Ustavni sud je, odlukom koja je stupila na snagu 5. juna 2013. godine, utvrdio neustavnost odredbi čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku.

U obrazloženju odluke kojom se utvrđuje neustavnost odredbe čl. 85. stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ Ustavni sud je naveo da Ustav i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od garancija iz čl. 6. stav 1 EKLJP. Pored toga, Ustavni sud je u obrazloženju naveo da propisivanje obaveze da stranku mora da zastupa isključivo advokat sa druge strane pred državu stavlja obavezu da obezbedi sistem u kom će se pravo na pravnu pomoć efektivno uživati. Nasuprot tome, kako nije donet Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz čl. 67. Ustava, sud je utvrdio da obaveza advokatskog zastupanja u parničnim postupcima predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da ograničenje iz čl. 85. stav 1 ZPP u delu „koji mora da bude advokat“ predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcionalno ni nužno, pa je time nesaglasno čl. 20. Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz čl. 32. Ustava, te je takođe nesaglasno i čl. 36. stav 1 Ustava, odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene čl. 21. Ustava. Zbog međusobne povezanosti čl. 85. stav 1 i 2, Ustavni sud je utvrdio i da je drugi stav istog člana Zakona o parničnom postupku neustavan.

U delu odluke koja se odnosi na odeljak ZPP kojim je regulisan postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, Ustavni sud je konstatovao da odredbama čl. 494 – 505. Zakona nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka propisanog u ovoj glavi Zakona. Nadalje, Ustavni sud je svoju odluku obrazložio činjenicom da zakonodavac odredbama čl. 494 – 505 ZPP nije utvrdio sadržaj pojma kolektivnih prava i interesa ili uputio na zakone kojima se ta prava uređuju, nije otklonio neodređenost i nepreciznost ovog postupanja da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi za zaštitu kojih kolektivnih prava i interesa je propisan poseban postupak. Nadalje je Ustavni sud utvrdio da ove odredbe ne omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi njihov pravi smisao i sadržaj. Imajući ovo u vidu, Ustavni sud smatra da su ove odredbe ustavnopravno sporne sa aspekta njihove jasnoće, dostupnosti i prihvatljivosti, a time i nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Za više informacija videti saopštenje: Ustavni sud utvrdio da odredbe čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima