Beograd, februar, 2016. godina

- Odakle sam? Sa planete Zemlje. Ljudsko biće sa planete Zemlje. Ali pretpostavljam da bi trebalo da kažem da sam iz Sirije. To bi bilo korisnije, zar ne? (Mladić, 1994, Pakistan)

- „Stani u red. Izvoli. Hrana. Odeća ti je tamo. Ovde potpis. Hvala. Sledeći.“ I tako iz zemlje u zemlju. Izvini što plačem. Pomažu ljudi, naravno. Samo me niko dugo nije pitao iskreno „kako si?“ (Čovek, 1960, Sirija)

U Višem sudu u Beogradu je danas, 17. marta 2016. godine, zaključena glavna rasprava po tužbi za utvrđivanje diskriminacije koju smo u novembru 2015. godine podneli protiv Opštine Smederevska Palanka koja je devojčici sa potpuno oštećenim vidom uskratila pravo na prevoz do škole i nazad do kuće, a na taj način i mogućnost školovanja. Naime, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbede sredstva za prevoz, smeštaj i ishranu dece i učenika sa smetnjama u razvoju, bez obzira na udaljenost mesta stanovanja od škole. 

Kako devojčici pri polasku u prvi razred, 2012. godine, pomenuta podrška nije obezbeđena, otac devojčice i škola koju devojčica pohađa podneli su zahtev za obezbeđivanje prevoza. Nakon što je reakcija predsednika Opštine izostala, otac devojčice podneo je pritužbu i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti, u februaru 2015. godine. Poverenica je utvrdila da je Opština Smederevska Palanka propuštajući da obezbedi prevoz učenici izvršila akt diskriminacije na osnovu njenog invaliditeta. Tom prilikom, Poverenica je Opštini Smederevska Palanka uputila preporuku da preduzme sve neophodne mere kako bi devojčici obezbedila prevoz. Kako Opština nije postupila u skladu sa preporukom poverenice, podneli smo pomenutu tužbu i zahtevali da se Opština obaveže da će devojčici obezbediti sredstva za prevoz do škole i nazad do kuće tokom školovanja.

Tužbom je ujedno zahtevano i određivanje privremene mere, kojom bi se devojčici do pravosnažnog okončanja postupka obezbedili uslovi za redovno pohađanje nastave. Iako je rešenje o privremenoj meri doneto u februaru ove godine, devojčici još uvek nije obezbeđen adekvatan prevoz do škole. 

Dok čekamo odluku suda po podnetoj tužbi, još jednom podsećamo da je Republika Srbija prema Konvenciji o pravima deteta i Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom obavezna da osigura obavezno i besplatno obrazovanje na ravnopravnim osnovama i bez diskriminacije. Takođe, Ustav Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i zakoni i podzakonski akti iz oblasti obrazovanja eksplicitno zabranjuju diskriminaciju osoba sa invaliditetom u svim sferama života.

Videti saopštenje: Opština Smederevska Palanka diskriminisala učenicu sa invaliditetom

„Kada sam zimus otišla na pregled, lekarka mi je prilikom ulaska u ordinaciju rekla da nema potrebe da dolazim kod lekara jer vidi da nisam bolesna, iako sam zaista bila bolesna. Nije me pregledala, a ja se nisam nikome žalila.“  (Ž., 2000, Bor)

„U većini institucija zaposleni su neprijatni prema Romima, iako ne kažu da je to razlog.“  (Ž., 1988, Prokuplje)

„U Prištini sam živela u romskoj mahali i deca iz mahale uglavnom nisu išla u školu. Ne znam razlog, prosto je bilo tako da deca ne idu u školu, već moraju da rade. Ja sam čuvala braću i sestre, kao i decu bliskih rođaka, dok su odrasli radili.”  (Ž., 1969, Leskovac)

„Roditelji su smatrali da ženska deca ne treba da idu u školu, očekivalo se da čuvaju mlađu braću i sestre i da obavljaju kućne poslove. U školu me nisu davali da se ne pokvarim.” (Ž., 1982, Bor)

Koliko lako, ili olako pristupamo svojim pravima? Koliko smo i na koji način postajemo svesni svojih prava ili nepostojanja istih? Šta je višestruka diskriminacija i kako ona utiče na ostvarivanje ljudskih prava? Koliko je lako pristupiti “rođenjem zagarantovanim pravima” na raskršću rodne, rasne i strukturalne diskriminacije?

Iako se „sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“, o verodostojnosti reči u Univerzalnoj deklaraciji ili zakonskim aktima Republike Srbije koja garantuju jednaka prava svim građanima, možda najbolje mogu prosuditi oni kojima su ta prava, iako na papiru zagarantovana i univerzalna, u svakodnevnom životu nepristupačna, uskraćena, a često i nepoznata. 

Prava nam, čini se, nisu garantovana i data rođenjem. Prava ostavarujemo unutar državnog sistema kao članovi političke zajednice, odnosno kao politički subjekti. Međutim, lica koja nemaju dokaz o rođenju, državljanstvu ili ne poseduju lična dokumenta su nevidljiva za pravni sistem. U Srbiji su to najčešće Romkinje i Romi, koji se na svakodnevnom nivou suočavaju sa brojnim preprekama u ostvarivanju svojih prava. 

Prava ostvarujemo i kao društveni subjekti, odnosno kao ravnopravni učesnici u društvu. Ukoliko nas društvo u kojem živimo diskriminiše, ostvarenje prava koja su nam garantovana zakonom i na taj način dostupna kao ravnopravnim građanima određene države, biva otežano diskriminatornim društvenim praksama. Prava ostvarujemo, ili nam ista bivaju uskraćena, u svakodnevnoj interakciji sa ostalim članovima društva.

Prava takođe ostvarujemo unutar najuže zajednice, porodice. Romkinjama, koje odrastaju i žive u dominantno patrijarhalnom društvenom okruženju, sa jasno definisanim rodnim ulogama koje žene zadržavaju u privatnoj sferi, ostvarenje prava dodatno je otežano. 

Svest o pravima stičemo kroz obrazovanje i uz dostupnost informacija o istim. Bez informacija i svesti o sopstvenim pravima, Romkinje se nalaze u izuzetno ranjivoj poziciji. Čak i ukoliko imaju lične dokumente, odluke o njihovom životu često donose bračni partneri ili roditelji. Ukoliko se njihovi lični izbori ne slažu sa onim nametnutim, nedostupnost informacija o tome kome bi mogle da se obrate za podršku, ali i nepostojanje odgovarajuće infrastrukture za ostvarivanje podrške, stavljaju ih u poziciju višestruke diskriminacije i ranjivosti. Njihov pristup pravima, u tom slučaju, blokiran je sa svih strana.  

Prava ostvarujemo kroz ekonomsku nezavisnost.

Istraživanje o pristupu Romkinja socioekonomskim pravima koje smo 2015. godine, uz podršku Civil Rights Defenders-a, sproveli u 10 različitih opština na jugu Srbije pokazalo je da:

•pravo iz socijalne zaštite ostvaruje 38% žena koje su nosioci prava; 27% žena odgovorilo je da su njihovi bračni/vanbračni partneri nosioci prava iz socijalne zaštite, dok je isti odgovor dalo svega 7% muškaraca; 

•31% ispitanica je završilo osnovnu školu, 17% ispitanica nikada nije pohađalo školu, ukupno 39% ispitanica navelo je da je upisalo osnovnu školu, ali da je nije završilo; samo 4% ispitanica završilo je srednju školu

•od 100 anketiranih Romkinja, 35% njih potvrdilo je da ostvaruje neke prihode; 54% anketiranih Romkinja nikada nije konkurisalo za posao, a u Kuršumliji je čak 100% žena dalo ovakav odgovor, dok je u Leskovcu i Prokuplju 90% ispitanica odgovorilo na ovaj način;

•92% ispitanica živi u trošnim objektima od cigle, 88% živi u objektima koji imaju struju, 72% ima pristup pijaćoj vodi, a 45% živi u objektu koji nije priključen na kanalizacionu mrežu;

•kao najčešći razlog za neostvarivanje prava iz socijalne zaštite i neposedovanje zdravstvene knjižice naveden je nedostatak potrebnih dokumenata; siromaštvo je najveći uzrok neupisivanja ili prekida osnovnog obrazovanja.

U okviru Nedelje evropske akcije protiv rasizma, želimo da ukažemo na društvene, pravne i političke barijere sa kojima se veliki broj Romkinja susreće u svakodnevnom životu na putu ka ostvarenju svojih prava – kao pripadnice diskriminisane manjinske zajednice, kao žene unutar visoko patrijarhalnog sistema, kao nevidljive i često bez prava glasa, kako van, tako i unutar svoje zajednice. 

Šta je zločin iz mržnje? Zbog čega je važno napraviti jasnu razliku između zločina iz mržnje i drugih krivičnih dela? Koja je uloga lokalne zajednice u borbi protiv zločina iz mržnje?

U periodu od 22. decembra 2015. do 26. februara 2016. posetili smo Valjevo, Niš, Kraljevo, Šabac i Pančevo i organizovali niz obuka na temu Zločin iz mržnje u Srbiji.

Okupili smo 40 učesnika – predstavnike nevladinog sektora, centara za socijalni rad, policije i sudova – i otvorili brojne diskusije o problemima sa kojima se suočavaju žrtve zločina iz mržnje, krivičnim postupcima koji su vođeni usled napada motivisanih mržnjom, ulozi lokalne zajednice u borbi protiv zločina iz mržnje, kao i značaju evidentiranja ovakvih slučajeva.

Šta bi trebalo da znamo?

• zločin iz mržnje je krivično delo koje je motivisano mržnjom prema nekome samo zato što je drugačiji!
  
  
• zločin iz mržnje uveden je u Krivični zakonik Republike Srbije 2012. godine, ali je svojstven društvu i broji mnoge primere kroz istoriju: stradanje Jevreja, Roma i Slovena tokom Drugog svetskog rata, nasilje nad Afroamerikancima u SAD-u sredinom prošlog veka, genocid u Ruandi i druge zločine
  
  
• zločin iz mržnje nije prouzrokovan ponašanjem žrtve, već njenim urođenim osobinama, odnosno ličnim svojstvima, kao što su nacionalna ili etnička pripadnost, boja kože, vera, pol, seksualna orijentacija, rodni identitet
  
  
• kao posledica netolerancije i mržnje javlja se psihičko i fizičko nasilje
  
  
• svako od nas može biti žrtva zločina iz mržnje i svi imamo osobine koje nas čine drugačijim od ostalih
  
  

Zašto je važno reagovati i razgovarati o zločinu iz mržnje?

• zločin iz mržnje je zločin visoke društvene opasnosti, neki ga zovu i zločin sa porukom; napadom na pojedinca učinilac ujedno napada i celu grupu kojoj pojedinac pripada, te svim članovima te grupe šalje poruku da nisu bezbedni ili dobrodošli
  
  
• odgovornost državnih institucija, a ujedno i odgovornosti društva i pojedinaca jesu da podstičemo toleranciju, da umesto poruke mržnje šaljemo poruke razumevanja i podrške, da kroz upoznavanje i razumevanje drugog i drugačijeg kažemo NE stereotipima i predrasudama i na taj način sprečimo pojavu zločina iz mržnje
  
  
• zadatak državnih institucija je da ukoliko do ovakvog krivičnog dela ipak dođe, postoji odgovarajuća reakcija, odnosno da krivično delo bude adekvatno procesuirano i evidentirano, a učinilac adekvatno kažnjen

Približava se 21. mart, Međunarodni dan borbe protiv rasne diskriminacije. Svake godine, upravo tim povodom, mreža UNITED koordinira Nedeljom evropske akcije protiv rasizma, tokom koje orgаnizаcije širom Evrope, sledeći princip jednakosti za sve, pokreću brojne aktivnosti s ujedninjenim stavom i porukama protiv rаsizma, fаšizma, diskriminacije i netolerancije.

Kako se borimo protiv rasizma, diskriminacije i netolerancije dok svedočimo zatvaranju granica, katastrofalnim i mahom bespomoćnim situacijama u kojima se nalaze izbeglice i tražioci azila, ksenofobnim reakcijama, rasistički motivisanim aktima nasilja, govoru mržnje, segregaciji romske dece u školama, otvorenoj netrpeljivosti i napadima na pripadnike LGBT zajednice?

Tokom Nedelje evropske akcije protiv rasizma predstavićemo vam niz saznanja i priča sa kojima se susrećemo u svakodnevnom radu. Na ovaj način želimo da ukažemo na goruću potrebu za akcijama, otvorenim i glasnim istupanjem protiv društvene nepravde i nepoštovanja ljudskih prava, ali i na načine na koje možemo, pojedinačno ili kolektivno, istupiti i reći NE rasizmu, netoleranciji i diskriminaciji.

Praxis je učestvovao u diskusiji u okviru internacionalnog omladinskog treninga “Milja u mojim cipelama: alati za borbu protiv diskriminacije i izgradnju inkluzivnijeg društva”, koji se održava od 6. do 14. marta 2016. godine u Beogradu, a organizovan je kroz saradnju nevladinih organizacija Agora Aveiro iz Portugalije i Klub Putnika iz Srbije, uz finansijsku podršku Erasmus+. 

Trening je okupio oko 20 mladih ljudi iz Srbije, Grčke, Makedonije, Mađarske i Portugalije, u cilju izgradnje znanja, ali i kako bi učesnicima bile predstavljene mnogobrojne perspektive posmatranja jedne od najvećih kriza izbeglica, migranata i tražioca azila od Drugog svetskog rata. Štaviše, svrha treninga je i da istovremeno motiviše i osnaži mlade učesnike da osmisle različite ideje, kao i alate za akcije koje bi podsticale društvenu inkluziju i promovisale antidiskriminatorne vrednosti.

Tokom diskusije podelili smo neka od svojih iskustava stečenih tokom terenskog rada u okviru zaštite izbeglica, tražioca azila i pružanja osnovne humanitarne pomoći. Ukoliko želite bolje da razumete sam koncept “milje u mojim cipelama” i steknete jasniji uvid u iskustva izbeglica, migranata i tražioca azila, možete se pridružiti završnom delu treninga, javnom događaju zvanom “Živa biblioteka”, koji će se održati u KC Gradu, u subotu 12. marta, od 16 do 18 časova.

Praxis je učestvovao u diskusiji u okviru internacionalnog omladinskog treninga “Milja u mojim cipelama: alati za borbu protiv diskriminacije i izgradnju inkluzivnijeg društva”, koji se održava od 6. do 14. marta 2016. godine u Beogradu, a organizovan je kroz saradnju nevladinih organizacija Agora Aveiro iz Portugalije i Klub Putnika iz Srbije, uz finansijsku podršku Erasmus+.

Trening je okupio oko 20 mladih ljudi iz Srbije, Grčke, Makedonije, Mađarske i Portugalije, u cilju izgradnje znanja, ali i kako bi učesnicima bile predstavljene mnogobrojne perspektive posmatranja jedne od najvećih kriza izbeglica, migranata i tražioca azila od Drugog svetskog rata. Štaviše, svrha treninga je i da istovremeno motiviše i osnaži mlade učesnike da osmisle različite ideje, kao i alate za akcije koje bi podsticale društvenu inkluziju i promovisale antidiskriminatorne vrednosti.

Tokom diskusije podelili smo neka od svojih iskustava stečenih tokom terenskog rada u okviru zaštite izbeglica, tražioca azila i pružanja osnovne humanitarne pomoći. Ukoliko želite bolje da razumete sam koncept “milje u mojim cipelama” i steknete jasniji uvid u iskustva izbeglica, migranata i tražioca azila, možete se pridružiti završnom delu treninga, javnom događaju zvanom “Živa biblioteka”, koji će se održati u KC Gradu, u subotu 12. marta, od 16 do 18 časova.

Na Međunarodni dan žena slavimo neustrašivost i odlučnost žena koje su svojim istupanjem i hrabrošću bitno promenile tok istorije svojih zemalja i lokalnih zajednica. Dan koji predstavlja izraz borbe žena za ekonomsku, političku i društvenu ravnopravnost. Istovremeno, iako su položaj i prava žena teme o kojima bi trebalo razmišljati svakog dana, 8. mart je ustanovljen i kao dan kritičkog osvrta i analiza napretka žena, dan tokom kog se problemi sa kojima se žene širom sveta susreću posebno naglašavaju, a pozivi na društveno i političko delovanje, koje bi poboljšalo njihov položaj, postaju vidljiviji kako na društvenim mrežama, tako i na globalnoj medijskoj sceni.

Ujedinjene nacije (UN) proglasile su 8. mart Međunarodnim danom žena 1975. godine. Od tada, svake godine, UN ovaj dan obeležava uz posebnu temu. Tako ovogodišnja globalna inicijativa i akcija „Planeta 50-50 do 2030”, pod okriljem UN-a, poziva na udruživanje napora svetskih lidera i donosilaca odluka da učine sve kako bi se do 2030. godine poboljšao položaj žena, kroz realizaciju ciljeva koji uključuju dostizanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena i devojčica širom sveta, obezbeđivanje inkluzivnog i kvalitetnog obrazovanja za sve i promociju celoživotnog učenja.

Dostizanje ovih ciljeva podrazumeva eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, zaustavljanje svakog vida nasilja nad ženama i devojčicama (uključujući trgovinu ljudima, seksualnu i svaku drugu eksploataciju žena i devojčica), kao i eliminaciju mnogih drugih neprihvatljivih praksi poput dečjih, ranih i prinudnih brakova i genitalnog sakaćenja žena.

Međutim, što je još važnije naglasiti, dostizanje ovih ciljeva iziskuje inicijative koje prevazilaze tradicionalni osmomartovski diskurs i koje obuhvataju delovanje kako u javnoj, tako i u privatnoj sferi.

Tokom 2016. godine, Praxis doprinosi ostvarenju navedenih ciljeva sprovođenjem brojnih aktivnosti koje su usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova, kao i na zaštitu dece i žena izbeglica, imajući u vidu da njihov specifičan položaj zahteva značajan broj rodno osetljivih usluga i mehanizama zaštite.

U ime osvrta na borbe za lična i ljudska prava koje su žene kroz istoriju vodile, i uz nameru da osmomartovski duh ostane prepoznatljiv upravo po borbenosti i neustrašivosti žena, predstavljamo vam priču o neverovatnoj Nawal Soufi.

Pročitajte priču: Meet the One-Woman Syrian Rescue Mission