sopstvenom ritmu: ne postoje „predavanja“ ili „seminari“, učesnici će raditi na interaktivnoj onlajn platformi. Svaka celina sadrži niz vežbi koje pomažu učesnicima da procene svoje znanje. Tokom trajanja treninga, učesnici će imati podršku voditelja kursa.
  • Završni deo (onlajn događaj u trajanju od dva sata), specifičan za svaku ciljnu grupu.

Treninzi se organizuje u okviru projekta „Do ravnopravnosti Roma kroz unapređen pristup pravima“, koji ima za cilj unapređenje stanja u oblasti zaštite pripadnika romske nacionalne manjine od svih oblika diskriminacije podizanjem svesti javnosti, a naročito ključnih aktera o štetnosti ove društvene pojave, zatim poboljšanjem primene antidiskriminacionog zakonodavstva i osnaživanjem Roma da koriste dostupne mehanizme zaštite prava na ravnopravnost.

Polaznici koji uspešno prođu sve delove obuke, dobiće sertifikat o završenom treningu.

Prijavu na trening možete poslati na adresu Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. do 30. jula 2021. godine u 17h, uz naznaku na koji trening se prijavljujete. O tačnom datumu početka treninga u septembru ćemo Vas naknadno obavestiti.

 

Više detalja o pojedinačnim treninzima:

ponedeljak, 05 jul 2021 00:00

Buiding Back Better for Stateless People

An urgent call to States, UN agencies, donors and other stakeholders to learn lessons from the COVID-19 pandemic and take sustained action to correct past mistakes and prioritise protecting stateless people’s rights and the right to nationality

 

You can download full statement: HERE

petak, 18 jun 2021 11:23

Mama, nedostaješ mi

U samom centru Beograda, sakriven iza perona Autobuske i Železničke stanice, tokom 2016. i 2017. godine, neprimetno za stanovnike grada, rastao je jedan paralalni grad izbeglica i migranata. Svi oni koji su iz raznih razloga ostajali van prihvatnih i centara za azil, živeli su mesecima po napuštenim barakama tokom te zime, kada se temperatura spuštala i ispod -20°C. Odatle su iznova odlazili da pokušaju iregularan prelazak granice ka Zapadnoj Evropi, i tu su se, najčešče izmoreni, pretučeni, opljačkani i bolesni, vraćali nakon neuspešnih pokušaja.

Sa proširenjem grandioznog graditeljskog poduhvata, svi obližnji skvotovi su srušeni kako bi ustupili mesto gradilištima, temeljima modernih nebodera na obali reke i budućem novom obeležju Beograda. Od naselja gde je u jednom trenutku živelo 2000 ljudi, među njima i par stotina nepraćene i razdvojene dece, ostale su samo ruševine nakon bagera. Većina ljudi je tada premeštena u prihvatne centre i centre za azil, u kojima je imala neuporedivo bolje uslove. Ipak, većina je žalila za srušenim barakama, mestom koje je raslo nekim bizarnim smerom, sa svojim ulicama, terenima za kriket, frizerima, volonterima, svojim proslavama uz tradicionalne plesove. Mi koji smo radili svakodnovno na tom mestu, znali smo i drugu stranu, mnogo mračniju, sve rizike, zdravstvene, kao i druge, koji su bili posledica onoga što su neki od njih doživljavali kao ultimativnu slobodu. Obračuni, najrazličitije vrste nasilja, pljačke i prevare, strah i strepnja vrebali su ispod slojeva razdraganih pozdrava i šala. Život na takvom mestu, između tona smeća, imao je samo jedan razlog - biti blizu stanice, i odmah se odazvati na poziv krijumčara, kako bi se što pre nastavilo putovanje.

Godinu dana kasnije, neuporedivo manje izbeglica i migranata je bilo na otvorenom, van sistema. Na mestu baraka, građevinska mehanizacija je uveliko izvodila radove na gradnji visokih kula. Ipak, na tom mestu, prilikom jednog obilaska terena smo zatekli grupu maloletnika iz Avganistana, dečaka bez pratnje. Spavali su u velikim cevima koje su čekale svoje postavljanje na gradilištu. Preko otvora cevi je bio prevučen najlon, kako bi ih sačuvao od vetra i kiše.

Dugo smo stvarali odnos poverenja sa njima, predočavajući im rizike njihove odluke da budu tu. Razlozi su bili isti oni koje smo godinama slušali. Odlaskom u centar za azil koji je udaljen 6 sati vožnje od Beograda, gubili bi mogućnost da budu spremni za pokret čim ih krijumčari pozovu. Neodazivanjem na poziv, izgubili bi novac ili mesto u sledećoj grupi.

Maloletnike je Praxisov tim za zaštitu izbeglica i migranata više puta upućivao na terenske socijalne radnike, kao i na druge organizacije koje pružaju specifičnu vrstu pomoći. Vodili smo ih kod lekara, kad god bi to bilo potrebno, ali i na radionice koje su organizovale organizacije u obližnjim sigurnim prostorima, gde su sprovodile svoje aktivnosti.

Dečaci su nam pričali na koje su sve načine prelazili granice, preplivavajući reke, krijumčareći se po kamionima, držeći se ispod vagona vozova ili danima promrzli lutajući po šumama. Svi neuspesi, prebijanja od strane graničnih policija, nasilna vraćanja u zemlje iz kojih bi pokušali iregularni prelazak, pljačke po parkovima gradova kroz koje su prolazili, susreti sa divljim životinjama po „džunglama“, ostavljali su tragove koje su pokušavali da prikriju, imajući pred sobom samo jedan cilj, da idu napred.

Prilikom posete prostoru gde je više organizacija radilo sa ovom grupom dece, jedan od njih, četrnaestogodišnjak, u tišini je napisao nešto na stikeru koji je pri izlasku nehajno zalepio na obližnji zid. Iz radoznalosti smo kasnije pozvali kulturološkog medijatora da nam prevede natpis. Na persijskom jeziku je pisalo „Mama, nedostaješ mi, svake noći te sanjam“.

Praxisov tim je svakodnevno radio sa ovom grupom dece, i oni su na kraju pristali da uđu u sistem socijalne zaštite, nakon čega su smešteni u obližnji centar za azil. Iako više nisu bili izloženi rizicima koje nosi boravak na otvorenom, ipak se nisu dugo zadržali u centru. Dečaci su nam se javili posle par meseci iz Zapadne Evrope.

Danas, uz obalu reke, pejzažem dominira Beograd na vodi. Pre samo par godina, na mestu gde sada prolazi biciklistička staza, koračala su neka deca, u pocepanoj obući, mokra i promrzla, ka svojim snovima. U nekom od tih nebodera, uzidana je i jedna cev, koja je tokom zime 2018. bila dom grupi dečaka iz Kabula.

petak, 18 jun 2021 00:00

Mama, nedostaješ mi

U samom centru Beograda, sakriven iza perona Autobuske i Železničke stanice, tokom 2016. i 2017. godine, neprimetno za stanovnike grada, rastao je jedan paralalni grad izbeglica i migranata. Svi oni koji su iz raznih razloga ostajali van prihvatnih i centara za azil, živeli su mesecima po napuštenim barakama tokom te zime, kada se temperatura spuštala i ispod -20°C. Odatle su iznova odlazili da pokušaju iregularan prelazak granice ka Zapadnoj Evropi, i tu su se, najčešče izmoreni, pretučeni, opljačkani i bolesni, vraćali nakon neuspešnih pokušaja.

Sa proširenjem grandioznog graditeljskog poduhvata, svi obližnji skvotovi su srušeni kako bi ustupili mesto gradilištima, temeljima modernih nebodera na obali reke i budućem novom obeležju Beograda. Od naselja gde je u jednom trenutku živelo 2000 ljudi, među njima i par stotina nepraćene i razdvojene dece, ostale su samo ruševine nakon bagera. Većina ljudi je tada premeštena u prihvatne centre i centre za azil, u kojima je imala neuporedivo bolje uslove. Ipak, većina je žalila za srušenim barakama, mestom koje je raslo nekim bizarnim smerom, sa svojim ulicama, terenima za kriket, frizerima, volonterima, svojim proslavama uz tradicionalne plesove. Mi koji smo radili svakodnovno na tom mestu, znali smo i drugu stranu, mnogo mračniju, sve rizike, zdravstvene, kao i druge, koji su bili posledica onoga što su neki od njih doživljavali kao ultimativnu slobodu. Obračuni, najrazličitije vrste nasilja, pljačke i prevare, strah i strepnja vrebali su ispod slojeva razdraganih pozdrava i šala. Život na takvom mestu, između tona smeća, imao je samo jedan razlog - biti blizu stanice, i odmah se odazvati na poziv krijumčara, kako bi se što pre nastavilo putovanje.

Godinu dana kasnije, neuporedivo manje izbeglica i migranata je bilo na otvorenom, van sistema. Na mestu baraka, građevinska mehanizacija je uveliko izvodila radove na gradnji visokih kula. Ipak, na tom mestu, prilikom jednog obilaska terena smo zatekli grupu maloletnika iz Avganistana, dečaka bez pratnje. Spavali su u velikim cevima koje su čekale svoje postavljanje na gradilištu. Preko otvora cevi je bio prevučen najlon, kako bi ih sačuvao od vetra i kiše.

Dugo smo stvarali odnos poverenja sa njima, predočavajući im rizike njihove odluke da budu tu. Razlozi su bili isti oni koje smo godinama slušali. Odlaskom u centar za azil koji je udaljen 6 sati vožnje od Beograda, gubili bi mogućnost da budu spremni za pokret čim ih krijumčari pozovu. Neodazivanjem na poziv, izgubili bi novac ili mesto u sledećoj grupi.

Maloletnike je Praxisov tim za zaštitu izbeglica i migranata više puta upućivao na terenske socijalne radnike, kao i na druge organizacije koje pružaju specifičnu vrstu pomoći. Vodili smo ih kod lekara, kad god bi to bilo potrebno, ali i na radionice koje su organizovale organizacije u obližnjim sigurnim prostorima, gde su sprovodile svoje aktivnosti.

Dečaci su nam pričali na koje su sve načine prelazili granice, preplivavajući reke, krijumčareći se po kamionima, držeći se ispod vagona vozova ili danima promrzli lutajući po šumama. Svi neuspesi, prebijanja od strane graničnih policija, nasilna vraćanja u zemlje iz kojih bi pokušali iregularni prelazak, pljačke po parkovima gradova kroz koje su prolazili, susreti sa divljim životinjama po „džunglama“, ostavljali su tragove koje su pokušavali da prikriju, imajući pred sobom samo jedan cilj, da idu napred.

Prilikom posete prostoru gde je više organizacija radilo sa ovom grupom dece, jedan od njih, četrnaestogodišnjak, u tišini je napisao nešto na stikeru koji je pri izlasku nehajno zalepio na obližnji zid. Iz radoznalosti smo kasnije pozvali kulturološkog medijatora da nam prevede natpis. Na persijskom jeziku je pisalo „Mama, nedostaješ mi, svake noći te sanjam“.

Praxisov tim je svakodnevno radio sa ovom grupom dece, i oni su na kraju pristali da uđu u sistem socijalne zaštite, nakon čega su smešteni u obližnji centar za azil. Iako više nisu bili izloženi rizicima koje nosi boravak na otvorenom, ipak se nisu dugo zadržali u centru. Dečaci su nam se javili posle par meseci iz Zapadne Evrope.

Danas, uz obalu reke, pejzažem dominira Beograd na vodi. Pre samo par godina, na mestu gde sada prolazi biciklistička staza, koračala su neka deca, u pocepanoj obući, mokra i promrzla, ka svojim snovima. U nekom od tih nebodera, uzidana je i jedna cev, koja je tokom zime 2018. bila dom grupi dečaka iz Kabula.

Kako propusti u radu institucija mogu da utiču na život građana i građanki i njihov pristup osnovnim pravima, svedoči slučaj dečaka koji je Praxis evidentirao prilikom posete Doljevcu 2020. godine. Učeniku VI razreda osnovne škole trinaest godina nije bilo određeno lično ime. Roditelji su propustili da mu u zakonskom roku odrede ime, a ni otac nije priznao očinstvo.

Nakon što su roditelji otišli u inostranstvo, brigu o dečaku i njegovoj braći i sestri preuzeli su baba i deda, a po njihovoj smrti, deca su više meseci u Doljevcu živela sama, dok se iz inostranstva nije vratio njihov otac. Dečakova majka je pre više godina napustila porodicu. Dečak sada živi sa braćom, od kojih su dvojica punoletni.

U ovakvim situacijama, centar za socijalni rad je dužan da preduzme mere i aktivnosti kako bi se regulisao lični status deteta i omogućio pristup osnovnim pravima, u detetovom najboljem interesu. Organ starateljstva je bio dužan da sprovede postupak i donese odluku o određivanju ličnog imena deteta kao i da potom, donese odluku kojom određuje staratelja kako bi se regulisao dečakov lični status, a posebno prijava na zdravstveno osiguranje.

S obzirom na to da je prilikom terenske posete evidentirano da dečak nema određeno lično ime, uz pomoć Praxisa je Centru za socijalni rad u Doljevcu podnet zahtev za određivanje ličnog imena.

Pošto nije dobijen odgovor po osnovu podnetog zahteva, Centru za socijalni rad u Doljevcu je upućen dopis kojim je zahtevana informacija o statusu predmeta. U telefonskim razgovorima, koji su potom usledili, pravniku, supervizoru i socijalnom radniku Centra je predočeno da Porodični zakon nalaže organu starateljstva da odredi lično ime deteta u ovakvim slučajevima, kao i da je u interesu deteta da formalno stekne pravni subjektivitet. Praxis je tada naročito napomeno da su dečaku, zbog neposedovanja dokumenata, uskraćena osnovna prava, a posebno pravo na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Predstavnici centra su bili pri stavu da nije moguće odrediti lično ime deteta bez učešća roditelja. S obzirom na to da organ starateljstva i dalje nije donosio odluku po podnetom zahtevu, upućena je urgencija, nakon čega je Centar dostavio obaveštenje da nije u mogućnosti da sprovede postupak određivanja ličnog imena deteta, jer se majka deteta ne nalazi na adresi na kojoj je mesno nadležan Centar za socijalni rad. Dečakova majka živi u Nemačkoj i ne poseduje važeću ličnu kartu.

Centar za socijalni rad je dužan da svakom detetu odredi ime, ukoliko ono nije određeno u zakonskom roku, bez obzira na bilo koje okolnosti, pa i na to da li majka može da učestvuje u postupku. Pravo na upis u matičnu knjigu rođenih i na lično ime svakom detetu garantuju i Ustav i Porodični zakon i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Konvencija o pravima deteta.

U međuvremenu, dečakova starija braća su samostalno odlazila u Centar za socijalni rad u Doljevcu, kome su se obraćali radi regulisanja ličnog statusa maloletnog brata. Nakon što su više puta insistirali kod ovog organa starateljstva da preduzme mere kako bi se rešio dečakov status, kako su Praxisu preneli, iz Centra su im pretili da će izmestiti dečaka i smestiti ga u hraniteljsku porodicu, nakon čega su prestali da se obraćaju organu starateljstva.

Od dečakove braće Praxis je saznao da je dečaku prošle godine dijagnostifikovan dijabetes. Nakon višednevnog ispoljavanja različitih simptoma, pedijatar Doma zdravlja u Doljevcu pristao je da ga pregleda, iako dete nije imalo zdravstvenu knjižicu. Analizom krvi je tada bio utvrđen višestruko povišen nivo šećera, zbog čega je dečak hitno prevezen u Klinički centar Niš, gde su isprva odbili da ga prime zbog neposedovanja zdravstvene knjižice. Pošto se nalazio u teškom zdravstvenom stanju, dečak je ipak primljen na bolničko lečenje. Nakon otpusta iz Kliničkog centra Niš, pošto nije posedavo izvod iz matične knjige rođenih ni zdravstvenu knjižicu, dečak nije mogao da ode na pregled kod endokrinologa. Sva medicinska sredstva i potrošni materijal neophodan za kontrolu nivoa šećera u krvi, koje bi inače dobijao bez troškova da je zdravstveno osiguran, dečak je kupovao i to kada i ukoliko bi porodica za to imala novca.

Zbog ozbiljnosti situacije i dečakovog zdravstvenog stanja, a usled propusta u radu centra za socijalni rad, Praxis se obratio Zaštitniku građana kako bi preduzeo radnje iz svoje nadležnosti i sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra. UNHCR i Zaštitnik građana su, zajedno sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije potpisnici Sporazuma o razumevanju, čiji je cilj rešavanje preostalih problema sa kojima se suočavaju osobe bez ličnih dokumenata, kao i članovi Operativne grupe formirane u okviru ovog sporazuma.

Uprkos ranijim naporima Praxisa koji su trajali duže od devet meseci i ukazivanja na potrebu reševanja dečakovog slučaja i na nezakonito postupanje Centra, tek nakon što je Zaštitnik građana sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra za socijalni rad, ovaj organ starateljstva je pokrenuo postupak za određivanje ličnog imena deteta. Rezultati su u potpunosti bili vidljivi dva meseca nakon uključivanja Zaštitnika građana u ovaj slučaj.

Centar za socijalni rad u Doljevcu je doneo rešenje kojim je dečaku određeno lično ime. Sproveden je upis ličnog imena, određivanje JMBG-a i upis činjenice državljanstva u matičnoj službi u Nišu. Dečak je tek tada, trinaest godina nakon rođenja dobio potrebna dokumenta, sa kojima je napokon mogao da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje koje mu je bilo preko potrebno. Centar za socijalni rad u Doljevcu je pribavio izvod iz matične knjige rođenih i u saradnji sa ispostavom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Doljevcu izvršio prijavu dečaka na zdravstveno osiguranje.

Time je konačno dobijen epilog ovog slučaja, dečaka iz Doljevca koji trinaest godina nije imao pristup osnovnim pravima jer mu nije bilo određeno lično ime. Slučaj je rešen u roku od dva meseca nakon obraćanja Zaštitniku građana, zahvaljujući saradnji uspostvljenoj u okviru Operativne grupe, a na osnovu Sporazuma o razumevanju između UNHCR-a, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Zaštitnika građana Republike Srbije. Iako je ovaj slučaj konačno uspešno rešen, on pokazuje da je u praksi potrebno još dosta raditi na jačanju kapaciteta, kao i na senzitivisanju službenika o posebnom položaju i potrebama lica iz marginalizovanih grupa, kako bi svi građani pod jednakim uslovima bez diskriminacije mogli da pristupe osnovnim pravima. Primeri poput ovog o dečaku iz Doljevca pokazuju nam koliko je neophodna i važna pravna pomoć, ali i zagovaranje u ovim slučajevima. Uprkos uspesima koji su do sada postignuti na ovom polju, na terenu i u praksi se, nažalost, još uvek susrećemo sa ljudima koji i dalje nemaju lična dokumenta i, kao posledicu toga, nemaju mogućnost da ostvaruju osnovna prava.

Kako propusti u radu institucija mogu da utiču na život građana i građanki i njihov pristup osnovnim pravima, svedoči slučaj dečaka koji je Praxis evidentirao prilikom posete Doljevcu 2020. godine. Učeniku VI razreda osnovne škole trinaest godina nije bilo određeno lično ime. Roditelji su propustili da mu u zakonskom roku odrede ime, a ni otac nije priznao očinstvo.

Nakon što su roditelji otišli u inostranstvo, brigu o dečaku i njegovoj braći i sestri preuzeli su baba i deda, a po njihovoj smrti, deca su više meseci u Doljevcu živela sama, dok se iz inostranstva nije vratio njihov otac. Dečakova majka je pre više godina napustila porodicu. Dečak sada živi sa braćom, od kojih su dvojica punoletni.

U ovakvim situacijama, centar za socijalni rad je dužan da preduzme mere i aktivnosti kako bi se regulisao lični status deteta i omogućio pristup osnovnim pravima, u detetovom najboljem interesu. Organ starateljstva je bio dužan da sprovede postupak i donese odluku o određivanju ličnog imena deteta kao i da potom, donese odluku kojom određuje staratelja kako bi se regulisao dečakov lični status, a posebno prijava na zdravstveno osiguranje.

S obzirom na to da je prilikom terenske posete evidentirano da dečak nema određeno lično ime, uz pomoć Praxisa je Centru za socijalni rad u Doljevcu podnet zahtev za određivanje ličnog imena.

Pošto nije dobijen odgovor po osnovu podnetog zahteva, Centru za socijalni rad u Doljevcu je upućen dopis kojim je zahtevana informacija o statusu predmeta. U telefonskim razgovorima, koji su potom usledili, pravniku, supervizoru i socijalnom radniku Centra je predočeno da Porodični zakon nalaže organu starateljstva da odredi lično ime deteta u ovakvim slučajevima, kao i da je u interesu deteta da formalno stekne pravni subjektivitet. Praxis je tada naročito napomeno da su dečaku, zbog neposedovanja dokumenata, uskraćena osnovna prava, a posebno pravo na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Predstavnici centra su bili pri stavu da nije moguće odrediti lično ime deteta bez učešća roditelja. S obzirom na to da organ starateljstva i dalje nije donosio odluku po podnetom zahtevu, upućena je urgencija, nakon čega je Centar dostavio obaveštenje da nije u mogućnosti da sprovede postupak određivanja ličnog imena deteta, jer se majka deteta ne nalazi na adresi na kojoj je mesno nadležan Centar za socijalni rad. Dečakova majka živi u Nemačkoj i ne poseduje važeću ličnu kartu.

Centar za socijalni rad je dužan da svakom detetu odredi ime, ukoliko ono nije određeno u zakonskom roku, bez obzira na bilo koje okolnosti, pa i na to da li majka može da učestvuje u postupku. Pravo na upis u matičnu knjigu rođenih i na lično ime svakom detetu garantuju i Ustav i Porodični zakon i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Konvencija o pravima deteta.

U međuvremenu, dečakova starija braća su samostalno odlazila u Centar za socijalni rad u Doljevcu, kome su se obraćali radi regulisanja ličnog statusa maloletnog brata. Nakon što su više puta insistirali kod ovog organa starateljstva da preduzme mere kako bi se rešio dečakov status, kako su Praxisu preneli, iz Centra su im pretili da će izmestiti dečaka i smestiti ga u hraniteljsku porodicu, nakon čega su prestali da se obraćaju organu starateljstva.

Od dečakove braće Praxis je saznao da je dečaku prošle godine dijagnostifikovan dijabetes. Nakon višednevnog ispoljavanja različitih simptoma, pedijatar Doma zdravlja u Doljevcu pristao je da ga pregleda, iako dete nije imalo zdravstvenu knjižicu. Analizom krvi je tada bio utvrđen višestruko povišen nivo šećera, zbog čega je dečak hitno prevezen u Klinički centar Niš, gde su isprva odbili da ga prime zbog neposedovanja zdravstvene knjižice. Pošto se nalazio u teškom zdravstvenom stanju, dečak je ipak primljen na bolničko lečenje. Nakon otpusta iz Kliničkog centra Niš, pošto nije posedavo izvod iz matične knjige rođenih ni zdravstvenu knjižicu, dečak nije mogao da ode na pregled kod endokrinologa. Sva medicinska sredstva i potrošni materijal neophodan za kontrolu nivoa šećera u krvi, koje bi inače dobijao bez troškova da je zdravstveno osiguran, dečak je kupovao i to kada i ukoliko bi porodica za to imala novca.

Zbog ozbiljnosti situacije i dečakovog zdravstvenog stanja, a usled propusta u radu centra za socijalni rad, Praxis se obratio Zaštitniku građana kako bi preduzeo radnje iz svoje nadležnosti i sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra. UNHCR i Zaštitnik građana su, zajedno sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije potpisnici Sporazuma o razumevanju, čiji je cilj rešavanje preostalih problema sa kojima se suočavaju osobe bez ličnih dokumenata, kao i članovi Operativne grupe formirane u okviru ovog sporazuma.

Uprkos ranijim naporima Praxisa koji su trajali duže od devet meseci i ukazivanja na potrebu reševanja dečakovog slučaja i na nezakonito postupanje Centra, tek nakon što je Zaštitnik građana sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra za socijalni rad, ovaj organ starateljstva je pokrenuo postupak za određivanje ličnog imena deteta. Rezultati su u potpunosti bili vidljivi dva meseca nakon uključivanja Zaštitnika građana u ovaj slučaj.

Centar za socijalni rad u Doljevcu je doneo rešenje kojim je dečaku određeno lično ime. Sproveden je upis ličnog imena, određivanje JMBG-a i upis činjenice državljanstva u matičnoj službi u Nišu. Dečak je tek tada, trinaest godina nakon rođenja dobio potrebna dokumenta, sa kojima je napokon mogao da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje koje mu je bilo preko potrebno. Centar za socijalni rad u Doljevcu je pribavio izvod iz matične knjige rođenih i u saradnji sa ispostavom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Doljevcu izvršio prijavu dečaka na zdravstveno osiguranje.

Time je konačno dobijen epilog ovog slučaja, dečaka iz Doljevca koji trinaest godina nije imao pristup osnovnim pravima jer mu nije bilo određeno lično ime. Slučaj je rešen u roku od dva meseca nakon obraćanja Zaštitniku građana, zahvaljujući saradnji uspostvljenoj u okviru Operativne grupe, a na osnovu Sporazuma o razumevanju između UNHCR-a, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Zaštitnika građana Republike Srbije. Iako je ovaj slučaj konačno uspešno rešen, on pokazuje da je u praksi potrebno još dosta raditi na jačanju kapaciteta, kao i na senzitivisanju službenika o posebnom položaju i potrebama lica iz marginalizovanih grupa, kako bi svi građani pod jednakim uslovima bez diskriminacije mogli da pristupe osnovnim pravima. Primeri poput ovog o dečaku iz Doljevca pokazuju nam koliko je neophodna i važna pravna pomoć, ali i zagovaranje u ovim slučajevima. Uprkos uspesima koji su do sada postignuti na ovom polju, na terenu i u praksi se, nažalost, još uvek susrećemo sa ljudima koji i dalje nemaju lična dokumenta i, kao posledicu toga, nemaju mogućnost da ostvaruju osnovna prava.

Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action