Povodom završetka projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, koji je finansirao UNHCR, Praxis je održao konferenciju 20. decembra 2016. godine sa idejom da ukaže na preostale probleme i izazove sa kojima se suočava romska zajednica u pristupu statusnim pravima, kao i da predstavi aktivnosti koje su sprovedene u oblasti dečjih, ranih i prinudnih brakova. Tom prilikom, Praxis je predstavio izveštaje „Analiza postupaka utvrđivanja vremena i mesta rođenja i ostvarivanja prava na državljanstvo i prijavu prebivališta“ i „Dečji, rani i prinudni brakovi nisu privatna stvar porodice“.
Predstavljajući izveštaj „Analiza postupaka utvrđivanja vremena i mesta rođenja i ostvarivanja prava na državljanstvo i prijavu prebivališta“, predstavnici Praxisa su još jednom skrenuli pažnju na probleme koji već godinama otežavaju pristup pravima na upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih, pravu na državljanstvo i pravu na prijavu prebivališta. Problemi su ilustrovani primerima nepravilnog postupanja koji su uočeni u postupcima pružanja pravne pomoći. Istovremeno, istaknut je i značajan napredak u ovoj oblasti u poslednjih nekoliko godina, jer je, izmenom postojećih i usvajanjem novih propisa, omogućeno da se u matične knjige upišu i da prijave prebivalište i one osobe koje to ranije nisu mogle da učine. Osim toga, kako se navodi u izveštaju, nadležna ministarstva izdala su odgovarajuća mišljenja i uputstva organima u cilju ujednačavanja prakse u postupanju, a već nekoliko godina održavaju se i obuke za službenike koji vode postupke.
Tokom predstavljanja drugog izveštaja „Dečji, rani i prinudni brakovi nisu privatna stvar porodice“, čiji naziv jasno ukazuje na to da ova pojava ne sme da bude privatna stvar porodice, već predstavlja ozbiljno kršenje prava deteta i rodno zasnovanu diskriminaciju, definisani su problemi dečjih, ranih i prinudnih brakova i predstavljene aktivnosti Praxisa usmererene na prevenciju i eliminaciju istih. Predstavljenje su takođe i preporuke politika, koje bi trebalo da preveniraju i eliminišu pojavu dečjih, ranih i prinudnih brakova. Naznačeno je i na kom nivou vlasti bi ovi predlozi trebalo da se realizuju, te je istaknuto da većina preporuka može i treba da se implementira već na nivou lokalne samouprave, samostalnim delovanjem profesionalaca u svojim oblastima.
Predstavljanje izveštaja zaključeno je uz diskusiju relevantnih aktera, pri čemu je istaknuta važnost zajedničkog i koordiniranog delovanja aktera na svim nivoima, koje bi ubuduće trebalo da podrazumeva i zaključenje formalnih sporazuma o zajedničkom delovanju, uz napomenu da holistički pristup problemu predstavlja garanciju uspeha, bez obzira da li je reč o ostvarivanju prava, ili prevenciji povrede prava.
Povodom završetka projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, koji je finansirao UNHCR, Praxis je održao konferenciju 20. decembra 2016. godine sa idejom da ukaže na preostale probleme i izazove sa kojima se suočava romska zajednica u pristupu statusnim pravima, kao i da predstavi aktivnosti koje su sprovedene u oblasti dečjih, ranih i prinudnih brakova. Tom prilikom, Praxis je predstavio izveštaje „Analiza postupaka utvrđivanja vremena i mesta rođenja i ostvarivanja prava na državljanstvo i prijavu prebivališta“ i „Dečji, rani i prinudni brakovi nisu privatna stvar porodice“.
Predstavljajući izveštaj „Analiza postupaka utvrđivanja vremena i mesta rođenja i ostvarivanja prava na državljanstvo i prijavu prebivališta“, predstavnici Praxisa su još jednom skrenuli pažnju na probleme koji već godinama otežavaju pristup pravima na upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih, pravu na državljanstvo i pravu na prijavu prebivališta. Problemi su ilustrovani primerima nepravilnog postupanja koji su uočeni u postupcima pružanja pravne pomoći. Istovremeno, istaknut je i značajan napredak u ovoj oblasti u poslednjih nekoliko godina, jer je, izmenom postojećih i usvajanjem novih propisa, omogućeno da se u matične knjige upišu i da prijave prebivalište i one osobe koje to ranije nisu mogle da učine. Osim toga, kako se navodi u izveštaju, nadležna ministarstva izdala su odgovarajuća mišljenja i uputstva organima u cilju ujednačavanja prakse u postupanju, a već nekoliko godina održavaju se i obuke za službenike koji vode postupke.
Tokom predstavljanja drugog izveštaja „Dečji, rani i prinudni brakovi nisu privatna stvar porodice“, čiji naziv jasno ukazuje na to da ova pojava ne sme da bude privatna stvar porodice, već predstavlja ozbiljno kršenje prava deteta i rodno zasnovanu diskriminaciju, definisani su problemi dečjih, ranih i prinudnih brakova i predstavljene aktivnosti Praxisa usmererene na prevenciju i eliminaciju istih. Predstavljenje su takođe i preporuke politika, koje bi trebalo da preveniraju i eliminišu pojavu dečjih, ranih i prinudnih brakova. Naznačeno je i na kom nivou vlasti bi ovi predlozi trebalo da se realizuju, te je istaknuto da većina preporuka može i treba da se implementira već na nivou lokalne samouprave, samostalnim delovanjem profesionalaca u svojim oblastima.
Predstavljanje izveštaja zaključeno je uz diskusiju relevantnih aktera, pri čemu je istaknuta važnost zajedničkog i koordiniranog delovanja aktera na svim nivoima, koje bi ubuduće trebalo da podrazumeva i zaključenje formalnih sporazuma o zajedničkom delovanju, uz napomenu da holistički pristup problemu predstavlja garanciju uspeha, bez obzira da li je reč o ostvarivanju prava, ili prevenciji povrede prava.
Download: HERE
Koordinatorka Praxisovog programa za prava deteta, Jelena Petrović, gostovala je u emisiji "Naša deca" i govorila o položaju pravno nevidljive dece, kao i o dečjim, ranim i prinudnim brakovima. O diskriminaciji osetljivih grupa dece govorili su i Nevena Vučković Šahović (Union), Saša Gajin (CUPS) i Dragana Ćirić Milovanović (MDRI-S).
Emisiju možete pogledati na sledećem linku.
“Živeo sam u Raki, u Siriji, sa svojom porodicom. Pre rata, radio sam kao stolar, imao sopstevenu radionicu, posao je išao dobro, bilo je novca, živeli smo veoma dobro. Cela Raka je živela veoma dobro, ljudi nisu ni pomišljali na politiku. Onda je počeo rat između Asada i Slobodne sirijske armije, bombe su padale svaki dan. Plašili smo se da izađemo na ulicu, da ostanemo u kući, nikada ne znaš gde će bomba pasti. Onda je nastupilo siromaštvo. Posao je stao. Dolar je skočio za dvanaest puta više, ljudi su umirali od gladi. Ali mi još uvek nismo razmišljali o odlasku. Staće, mislili smo, prestaće. Na kraju krajeva, to je bio naš dom. Onda je došao ISIS.”
Ahmad (37), Beograd, oktobar 2016.
18. decembra, na Međunarodni dan migranata, želimo da ukažemo na značaj zaštite prava migranata, kao i na to da su problemi sa kojima se migranti susreću širom sveta, problemi sa kojima se susreću i u našoj neposrednoj sredini.
Deset godina nakon usvajanja Konvencije o zaštiti prava migrantskih radnika i članova njihovih porodica, kako bi ukazala na značaj ovih prava, Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 2000. godine današnji dan Međunarodnim danom migranata. Obeležavanje ovog dana, šesnaest godina kasnije, dok se suočavamo sa jednom od najvećih migranskih kriza poznatoj savremenoj istoriji, čini se značajnijim nego ikada.
Tokom poslednje dve godine na hiljade migranata je stradalo, pokušavajući da dospe do zemalja Evropske unije. Na svom putu, migranti su svakodnevno izloženi proizvoljnom nasilju, batinama, iscrpljujućem i neizvesnom kretanju kroz često jedva prohodne krajeve, krijumčarima, teškim vremenskim uslovima i odsustvu svake sigurnosti.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, kroz Srbiju je od početka migrantske krize prošlo oko 900.000 ljudi. Prema procenama UNHCR-a, trenutno ih u Srbiji boravi oko 6.900. Svakodnevno svedočimo njihovim pričama.
Uz rastući broj migranata, istovremeno nažalost svedočimo i sve oštrijoj antiimigrantskoj retorici, govoru mržnje i ksenofobnim, rasističkim akcijama. Obeležavanjem ovog dana, želimo da podsetimo da su migracije oduvek bile svojstvene čovečanstvu, te da kretanje migranata značajno doprinosi globalnom razvoju, bilo da je reč o kulturi, nauci ili ekonomskom napretku. Još važnije, podsećamo da je većini migranata sa kojima smo se susretali u protekle dve godine, baš kao i Ahmadu, odluka da napuste svoj dom nametnuta, i predstavlja jednu od najtežih odluka u životu. Ipak, put njihovih teških odluka, neraskidiv je deo našeg puta. Pružajući podršku migrantima i istupajući za njihova prava, ujedno istupamo i za poštovanje prava svakog čoveka, prava svakog od nas.
Praxis released Protection Monitoring Report for the period from 16 October to 30 November 2016.
At the beginning of November the Ministry of Labour, Employment, Veteran and Social Affairs sent an Open Letter to international humanitarian and non-governmental organizations, stating that it was unacceptable that organizations provide food and NFI assistance in the centre or encourage migrants to reside outside designated asylum and reception centres, particularly on the territory of Belgrade. With the removal of Info Park hub at the end of October, and suspension of food distribution in Miksaliste following the Open Letter, food is now provided between the barracks only by organization Hot Food Idomeni, distributing 900 portions a day per lunch. In addition, there is no distribution of NFIs in the field, even though there is a great need for winter shoes and clothes in particular. Therefore, the humanitarian situation in Belgrade is more concerning than ever, with around 1,000 refugees and migrants sleeping rough in Belgrade central parks and barracks behind the Bus Station, several hundreds of them being unaccompanied minors, in extremely poor hygienic conditions, with almost no assistance provided. In addition, Hungary reduced the number of persons it admits to only 20 per day, weekends excluded. At the same time, the capacities of the asylum and reception centres in Serbia are almost full, including the capacities of AC Krnjaca which are overstretched.
Furthermore, following the Open Letter, at the beginning of November there was an attempt to relocate the refugees from the barracks, organized by the State. There was no force used during the attempted relocation and those who agreed to be relocated did so voluntarily. However, the attempted relocation took place in the middle of the night, without information about it being provided in advance. Refugees were not informed about it, some panicked and got injured trying to run away, while they were not told where they would be going. In regards to this, Praxis joined other international and local organizations and sent a joint letter to the Working Group for solving the problems of mixed migration flows of the GoS, offering continued support to the relocation process and giving suggestions to make the process more transparent and ensure that refugees’ rights are respected.
In the reporting period, Praxis provided a total of 2,272 refugees and migrants (new arrivals) with timely and adequate information (1,345 adults and 927 children). Out of this number, 1,137 persons, 50% of all informed refugees, were from Afghanistan (647 adults and 490 children), the same as in the previous period, with a great number of Afghan families arriving. A total of 266 beneficiaries we served were from Syria (almost 12%, 151 adults and 115 children), mainly families, significantly less than in the previous period. A total of 587 were from Iraq (26%, 315 adults and 272 children), mainly families, which is a significant increase. A total of 142 persons were from Pakistan (6%, almost all single males), while 140 beneficiaries (6%) from other countries, including Iran, Algeria, etc.
Download the Report HERE.
- Možeš li da zamisliš da šetaš ulicom sa svojom ženom i da ne znaš da li će verska policija u tom trenutku pomisliti da ona nije dovoljno, adekvatno pokrivena. Ukoliko pomisle da nije, počeće da viču “nevernici, nevernici!”, skloniti ženu istog trenutka sa ulice i odvesti je pravo u zatvor. I ne postoji apsolutno ništa što možeš da uradiš u vezi sa tim.
Ahmad (37), Sirija
- Postojala su četira razreda u školi, četiri odeljenja za svaki razred, tridesetoro učenika u svakom odeljenju. Tokom vremena, svaki razred se sveo na samo jedno odeljenje, sa manje od dvadeset učenika. Neki su izbegli iz grada, a mnogi od njih su nažalost mrtvi. Bombardovanje i oružane borbe postali su svakodnevica. Nakon nekoliko meseci, naučili smo da raspoznajemo vrste bombi, mogli smo da prepoznamo odakle i ko bombarduje. Naučili smo koje su bombe opasnije, koje mogu srušiti čitavu zgradu. Dato nam je svo to neželjeno znanje. Svaki put kad bih čula bombe, trčala bih u Jarinu školu, ne znajući da li ću je zateći živu.
Samar (43), Sirija
Na Međunarodni dan ljudskih prava pitamo se gde počinju, a gde se završavaju univerzalna prava čoveka.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena je 10. decembra, 1948. godine, kao odgovor na masivno kršenje ljudskih prava tokom Drugog svetskog rata. Ovaj dokument, na čije vrednosti podsećamo povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, priznao je, po prvi put u istoriji čovečanstva, pravo svih ljudi na "život, slobodu i sigurnost... bez ikakvih razlika". Prožimajući principi ljudskih prava koje naglašava Univerzalna deklaracija su jednakost, nediskriminacija, neotuđivost ovih prava, odgovornost svakoga, univerzalnost koja ne potire različitosti, ljudsko dostojanstvo, nedeljivost i međuzavisnost svih ljudskih prava.
Glavnu reč ovog saopštenja, ipak, ostavljamo pojedincima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom radu, pokušavajući da ilustrujemo koliko su članovi Deklaracije istiniti, značajni i važeći ovde i sada. Priče sa kojima se susrećemo, baveći se zaštitom i pružanjem pomoći izbeglicama, ne dozvoljavaju nam da se ne zapitamo šta Univerzalna deklaracija znači jednoj porodici bez skrovišta, koja se danima smrzava na otvorenom, gladuje i strahuje od deportacije. Kakvu vrednost ovaj dokument ima za hiljade ljudi koji čekaju pred zatvorenim granicama, koji u Beogradu usred zime spavaju po trošnim skladištima, za porodice sa decom koje satima ili danima čekaju ispred policijske stanice da izraze nameru da traže azil? Kako poimati Deklaraciju uoči kolektivnog proterivanja izbeglica sa granica na ruti, proizvoljnih batina i kršenja njihovih osnovnih prava? Šta Deklaracija zaista garantuje pojedincima na marginama zaštite, sigurnosti, dostojansta?
Univerzalna prava čoveka završavaju sa Ahmadom i njegovom ženom. Završavaju sa Samar. Ona završavaju, svaki put kada dopustimo sebi da zaboravimo gde prava zaista počinju. A prava počinju upravo ovde. U kancelariji ili kafiću u kom čitate ovo saopšetenje. U kući, prodavnici, tramvaju. Univerzalna prava, tvrdila je Elenor Ruzvelt, počinju na malim mestima. U ulici preko puta. Na mestima koja ne zovemo svetskim, a koja, opet, čine svet jednog pojedinca. Počinju u susednom dvorištu, školi, fabrici, na železničkoj stanici na kojoj grupa izbeglica traži utočište od vetra i mraza tokom decembarske noći. Počinju na malim mestima, gde bi, svako od nas, trebalo da teži jednakosti, društvenoj pravdi i dostojanstvenom životu svih, bez diskriminacije. Ukoliko su ova prava beznačajna ovde, na malim, bliskim nam mestima, ona ne mogu biti značajna bilo gde drugde. Bez inicijative svakog od nas, one društveno-političke, ili one krajnje jednostavno ljudske, bez zajedničkog delovanja, kojima bismo se zauzeli za vrednosti ljudskih prava, sada i ovde, u svom neposrednom okruženju, ideja o univerzalnim pravima postaje gotovo beznačajna.
Tokom oktobra i novembra 2016. godine, Praxis je održao tri opštinska sastanka u Leskovcu, Požarevcu i Novom Pazaru, kao deo aktivnosti usmerenih na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova koje se sprovode u okviru projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, koji finansira UNHCR.
Nakon prvog kruga radionica i sastanaka, koji su održani u periodu od aprila do maja 2016. godine, definisan je predlog politika za dalji rad na prevenciji i eliminaciji dečjih, ranih i prinudnih brakova. U skladu sa glavnom idejom projekta – prevencija i eliminacija, predlozi su formulisani u dva seta politika – preventivne i korektivne, koje su predstavljene u drugom delu sastanka. Ideja drugog kruga sastanaka bila je da se još jednom okupe predstavnici/e svih institucija koji/e mogu imati ključnu ulogu u prevenciji ove pojave, ali i onih institucija koje su dužne da reaguju u slučaju pojave dečjeg, ranog ili prinudnog braka, radi razmatranja već definisanih predloga i dodatnog unapredjenja.
Sastancima je prisustvovalo 48 predstavnika/ca centara za socijalni rad, policije, tužilaštva, sudstva, obrazovnih i zdravstvenih institucija, nevladinog sektora kao i romske medijatorke, pedagoški asistenti i aktivisti. Očekivanja su uglavnom bila u domenu saznanja kako reagovati u slučaju pojave dečjeg, ranog i prinudnog braka, kao i bazično upoznavanje sa samim problemom sagledavajući ga iz aspekata koji nisu samo usko vezani sa oblast kojom se prisutni bave. Takođe se moglo čuti da je ovaj problem, iako dugo prisutan, nedovoljno tretiran, i da je samim tim i rad na rešavanju ovog problema mahom svima nepoznanica.
Jedan od zaključaka opštinskih sastanaka je i opšti stav učesnika/ca da iako postoje mehanizmi kojima bismo mogli adekvatno da se odupremo problemu dečjih, ranih i prinudnih brakova, nalazimo se u situaciju u kojoj aktivnosti nadležnih institucija nisu sinhronizovane, već se dešava da se odgovornosti prebacuju s jedne institucije na drugu.
U decembru 2016. godine, Praxis će široj i stručnoj javnosti predstaviti predloge politika za prevenicju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova.
Videti saopštenja: Praxis održao opštinske sastanke usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova
POPULARNI TAGOVI