Koalicija protiv diskriminacije najoštrije osuđuje diskriminatornu preporuku Saveza udruženja taksista Srbije da taksisti ne prevoze azilante i podseća da Zakon o zabrani diskriminacije u članu 17 prepoznaje odbijanje pružanja javnih usluga kao oblik diskriminacije.

Aleksandar Bijelić, predsednik Saveza udruženja taksista Srbije, izjavio je za Blic 24. marta 2015. godine: „Preporuka taksistima je da ne voze azilante jer mogu da zapadnu u neprijatnu situaciju. Policija koja zatekne azilante privremeno oduzima vozilo taksisti i sprovodi se sudski postupak“ .

Ovakvo disrkiminatorno postupanje Saveza udruženja taksista dodatno doprinosi širenju ksenofobije i netrpeljivosti prema tražiocima azila. Podsećamo na slučaj rasne segregacije u javnom prevozu u Americi 50-ih godina, i izražavamo zabrinutost što se 60 godina kasnije u Srbiji dešava isto.

Preporuka taksistima da ne voze azilante i obrazloženje mogućih problema sa nadležnim organima jasno ukazuju na nepostojanje sistemskog odgovora države na mešovite migracije kao i efikasnog sistema zaštite od diskriminacije.

U periodu od 23-24. septembra 2015. godine, u Amsterdamu je održan sastanak Grupe nacionalnih partnerskih mreža Eurochild-a, koja okuplja 18 nacionalnih partnerskih mreža, koje predstavljaju više od 1900 organizacija koje se bave zaštitom prava deteta širom Evrope. Mrežu organizacija za decu Srbije - MODS predstavljala je Jasmina Miković, zamenica izvršne direktorke Praxisa i članica Upravnog odbora MODS-a. Pored toga, Jasmina Miković je učestvovala na zajedničkoj sesiji Eurochild-a i Evropske mreže ombudsmana za decu (ENOC), na kojoj je predstavila saradnju MODS-a i zamenice zaštitnika građana za prava deteta u Srbiji.

Grupa nacionalnih mreža za prava deteta, pozvala je na snažnije usmeravanje na nivou EU kako bi se pružila pomoć članicama EU u unapređivanju i zaštiti prava deteta u Evropi. Sastanak 18 nacionalnih partnerskih mreža pokazao je potrebu za postojanjem koordiniranog pristupa na nivou Evrope kako bi se države članice EU ohrabrile u radu na poboljšanju života dece i mladih.

Situacija dece i mladih u Evropi nije ni blizu idealne. Širom EU, 28% dece je izloženo riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti u odnosu na prosečnih 25% kod ukupne populacije. Preko 11% dece u EU napusti školu pre završetka srednjeg obrazovanja. Nezaposlenost mladih je više nego dvostruko veća od prosečne stope nezaposlenosti. (Evrostat 2013) Siromaštvo je glavni pokretač za stavljanje dece na staranje unutar državnog sistema. Preko pola miliona dece završi u institucijama u EU. Neizvesne i teške okolnosti u kojima se nalaze deca migranti i izbeglice, među kojima ima i onih koji su odvojeni od svojih porodica, dovodi ih u situacije u kojima su izuzetno ranjivi.

„Ulaganje u decu je dobitak za budućnost. Osnaživanje dece garantuje bolje rezultate u obrazovanju, uštede u državnom budžetu, smanjenje radikalizacije i povećanje inovacije u svim sektorima“, poručuje Dana Rušinová, iz Koalicije za decu iz Slovačke.

„Razvoj principa EU za zaštitu dece je korak u pravom smeru. Ali se ne može tu zaustaviti. Našim vladama je potrebna podrška u primeni ovih principa u praksi. Na primer, kako će ih koristiti u zaštiti dece izbeglica i migranata koji dolaze u Evropu?", pita Edel Kvinn iz Saveza za prava deteta iz Irske.

„Vladini programi reformi i inicijative EU poput TTIP mogu da povećaju nivo učešća privatnih pružalaca usluga u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalnih usluga za decu. EU ima važnu ulogu u obezbeđivanju da najviši standardi kvaliteta, podržani Konvencijom UN o pravima deteta, budu održani u svim sektorima pružanja usluga", kaže Marion McLeod iz mreže Deca u Škotskoj.

Eurochild, zajedno sa velikim brojem organizacija za zaštitu prava deteta i odnedavno, Komitet UN za prava osoba sa invaliditetom, u svom pregledu o EU iz septembra 2014. godine, preporučili su EU da razvije strateški pravac za rešavanje pitanja prava deteta širom Evrope, uzimajući u obzir specifične potrebe svakog deteta. Poslednji strateški okvir EU, EU Agenda za prava deteta, istekao je 2014. godine.

„EU je načinila velike korake ka unapređenju prava deteta kroz različite politike. Na primer, smernicama koje se odnose na prava žrtava krivičnih dela podržane su deca žrtve trgovine ljudima i žrtve zlostavljanja. Međutim, potreban nam je sveobuhvatan pristup kako bi se obezbedilo da sva deca budu zaštićena i da im se ponudi mogućnost da ostvare svoja prava“, kaže Pien Klieverik, Međunarodna odbrana za decu iz Holandije.

Jača saradnja sa ombudsmanima za decu u Evropi
Zadovoljne mogućnostima koje su razvijene na sastanku sa Evropskom mrežom ombudsmana za decu (ENOC) u Amsterdamu, Eurochild-ove nacionalne partnerske mreže se raduju daljoj saradnji u cilju unapređenja prava deteta u Evropi.

„Potrebni su nam jaki, nezavisni ombudsmani za decu u svakoj zemlji. Naši članovi sarađuju sa postojećim ombudsmanima i zalažu se za uspostavljanje ove ključne pozicije u zemljama u kojima ne postoje ombudsmani. U vreme kada se situacija dece širom Evrope pogoršava moramo da radimo u bliskoj saradnji“, dodaje Jana Hainsvorth, generalna sekretarka Eurochild-a.

O Eurochild-u:
Eurochild se zalaže za to da prava i dobrobit deteta budu u samoj srži procesa kreiranja politika. To je mreža organizacija koje rade sa decom i za decu širom Evrope, težeći ka stvaranju društva koje poštuje prava dece. Eurochild utiče na politiku, jača unutrašnje kapacitete, omogućava međusobno učenje i razmenu prakse i istraživanja. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta je temelj svih aktivnosti Eurochild-a.

Nacionalne partnerske mreže su članovi Eurochild-a i smatraju se predstavnicima, legitimnim glasom sektora zaštite prava deteta u svojim zemljama. Trenutno postoji 18 nacionalnih parterskih mreža, koje predstavljaju više od 1900 organizacija koje se bave zaštitom prava deteta širom Evrope:

Spisak zemalja i nazivi nacionalnih partnerskih mreža:

Austrija - Mreža za prava deteta (Netzwerk Kinderrechte)
Belgija -Koalicija za prava deteta (Kinderrechtencoalitie)
Bugarska -Nacionalna mreža za decu (National Network for Children)
Hrvatska - Koordinacija udruženja za decu (Coordination of Associations for Children)
Kipar - Pankiparski koordinacioni odbor za zaštitu i dobrobit dece (Pancyprian Coordinating Committee for the Protection and Welfare of Children)
Danska - Zajednički savet za pitanja dece (Bornesagens Faellesrad)
Finska - Centralna unija za dobrobit dece u Finskoj (Central Union for Child Welfare Finland)
Francuska - Nacionalna federacija udruženja za zaštitu dece (National Federation of Associations for Child Protection - CNAPE)
Nemačka - Udruženje za pomoć deci i mladima (Arbeitsgemeinschaft für Kinder- und Jugendhilfe - AGJ)
Irska - Savez za prava deteta Irska (Children's Rights Alliance Ireland)
Rumunija - Federacija NVO za decu (NGOs Federation for Children)
Srbija - Mreža organizacija za decu Srbije - MODS
Slovačka - Koalicija za decu (Coalition for Children)
UK- Škotska - Deca u Škotskoj (Children in Scotland)
UK – Severna Irska - Deca u Severnoj Irskoj (Children in Northern Ireland)
UK – Vels - Deca u Velsu (Children in Wales)
UK - Engleska - Deca u Engleskoj (Children England)

U okviru projekta „Ovde smo zajedno – Evropska podrška za inkluziju Roma”, koji finansira Evropska unija i sprovodi Misija OEBS-a u Srbiji, Praxis je pružao besplatnu pravnu pomoć romskoj populaciji u cilju naknadnog upisa u matične evidencije u periodu od septembra 2013. do juna 2015. godine. Na kraju projekta pripremljena je analiza postupaka koji su vođeni u cilju naknadnog upisa u matične evidencije i implementacije relevantnih propisa i prakse postupajućih organa.

Sumiran sadržaj analize koji je za Novinsku agenciju Beta pripremio Milan Radojev, pravni coordinator Praxisa, možete pogledati ovde.

Evropska mreža za pitanja apatridije (ENS), koja predstavlja više od 50 organizacija civilnog društa iz Evrope, predvodi novu kampanju: ‘Nijedno dete ne bi trebalo da bude apatrid’ kojom želi da podigne svest o postojanju problema i promoviše pozitivna rešenja.

ENS je, u okviru kampanje,  objavila novi izveštaj „Nijedno dete ne sme biti apatrid“, koji otkriva da hiljade dece odrasta bez osnovne zaštite koje državljanstvo pruža građanima  zbog nedostataka u zakonima o državljanstvu i zakonima koji regulišu postupke za upis u matične knjige. Izveštaj koji se oslanja na opsežnu analizu zakona o državljanstvu u svih 47 država članica Saveta Evrope, iznosi zabrinjavajuće detalje o problemima i daje niz preporuka za rešavanje, a na kraju i iskorenjivanje apatridije među decom u Evropi.

Direktor Evropske mreže za pitanja apatridije, Kris Neš, izjavio je da „nijedno dete  nije izabralo da bude apatrid. Svako dete pripada zajednici. Ipak, apatridija i dalje postoji jer evropske zemlje ne uspevaju da obezbede da sva deca rođena u Evropi i od roditelja Evropljana dobiju državljanstvo. Nemogućnost obezbeđivanja državljanstva može imati ogromne posledice i dovesti do ozbiljnog kršenja ljudskih prava“.

Nils Muižnieks, komesar Saveta Evrope za ljudska prava izjavio je da ”apatridija povećava ranjivost dece u teškim kršenjima ljudskih prava, kao što su trgovina ljudima, radna i seksualna eksploatacija, kao i nezakonito usvajanje. Deca apatridi se često suočavaju sa višestrukim oblicima marginalizacije. Ipak, apatridija predstavlja rešiv problem, ali ako se  vlade, regionalni akteri, UN tela, UN agencije i civilno društvo udruže, mogu se razviti strategije koje će rešiti ovaj problem jednom zauvek”.

Za više informacija o kampanji, registrujte se ovde.

Preuzmite izveštaj ovde.

Evropska mreža za pitanja apatridije (ENS) danas objavljuje novi izveštaj “No Child Should be Stateless” (Nijedno dete ne sme biti apatrid) kao deo kampanje koja je u toku, a koja ima za cilj da iskoreni apatridiju među decom u Evropi.

Izveštaj predstavlja sintezu istraživanja koja su sprovele članice ENS u osam evropskih zemalja, kao i analizu nacionalnog zakonodavstva u svih 47 zemalja članica Saveta Evrope. Izveštaj objašnjava zašto više hiljada dece i dalje odrasta bez državljanstva zbog praznina u nacionalnim zakonima ili prepreka u upisu činjenice rođenja. Kroz izveštaj se takođe otkriva da čak i među zemljama koje su potpisnice međunarodnih konvencija, više od polovine ne ispunjava adekvatno svoje obaveze da obezbedi da deca steknu državljanstvo. Istraživanje takođe ukazuje na nove slučajeve apatridije među decom, uključujući i rizike sa kojima se suočavaju deca izbeglica i migranata, odnosno deca rođena posredstvom surogat majki, usvojena deca ili deca istopolnih parova.

Nijedno dete  nije izabralo da bude apatrid, ali za one koji to jesu to znači odrastanje bez pristupa pravima i uslugama, uskraćeno za prilike, neispunjenih potencijala i osećaja da nikada zaista nigde ne pripadaju. Ono donosi teškoće i agoniju i za decu i njihove roditelje. Pa ipak, ovo je problem koji se u potpunosti može rešiti, pa se izveštaj završava nizom preporuka koje su osmišljene tako da se efikasnije bori protiv – i naposletku iskoreni – apatridija među decom u Evropi.

Možete se priključiti debati o izveštaju na #StatelessKids, kao i da pratite uživo pokretanje događaja u Strazburu od 16.00 -18.00h – uključujući i obraćanje g. Nilsa Muižnieksa, komesara Saveta Evrope za ljudska prava. Ovaj događaj zajednički vode ENS i UNHCR čija kampanja #ibelong nastoji da iskoreni apatridiju globalno u roku od jedne decenije.

Ovde se možete registrovati da dobijate informacije o ENS i njenim kampanjama.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da je Savez taksi udruženja Srbije postupio diskriminatorno preporučivši taksistima da ne prevoze izbeglice, tražioce azila i migrante.

Naime, predsednik Saveza taksi udruženja Srbije je u intervjuu za dnevni list Blic od 24.3.2015. godine, između ostalog, naveo: „Preporuka taksistima je da ne voze azilante jer mogu da zapadnu u neprijatnu situaciju. Policija koja zatekne azilante privremeno oduzima vozilo taksisti i sprovodi se sudski postupak. Od taksiste se u postupku traži da dokaže da nije znao da su mu u kolima bili azilanti”.

Povodom toga, Praxis je podneo pritužbu poverenici za zaštitu ravnopravnosti navodeći da je uskraćivanje prevoza jednoj grupi diskriminatoran akt, kojim se stvara neprijateljsko okruženje i širi netrpeljivost i ksenofobija u društvu. Sadržaj preporuke taksistima je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i nizom odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, koji jasno prepoznaju odbijanje pružanja javne usluge kao oblik diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da su izbeglice, tražioci azila i migranti stavljeni u nejednak položaj u pogledu mogućnosti korišćenja usluga taksi prevoza na osnovu ličnog svojstva, i da je time prekršen Zakon o zabrani diskriminacije. Ujedno je preporučila predsedniku Saveza taksi udruženja Srbije da svojim postupanjem doprinese da taksisti svim putnicima pružaju usluge prevoza pod jednakim uslovima, kao i da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

U trenutku kada kroz Srbiju prolazi veliki broj izbeglica bežeći od rata, minimum što možemo da uradimo jeste da im tu borbu za opstanak ne otežavamo. Povećan broj netrpeljivih izjava od predstavnika vlasti i ksenofobični novinski tekstovi doprinose širenju netolerancije u društvu. Iz tog razloga, mišljenje poverenice je jasna poruka da su diskriminatorne izjave neprihvatljive i da svi, bez razlike, imaju pravo na zaštitu od diskriminacije.

Preuzmite: Mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti

© UNHCR
Izbeglica ili Migrant – bitno je koju reč upotrebljavate.

ŽENEVA, 27. avgust (UNHCR) – Sa blizu 60 miliona prisilno raseljenih ljudi u svetu i skoro svakodnevnim pisanjem medija o prelascima preko Sredozemnog mora, sve češće viđamo naizmeničnu upotrebu izraza 'izbeglica' i 'migrant' - u medijima i u javnom diskursu. Postoji li razlika između ova dva termina i da li je ona bitna?

Da. Razlika postoji i bitna je. Svaki od ova dva termina ima svoje značenje i ono se razlikuje. Mešanje termina dovodi do problema za obe populacije. Evo zbog čega:

Izbeglice su osobe koje beže od oružanih sukoba ili progona. Krajem 2014. godine u svetu je živelo 19,5 miliona izbeglica. Oni su često u tako opasnom i nepodnošljivom položaju da prelaze međunarodne granice u potrazi za bezbednošču u susednim zemljama. U međunarodnim okvirima, time bivaju priznate kao "izbeglice" sa pristupom pomoći koju im pružaju države, UNHCR i druge organizacije. One su priznate kao izbeglice upravo zato što je za njih previše opasno da se vrate svojim kućama i zato što im je potrebno utočište na nekom drugom mestu. To su ljudi za koje odbijanje dodele azila može imati fatalne posledice.

Izbeglice su definisane i zaštićene u međunarodnom pravu. Konvencija o izbeglicama iz 1951. godine i prateći Protokol iz 1967. godine, kao i drugi pravni akti poput Konvencije OAU o izbeglicama iz 1969. godine, predstavljaju kamen temeljac savremene zaštite izbeglica. Pravni principi koje štite uneti su u nebrojene međunarodne, regionalne i nacionalne zakone i prakse. Konvencija iz 1951. godine definiše pojam izbeglice i navodi osnovna prava koje države moraju omogućiti izbeglicama. Jedan od najosnovnijih principa definisanih u međunarodnom pravu je zabrana proterivanja ili vraćanja izbeglica u situacije u kojima bi njihov život ili sloboda bili dovedeni u opasnost.

Zaštita izbeglica ima mnogo aspekata. Među njima su zaštita od vraćanja u opasnost od koje su pobegli, pristup pravičnim i efikasnim azilnim procedurama, te mere da se osigura poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava da bi im se omogućilo da žive u dostojanstvu i bezbednosti dok im se istovremeno pomaže da nađu trajnije rešenje. Države imaju prvenstvenu odgovornost da pruže ovu zaštitu. Prema tome, UNHCR blisko sarađuje sa vladama, savetuje ih i pomaže im - u meri u kojoj je to potrebno - da ispune svoje obaveze.

Migranti biraju da odu ne zato što su izloženi direktnoj pretnji od progona ili smrti, već uglavnom zato da bi poboljšali svoj život tako što će naći zaposlenje, ili u nekim slučajevima zbog obrazovanja, spajanja sa porodicom ili drugih razloga. Za razliku od izbeglica koje ne mogu bezbedno da se vrate kućama, migranti se ne suočavaju sa takvim preprekama za povratak. Ukoliko odluče da se vrate kući, oni će nastaviti da dobijaju zaštitu svoje države.

Ova razlika je važna za pojedinačne vlade. Zemlje postupaju sa migrantima u skladu sa sopstvenim imigracionim zakonima i procesima. Zemlje postupaju sa izbeglicama u skladu sa normama zaštite izbeglica i utočišta koje su definisane u nacionalnom zakonodavstvu i u međunarodnom pravu. Države imaju određene odgovornosti prema svakome ko traži azil na njihovoj teritoriji ili na njihovim granicama. UNHCR pomaže državama da ispune svoje obaveze u domenu azila i zaštite izbeglica.

Politika ima svoje naačine da se umeša u ovakve debate. Mešanje izbeglica i migranata može imati ozbiljne posledice po život i bezbednost izbeglica. Zamagljivanje ova dva termina odvlači pažnju od specifičnih pravnih zaštita koje su izbeglicama potrebne. Ono može smanjiti podršku javnosti za izbeglice i institut azila u vreme kada je takva zaštita potrebna većem broju izbeglica nego ikada ranije. Sva ljudska bića moramo tretirati s poštovanjem i dostojanstveno. Potrebno je da obezbedimo poštovanje ljudskih prava migranata. Istovremeno  je potrebno i da pružimo odgovarajući pravni odgovor za izbeglice, posebno zbog teškog položaja u kome su se našle.

A sad, vratimo se u Evropu i velikom broju ljudi koji čamcima pristižu ove i prošle godine u Grčku, Italiju i na druga mesta. Šta su oni? Izbeglice ili migranti?

Zapravo su i jedno i drugo. Većina ljudi koja ove godine stiže u Italiju i Grčku su iz zemalja u kojima besne ratovi ili koje se smatraju zemljama “koje proizvode izbeglice” i kojima je potrebna međunarodna zaštita. Međutim, manji broj njih potiče iz drugih mesta, a za mnoge od tih osoba bi ispravno bilo koristiti izraz 'migrant'.

U UNHCR-u kažemo 'izbeglice i migranti' kada govorimo o kretanju ljudi preko mora, ili u drugim okolnostima kada smatramo da može postojati prisustvo obe grupe – još jedan takav primer su ljudi sa čamaca u Jugoistočnoj Aziji. Mi kažemo 'izbeglice' kada govorimo o ljudima koji beže od rata i progona preko međunarodne granice. A 'migranti' kažemo kada govorimo o ljudima koji su u pokretu iz razloga koji nisu obuhvaćeni pravnom definicijom izbeglice. Nadamo se da će i drugi razmisliti o tome da postupe na ovaj način. Izbor reči jeste bitan.

Adrian Edwards, Ženeva

M. S. iz Zemuna, koji boluje od paraplegije i kome je bilo onemogućeno pravo na slobodno kretanje, od 2007. godine se zalaže da trotoari u njegovoj ulici budu pristupačni za osobe sa invaliditetom. Obraćao se nadležnim gradskim vlastima, koje su pune četiri godine ignorisale njegov problem. Tako je 2011. godine odlučio da protiv Gradskog sekretarijata za saobraćaj Grada Beograda podnese pritužbu poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Poverenica je utvrdila diskriminaciju i preporučila gradskim vlastima da ulicu u kojoj M. S. živi prilagode potrebama osoba sa invaliditetom. Iako su gradske vlasti postupile u skladu sa preporukom, građevinski radovi bili su veoma loše izvedeni, pa su prepreke za M. S. i dalje postojale. Nadležni organi su smatrali da je njihov posao završen, mada cilj preporuke nije bio postignut.

Nakon toga se M. S. obratio Praxisu za pomoć, te je Gradskom javnom pravobranilaštvu upućen predlog za mirno rešavanje spora, sa predlogom da se trotoar u njegovoj ulici prilagodi potrebama osoba sa invaliditetom i da se postave odgovarajuće rampe. Gradsko javno pravobranilaštvo je postupilo u skladu sa navedenim zahtevima, a M. S. je konačno nakon sedam godina mogao da se kreće svojom ulicom.

Ovo nažalost nije usamljen slučaj, jer se M. S. kao i druge osobe sa invaliditetom svakodnevno susreću sa velikim poteškoćama prilikom korišćenja javnog gradskog prevoza i javnih objekata koji su nepristupačni.

A. F. je upisana u matičnu knjigu rođenih (MKR) nakon što je proteklo duže od pet meseci od donošenja rešenja kojim joj je utvrđeno vreme i mesto rođenja i naložen upis u MKR. Vreme koje je A. F. provela bez dokumenata dodatno je produženo zbog toga što je nadležna Gradska uprava Grada Jagodine odbijala da sprovede pravosnažnu sudsku odluku.

Za A. F. je najpre bio pokrenut postupak upisa u obnovljenu MKR pred organom uprave u Jagodini. Zahtev joj je odbijen i upućena je da se obrati nadležnom sudu radi utvrđivanja činjenice rođenja, te je stoga pokrenula vanparnični postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja. Nadležni sud je doneo rešenje na osnovu koga je Matična služba u Jagodini bila dužna da izvrši upis u MKR. Međutim, umesto da sprovede sudsku odluku, Matična služba u Jagodini uputila je dopis u kome se ističe da je taj organ već ranije odbio zahtev A. F. za obnovu upisa u MKR i da „stranka nije izjavila žalbu u propisanom roku, nakon čega je rešenje postalo pravosnažno".

Postupajućem organu očito nije poznato da negativna rešenja u upravnom postupku ne mogu steći svojstvo pravnosnažnosti, a zanemario je i činjenicu da je upravo taj organ uputio A. F. da, u cilju upisa u MKR, pokrene odgovarajući postupak pred sudom.

Praxis je ukazao postupajućem organu na brojne povrede zakona i pravila upravnog postupka koje čini, odbijajući da sprovede pravosnažnu sudsku odluku, ali je rešenje sprovedeno tek nakon što je podneta pritužba načelniku Gradske uprave grada Jagodine i Zaštitniku građana. Međutim, A. F. i dalje ne može da ostvari osnovna prava, jer joj prilikom upisa činjenice rođenja nije upisana i činjenica državljanstva Srbije, uprkos postojanju osnova za to.

Primer dobre prakse: U Leskovcu postoji izraženija svest o ljudskim pravima i ulozi institucija i civilnog sektora u unapređenju položaja romske zajednice u odnosu na većinu lokalnih samouprava u Srbiji

Dana 8. jula 2015. godine u prostorijama Centra za socijalni rad u Leskovcu održan je sedmi sastanak sa predstavnicima/cama opštinskih organa, lokalnih institucija i civilnog sektora, u okviru projekta „Pravna pomoć i zagovaranje – pristup pravima i borba protiv diskriminacije“ koji Praxis sprovodi uz podršku Civil Rights Defenders. Sastanak je obeležio neočekivano dobar odziv predstavnika/ca institucija i romskih NVO, kao i aktivno učešće u diskusiji zbog čega je trajao neobično dugo. Teme o kojima se diskutovalo su obrazovanje, zapošljavanje, socijalna zaštita, stanovanje, zdravlje i diskriminacija.

Kao i na ranije održanim opštinskim sastancima, predstavljene su aktivnosti koje Praxis sprovodi u okviru projekta. Ukazano je na nužnost saradnje relevantnih institucija, međusobno i sa OCD u cilju unapređenja pristupa socioekonomskim pravima Roma. Za Leskovac je karakteristično da postoji izražena svest lokalnih aktera o ljudskim pravima, njihovom poštovanju i zaštiti, ulozi institucija i civilnog sektora u unapređenju položaja romske zajednice. Na samom početku, predstavnica Praxisa je istakla da je poslednjih godina učinjeno mnogo na planu poboljšanja položaja Roma, ali da je on i dalje težak i da se njihova prava i dalje krše. Uzroci za to su nedostatak pravnog i institucionalnog okvira, nepravilno i nezakonito postupanje organa i nedovoljna senzitivisanost pružalaca usluga.

Predstavnica NSZ-a je istakla da je 30. juna 2015. godine zatvoren javni poziv za dodelu subvencija za samozapošljavanje i da je primljeno tri zahteva od strane pripadnika romske zajednice, dok je tokom 2014. godine primljen jedan zahtev. Učesnici su jednoglasni po pitanju neefikasnosti u realizaciji i rezultatima sprovedenih nacionalnih programa i smatraju da je neophodno hitno sredstva koja se odvajaju godinama za ovu namenu preusmeriti na obrazovanje i/ili, kao što je slučaj sa osobama sa invaliditetom, uvesti obavezu zapošljavanja jednog Roma na određen broj zaposlenih čije nepoštovanje za posledicu ima obavezu plaćanja penala od strane privrednika. Predstavnica NSZ je takođe istakla da je uloga službe posredovanje između poslodavaca i nezaposlenih, ali da razloge za neuspeh treba tražiti u predrasudama većinske zajednice, ali i u nedostatku svesti Roma o značaju obrazovanja, te da se mora uložiti napor u cilju podizanja svesti o oba problema.

Problem sa kojim se suočavaju romske porodice u Leskovcu jeste siromaštvo. Prilike za zapošljavanje ne postoje, a sve je manje ponuda za neformalno radno angažovanje. Većina Roma je prinuđena da se obrati ustanovi socijalne zaštite za finasijsku pomoć, a veliki broj njih odlazi u zemlje Zapadne Evrope. Posledice su najveće u oblasti obrazovanja zbog diskontinuiteta u nastavi i osipanja romskih učenika. Koordinator za pitanja romske zajednice predložio je da se ulože veći napori u obezbeđivanje boljih materijalnih prilika učenika i boljih uslova za život u romskim naseljima.

Govoreći o socijalnoj zaštiti, predstavnica Praxisa je ukazala na potrebu ukidanja člana 84. Zakona o socijalnoj zaštiti, olakšavanje procedure prikupljanja dokumentacije prilikom podnošenja zahteva, precizno uređivanje koncepta mogućnosti propuštene zarade, ukidanje prekida novčanih socijalnih davanja kod ograničenih korisnika, itd. Šef službe pravne pomoći u Leskovcu istakao je da je najvažnije preciznije urediti određivanje pretpostavljene zarade i na taj način smanjiti prostor zloupotrebama kojih ovde ima najviše. U vezi primene Uredbe Vlade RS o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, direktor centra za socijalni rad (CSR) izneo je da je CSR do sada zaključio više od 20 protokola sa obrazovnim ustanovama, javnim i privatnim preduzećima, ipak poslovi koji se nude korisnicima su ad hoc i svode se na rad u trajanju od nekoliko sati do 2 radna dana. Interesovanje korisnika ne postoji, a negodovanje je izraženo u periodima kada su aktuelni sezonski poslovi. On je dalje istakao da su mnoga zakonska rešenja paradoksalna i neodrživa, a da je jedno od takvih i propuštena zarada te da bi CSR lakše i efikasnije obavljao posao ukoliko bi postojale precizne odredbe i kriterijumi. Direktor CSR dva puta nedeljno ima sastanke sa predstavnicima romske zajednice i ističe da je ovakav vid saradnje dao značajne rezultate u rešavanju problema u pojedinačnim slučajevima. Najavljeno je da će usled značajnog broja predloga za izmene postojećeg Zakona o socijalnoj zaštiti, verovatno umesto izmena, u skupštisku proceduru ući novi zakon.

Istaknuti su samo retki pojedinačni slučajevi povrede prava na zdravstvenu zaštitu. Predstavnik RFZO rekao je da je prethodnih deset godina obvaljao poslove Zaštitnika prava pacijenata i da u tom periodu nije imao nijednu pritužbu u vezi sa kršenjem prava na zdravstvenu zaštitu i osiguranje od strane Roma. Naglasio je da bi trebalo više raditi na podizanju svesti Roma o pravima koja im pripadaju i o mehanizmima zaštite.

Prema navodima romskog koordinatora, u Leskovcu ima 14 romskih naselja u kojima živi 7,700 Roma. Lokalni akcioni plan usvojen je 2014. godine, ali za sprovođenje aktivnosti najčešće nisu obezbeđena dovoljna sredstva. Ipak, uređenje ulice Slavko Zlatanović će početi ove godine, a trebalo bi da otpočne i izgradnja asfaltnog puta u seoskom naselju Međa u kom živi veliki broj Roma. Prema rečima predstavnika NVO Rosa, neformalna romska naselja biće legalizovana u naredne dve godine. U svakom slučaju, uslovi za život u svim romskim naseljima u Leskovcu daleko su bolji od mnogobrojnih naselja u kojima žive Romi širom zemlje.

Predstavnica Praxisa istakla da je broj pritužbi podnetih Poverenici za zaštitu ravnopravnosti jako mali u odnosu na to koliko je stvarno diskriminacija prisutna i podsetila na slučaj segregacije romskih učenika u OŠ „Peatr Tasić“ u Leskovcu u kom je Poverenica utvrdila da nema diskriminacije, ali da postoji segregacija. Učesnici su se složili da se svi društveni činioci moraju aktivno uključiti u proces podizanja svesti o zabranjenosti diskriminacije Roma i istakli da je lokalna zajednica preduzela sve što je imala na raspolaganju radi sprečavanja segregacije u OŠ „Petar Tasić“, ali da nisu postignuti zadovoljavajući rezultati. Ipak, utisak je da učesnici sastanka, a to su ujedno relevantni loklani akteri, imaju izraženu svest o odgovornosti pojedinaca i društva u zaštiti ravnopravnosti, ali i da nemaju kapaciteta za suočavanje sa postojećim problemom.

Ovaj sastanak predstavlja ohrabrenje za sve koji se bave pravima Roma i Romkinja i ljudskim pravima uopšte, kao i model koji mogu da prate u ostalim opštinama u pogledu zainteresovanosti i aktivnog učešća svih relevantnih aktera i njihove saradnje kada su u pitanju postojeći problemi.