Praxis Watch

Praxis

Praxis

Dana 28. februara 2014. godine, održana je konferencija za novinare povodom završetka projekta “Jednake šanse za bolje mogućnosti – Jačanje Roma i Romkinja u borbi protiv diskriminacije”, koji je sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u saradnji sa nevladinim organizacijama Praxis i Regionalni centar za manjine, uz podršku Ambasade Holandije u Srbiji.

Rezultate projekta, koji je sproveden u periodu od maja 2012. do februara 2014. godine, predstavili su poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić, zamenica izvršne direktorke Praxisa Jasmina Miković i programski saradnik Regionalnog centra za manjine Marko Vasiljević.

Poverenica je naglasila da je cilj ovog projekta bio da se poveća vidljivost institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i da se građani nauče da prepoznaju diskriminaciju i još jednom je istakla važnost prijavljivanja slučajeva diskriminacije.

Jasmina Miković je predstavila izveštaj “Jednake šanse za bolje mogućnosti – Jačanje Roma i Romkinja u borbi protiv diskriminacije“ koji je Praxis pripremio, kao rezultat potrebe da se sumiraju iskustva stečena tokom sprovođenja edukativne i informativne kampanje o antidiskriminacionim mehanizmima zaštite namenjene pripadnicima romske zajednice. Tom prilikom, ukazala je na neke od uzroka neprijavljivanja diskriminacije od strane pripadnika romske zajednice, kao što su nerazumevanje pojma diskriminacije i uloge institucije Poverenika u suzbijanju diskriminacije, strah od viktimizacije i nepoverenje u predstavnike organa javne vlasti. Istakla je posebno alarmantne podatke nedavno objavljenog istraživanja о оdnоsu prеdstаvnikа оrgаnа јаvnе vlаsti prеmа diskriminаciјi u Srbiji, koji ukazuju da čak petina predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti ne zna da je diskriminacija zabranjena zakonom, a preko polovine predstavnika organa javne vlasti smatra da su u institucijama u kojima rade, njihove kolege iznosile diskriminatorne stavove ili sprovodile diskriminaciono ponašanje.

Marko Vasiljević, kao jedan od učesnika javnih tribina, preneo je iskustva stečena tokom održavanja kampanje, sa osvrtom na metodologiju i utvrđeni plan realizacije javnih tribina.

Konačno, zaključeno je da su rezultati projekta pokazali da je potrebno raditi na razbijanju predrasuda većinskog stanovništva, osnaživanju pripadnika romske zajednice da koriste antidiskriminacione mehanizme zaštite, ali i da je važna veća odgovornost predstavnika organa javne vlasti u suzbijanju diskriminacije i odgovornije izveštavanje medija.

Preuzmite:
Izveštaj "Jednake šanse za bolje mogućnosti – Jačanje Roma i Romkinja u borbi protiv diskriminacije"
Vest na Medija Centru
Vest na sajtu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Video zapis predstavljanja izveštaja

četvrtak, 27 februar 2014 00:00

Pravno nevidljivi dobijaju identitet - Danas

Milijana Trifković, pravna analitičarka u Praxisu, rekla je za Danas da je usvajanjem Zakona o dopunama Zakona o vanparničnom postupku ostvaren veliki progres u rešavanju problema osoba koje nisu upisane u matične evidencije. Ona je takođe istakla da je praksa pokazala da je, neretko, postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja značajan ne samo za upis u matične knjige rođenih nego i za pristup državljanstvu. Međutim, pomenuto se odnosi samo na one osobe koje poseduju dokaze o svom poreklu i o državljanstvu svojih roditelja, dok osobe koje ne poseduju takve dokaze i dalje ostaju u neizvesnom položaju i u opasnosti od apatridije.

Pročitati vest u dnevnom listu Danas.

U cilju pružanja pomoći ugroženim pojedinicima i porodicama na teritoriji Vranja u ostvarivanju prava na novčanu socijalnu pomoć, Praxis je zahteve pojedinih lica upućivao poštom Centru za socijalni rad Vranje. Ovakav vid asistencije je odgovor na prepreke na koje građani nailaze prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na socijalnu pomoć, jer su zaposleni u CSR Vranje usmeno odbijali njihove zahteve ili je prijem zahteva odlagan.

Početkom februara 2014. godine CSR Vranje je dopisom obavestio Praxis da “ubuduće ne podnosi zahteve u ime budućih korisnika centra za socijalni rad jer je neophodno prisustvo podnosioca zahteva i popunjavanje određenih formulara kao i davanje zapisničke izjave od strane budućih korisnika…”. Kako bi bile otklonjene nedoumice u vezi sa aktivnostima Praxisa, 13. februara 2014. godine je održan sastanak sa predstavnicima centra. Naglašeno je da zahteve za ostvarivanje prava na socijalnu pomoć ne podnosi Praxis u ime klijenata već sami klijenti pismeno i na obrascu čiju je sadržinu i izgled propisao ministar nadležan za socijalnu zaštitu, kao i da se sve potrebne izjave stranaka mogu zatražiti u toku samog postupka, shodno propisima kojima je postupak uređen. CSR Vranje je ostao na stanovištu da je za podnošenje zahteva neophodno lično prisustvo stranaka, suprotno relevantnom normativnom okviru.

Praxis će nastaviti da prosleđuje pismene zahteve lica za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć CSR Vranju i pratiće dalje postupanje centra.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu iz decembra 2013. godine utvrđeno je vreme i mesto rođenja za troje pravno nevidljivih Roma, dva brata i sestru. Krajem januara 2014. godine, nadležni matičar izvršio je upis činjenice rođenja za dvoje od njih. Istovremeno im je upisana i činjenica državljanstva RS koje su stekli kao osobe rođene u Srbiji, čiji je jedan od roditelja u trenutku rođenja bio državljanin Srbije. Postupak utvrđivanja njihovog vremena i mesta rođenja trajao je četiri meseca, a mesec dana nakon donošenja rešenja vanparničnog suda pribavili su izvod iz MKR i uverenje o državljanstvu. Za trećeg brata nije izvršen upis u MKR jer nadležni matičar još uvek nije primio rešenje suda.

Pre pokretanja postupka utvrđivanja vremena i mesta rođenja, ove osobe su duže od pet godina pokušavale da se upišu u MKR prema pravilima upravnog postupka. U postupcima naknadnog upisa prvostepeni i drugostepeni organi uprave su za svakog od podnosioca zahteva doneli ukupno sedam negativnih odluka. Zbog pristrasnog postupanja prvostepenog organa vođen je i pravnosnažno okončan sudski postupak za zaštitu od diskriminacije u kom je utvrđeno da su ta lica bila diskriminisana u postupcima naknadnih upisa zbog pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini. Pokrenuta su i po dva upravna spora, a u dva navrata su podnošene pritužbe Zaštitniku građana. I pored vođenja svih pomenutih postupaka, ove osobe uspele su da ostvare pravo na upis u MKR i na državljanstvo tek nakon propisivanja vanparničnog postupka utvrđivanja vremena i mesta rođenja.

Nakon uspešnog okončanja postupka utvrđivanja vremena i mesta rođenja, osobe koje su bile pravno nevidljive primorane su da pokreću postupke za sticanje državljanstva, jer nadležne matične službe najčešće upisuju samo činjenicu rođenja. Činjenica državljanstva ne upisuje se čak ni u nespornim situacijama u kojima je reč o deci rođenoj u Srbiji od roditelja koji su državljani Srbije. Stoga je u ovom slučaju bilo izuzetno pozitivno i postupanje nadležnog matičara koji je, istovremeno sa upisom činjenice rođenja, izvršio i upis činjenice državljanstva.

ponedeljak, 24 februar 2014 00:00

Šta izbori donose deci

Saopštenje Mreže organizacija za decu Srbije

Mreža organizacija za decu Srbije – MODS poziva političke stranke da upoznaju javnost sa svojim planovima za decu u Srbiji.

Iako se govori da deci pripada budućnost, deca žive u sadašnjosti. Od toga kako deca žive danas u Srbiji, u kakvom okruženju odrastaju, u kakvim uslovima se razvijaju zavisi kako će se formirati kao ličnosti, koliko će biti uspešni. Briga o deci danas ima dalekosežne i dugoročne posledice po društvo. Ulažući u decu mi kreiramo budućnost našeg društva i ono što danas propustimo da uradimo biće sve teže ispraviti sutra.

Zato postavljamo pitanje političkim strankama:

Šta ćete uraditi posle izbora da roditelji dobiju odgovarajuću podršku kako bi sva deca živela u porodici, da u 21. veku sva deca budu obuhvaćena obrazovanjem i da odrastaju u bezbednom okruženju?

Siromašne i jednoroditeljske porodice u Srbiji izložene su svakodnevnom stresu u borbi za egzistenciju, rastrzani između potrebe da se posvete detetu i da zarade za život. Deca se i dalje u Srbiji smeštaju u ustanove, izdvajaju iz porodice. U skoro 70% slučajeva osnovni razlog izdvajanja dece iz porodice je nemogućnost roditelja da odgovore na potrebe deteta. Roditelji nemaju odgovarajuću podršku i usluge na koje mogu da računaju kako bi njihova deca mogla da odrastaju u dostojnim uslovima za život, bezbednom okruženju, uključena u obrazovanje.

Veliki teret je na lokalnim samoupravama koje su najbliže deci i porodici, ali su bez mogućnosti da se nose sa mnogim izazovima – bez dovoljno sredstava u budžetu, kapaciteta za planiranje i pružanje odgovarajuće podrške. Finansijska podrška koju država izdvaja je nedovoljna. Stalno se ukazuje da nema dovoljno sredstava. S druge strane postoje sredstva iz Budžeta Republike Srbije kroz koje se pruža podrška najugroženijim grupama stanovništva. Radi se o 2,68 milijardi dinara (prema budžetu za 2013. godinu), odnosno o 24,4 miliona evra.

Da li imate plan kako da ova sredstva iskoristite bolje da porodice sa decom u Srbiji dobiju odgovarajuću podršku?

Pored toga, sistem nije dovoljno osposobljen za trošenje EU sredstava po „komplikovanim“ EU procedurama (uporedbom sa sistemima nekih zemalja članica EU, postoji bojazan da ćemo nespremni dočekati rumunski scenario: npr. Rumunija je od 2007. godine iskoristila samo 7% sredstava iz Evropskog socijalnog fonda).

Zato se postavlja pitanje: Da li imate plan kako da bolje i više iskoristite EU sredstva koja će nam biti dostupna?

Dana 31. oktobra 2013. godine, Narodna skupština Srbije ratifikovala je Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija).

Prema Istanbulskoj konvenciji, država je dužna da preduzme neophodne mere za promovisanje promena u društvenim i kulturnim obrascima ponašanja žena i muškaraca kako bi se iskorenile predrasude, običaji, tradicije i druge prakse koje se zasnivaju na inferiornosti žena i streotipnim ulogama žena i muškaraca.

Republika Srbija je uložila rezervu na dva člana Istanbulske konvencije - član 3. Zakona o potvrđivanju Konvencije navodi: „Republika Srbija zadržava pravo da ne primenjuje odredbe člana 30. stav 2. i člana 44. stav 1. tačka e, stav 3. i stav 4. Konvencije dok ne izvrši usaglašavanje unutrašnjeg krivičnog zakonodavstva sa navedenim odredbama Konvencije.“

Za stupanje na snagu Istanbulske konvencije potrebno je da deset država položi ratifikacione instrumente o prihvatanju Konvencije, od kojih najmanje osam od deset inicijalnih država moraju biti članice Saveta Evrope. Istanbulska konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu posle isteka perioda od tri meseca nakon polaganja ratifikacionih instrumenata od strane deset država potpisnica kojim se ratifikuje, prihvata ili odobrava Konvencija.

Za više informacija, videti saopštenje: Ratifikacija Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici

Narodna skupština Srbije ratifikovala je Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, 31. oktobra 2013. godine.

Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) predstavlja najsveobuhvatniji međunarodni ugovor u ovoj oblasti.

Istanbulska konvencija prepoznaje nasilje nad ženama kao jedan od najtežih oblika kršenja ljudskih prava. To je oblik diskriminacije prema ženama koji je rezutat istorijski nejednakih odnosa između muškaraca i žena, a koji su doveli do dominacije muškaraca nad ženama.

Upravo zbog toga, Istanbulska konvencija se direktno bavi potrebom uklanjanja štetnih rodnih stereotipa i predrasuda, običaja i tradicija, koji se zasnivaju na ideji inferiornosti žena ili primeni stereotipnih rodnih uloga.

Prema Istanbulskoj konvenciji, država je dužna da preduzme neophodne mere za promovisanje promena u društvenim i kulturnim obrascima ponašanja žena i muškaraca kako bi se iskorenile predrasude, običaji, tradicije i druge prakse koje se zasnivaju na inferiornosti žena i streotipnim ulogama žena i muškaraca.

Obaveza države je da obezbedi obuku stručnjakinja i stručnjaka koje/i pružaju usluge žrtvama nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Podizanje javne svesti o različitim oblicima nasilja nad ženama i njihovim posledicama je takođe obaveza države.

Istanbulska konvencija predviđa saradnju države sa nevladinim organizacijama, medijima i privatnim sektorom kako bi problem nasilja nad ženama bio predstavljen široj javnosti.

U domenu zaštite žrtava nasilja, država treba da osigura da potrebe i bezbednost žrtve budu na prvom mestu svih mera i da učinioci nasilja nad ženama budu krivično gonjeni i adekvatno kažnjeni. Ovo podrazumeva da su države obavezne da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i da obezbede žrtvama odgovarajuće građansko-pravne lekove protiv učinioca, ali i protiv državnih organa koji nisu reagovali na nasilje u skladu sa svojim ovlašćenjima.

Jednom rečju, Istanbulska konvencija zahteva od država potpisnica da se rukovode standardom potpune posvećenosti (due diligence) u prevenciji, zaštiti, procesuiranju i sankcionisanju akata nasilja.

Nažalost, Republika Srbija je uložila rezervu na dva člana Istanbulske konvencije - član 3. Zakona o potvrđivanju Konvencije navodi: „Republika Srbija zadržava pravo da ne primenjuje odredbe člana 30, stava 2 i člana 44, stava 1, tačke e, stava 3 i stava 4 Konvencije dok ne izvrši usaglašavanje unutrašnjeg krivičnog zakonodavstva sa navedenim odredbama Konvencije.“

Član 30, stav 2 Konvencije povezan je sa odgovarajućom državnom naknadom za osobe koje su dobile ozbiljne telesne povrede ili kojima je ozbiljno narušeno zdravlje nasiljem koje su pretrpele.

Član 44 ima isti sadržaj u celosti kao i član 25 Konvencije o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, koja je prihvaćena 2010. godine, a odnosi se na nadležnost. Ni tada kao ni sada krivično zakonodavstvo nije bilo usaglašeno sa odredbama te Konvencije, pa država nije izrazila rezerve.

Za stupanje na snagu Istanbulske konvencije potrebno je da deset država položi ratifikacione instrumente o prihvatanju Konvencije, od kojih najmanje osam od deset inicijalnih država moraju biti članice Saveta Evrope. Istanbulska konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu posle isteka perioda od tri meseca nakon polaganja ratifikacionih instrumenata od strane deset država potpisnica kojim se ratifikuje, prihvata ili odobrava Konvencija.

Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action