Preuzmite izveštaj: OVDE

Danilo Ćurčić iz Praxisa rekao je za B92 da je 675 romskih porodica iseljeno sa teritorije Beograda u periodu od 2009. do 2012. godine, a da pritom nisu blagovremeno obavešteni o tome, izostale su i konsultacije a nije im ponuđen ni alternativni smeštaj. On je kazao da su NVO izradile nacrt platforme za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje, koju će uputiti nadležnima organima na razmatranje, kako bi se unapredila ta oblast.

Pročitajte celu vest na B92

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u domenu pitanja zaštite ljudskih prava romske populacije u Srbiji. Romsko stanovništvo, usled dejstva niza socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i drugih faktora, ali i faktora nelegitimnog nejednakog postupanja, i pored težnji određenih društvenih struktura i koordiniranih napora državnih institucija da se kroz inkluzivne procese približi standardima življenja dominirajućih društvenih grupa, često biva izloženo različitim oblicima indirektne ili direktne diskriminacije. Navedene pojave manifestuju se na različite načine, ali im je krajnji rezultat isti: onemogućavajući pripadnicima romske populacije pristup uobičajenim modelima socijalnog, ekonomskog, kulturološkog, obrazovnog i drugog, povezivanja sa sredinom u kojoj žive, staje se na put realizaciji cilja približavanja i izjednačavanja ove ugrožene manjinske grupe sa dominantnim društvenim slojevima. Time se, svakako, onemogućava stvaranje skladne demografske slike u okvirima države.

Na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segragacije u južnom regionu Srbije reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Pozivajući se na izvore domaćeg zakonodavstva i ratifikovane međunarodne konvencije, u svojoj pritužbi Praxis ukazuje na problem segregacije romske dece, a koji se ispoljava kroz činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu. Nereagovanjem odgovornih društvenih tela – grupa, institucija i organa (i pored svojevremenih pokušaja zaintersovanih lica da se na konkretan problem ukaže), a sa osloncem na nedovoljno precizne zakonske formulacije, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, stvorena je atmosfera u kojoj dominirajuće stanovništvo izbegava da upisuje svoju decu u školu u kojoj većinsku učeničku populaciju čine Romi. Time se, između ostalog, direktno zadire u jedan od ciljeva Strategije za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji – sprečavanje etiketiranja škola sa većim brojem romske dece kao „ciganskih škola“. Kako slučaj ima svoju višegodišnju istoriju i produkt je višegodišnjeg nereagovanja nadležnih, a takođe predstavlja izdvojen primer inače rasprostranjene problematike, mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti od značaja je ne samo u smislu rešavanja konkretne situacije, već i radi formulisanja modela za angažovanije rešavanje problema segregacije u ovde opisanom vidu, kao i radi artikulacije sredstava za generalnu prevenciju diskriminacije manjinskih grupa na ovaj ili slične načine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je po podnetoj pritužbi izdala mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, Poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka konkretnog slučaja suštinski ne rešavaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija. Mehanizmi za zaštitu ljudskih prava selektivno zakazuju (kao što je tokom predmetnog postupka propušteno saslušanje od strane podnosioca pritužbe predloženog svedoka – direktorke Udruženja Romkinja „Osvit“, i kao što na predlog postupajućeg organa – Poverenica za zaštitu ravnopravnosti – od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije dostavljeno izjašnjenje koje je trebalo da usledi nakon sprovedenog inspekcijskog nadzora). Upravo takvim, naizgled sitnim propustima, stvaraju se uslovi za produbljenje problema diskriminacije. Romska populacija marginalizovana je i, posmatrana kao celina, često tretirana kao „društveni čir“, direktnim ili posrednim dejstvom pojedinaca ili kolektiviteta, spontanim postupanjem ili postupcima koji neretko nalaze veštački oslonac u zakonodavstvu i pravnom sistemu države. Značajno je ukazati na zloupotrebe prilikom tumačenja određenih pravnih akata, s ciljem zaštite sekularnih interesa pojedinih entiteta, pre svega društveno odgovornih tela – organa, organizacija, institucija ili pojedinaca, koji bi se u konkretnoj situaciji javili kao nosioci odgovornosti za evidentirane manifestacije diskriminacije. Pod zloupotrebama podrazumevamo svako selektivno i tendenciozno tumačenje nedovoljno preciznih odredbi pravnih akata, a koje za cilj ima stvaranje iskrivljene slike o nepostupanju protivnom osnovnim načelima i principima zaštite ljudskih prava. Stvaranje svesti kod dominirajućeg stanovništva o značaju inkluzije, sjedinjenja i stvarnog izjednačavanja svih društvenih slojeva, je proces koji zahteva angažovan pristup i artikulisano i beskompromisno postupanje svih odgovornih struktura. Da bi se konkretni koraci preduzimali na terenu prakse, prethodno se mora usaglasiti i ujednačiti pravni osnov, a zatim mehanizmi primene normi, što u sadašnjem trenutku, na ovim prostorima, predstavlja još uvek neostvareni cilj.

U nadi da će u budućnosti biti preduzeti značajni koraci u pravcu poboljšanja sveopštih uslova života romske, ali i drugih, manjinskih grupa u Republici Srbiji, ukazujemo da smo rođenjem svi jednaki u mogućnostima, pravima i obavezama, i da je nedopustiv, nehuman i neprihvatljiv svaki pokušaj da se to zanemari.

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u domenu pitanja zaštite ljudskih prava romske populacije u Srbiji. Romsko stanovništvo, usled dejstva niza socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i drugih faktora, ali i faktora nelegitimnog nejednakog postupanja, i pored težnji određenih društvenih struktura i koordiniranih napora državnih institucija da se kroz inkluzivne procese približi standardima življenja dominirajućih društvenih grupa, često biva izloženo različitim oblicima indirektne ili direktne diskriminacije. Navedene pojave manifestuju se na različite načine, ali im je krajnji rezultat isti: onemogućavajući pripadnicima romske populacije pristup uobičajenim modelima socijalnog, ekonomskog, kulturološkog, obrazovnog i drugog, povezivanja sa sredinom u kojoj žive, staje se na put realizaciji cilja približavanja i izjednačavanja ove ugrožene manjinske grupe sa dominantnim društvenim slojevima. Time se, svakako, onemogućava stvaranje skladne demografske slike u okvirima države.

Na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segragacije u južnom regionu Srbije reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Pozivajući se na izvore domaćeg zakonodavstva i ratifikovane međunarodne konvencije, u svojoj pritužbi Praxis ukazuje na problem segregacije romske dece, a koji se ispoljava kroz činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu. Nereagovanjem odgovornih društvenih tela – grupa, institucija i organa (i pored svojevremenih pokušaja zaintersovanih lica da se na konkretan problem ukaže), a sa osloncem na nedovoljno precizne zakonske formulacije, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, stvorena je atmosfera u kojoj dominirajuće stanovništvo izbegava da upisuje svoju decu u školu u kojoj većinsku učeničku populaciju čine Romi. Time se, između ostalog, direktno zadire u jedan od ciljeva Strategije za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji – sprečavanje etiketiranja škola sa većim brojem romske dece kao „ciganskih škola“. Kako slučaj ima svoju višegodišnju istoriju i produkt je višegodišnjeg nereagovanja nadležnih, a takođe predstavlja izdvojen primer inače rasprostranjene problematike, mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti od značaja je ne samo u smislu rešavanja konkretne situacije, već i radi formulisanja modela za angažovanije rešavanje problema segregacije u ovde opisanom vidu, kao i radi artikulacije sredstava za generalnu prevenciju diskriminacije manjinskih grupa na ovaj ili slične načine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je po podnetoj pritužbi izdala mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka konkretnog slučaja suštinski ne rešavaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija. Mehanizmi za zaštitu ljudskih prava selektivno zakazuju (kao što je tokom predmetnog postupka propušteno saslušanje od strane podnosioca pritužbe predloženog svedoka – direktorke Udruženja Romkinja „Osvit“, i kao što na predlog postupajućeg organa – Poverenika za zaštitu ravnopravnosti – od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja nije dostavljeno izjašnjenje koje je trebalo da usledi nakon sprovedenog inspekcijskog nadzora). Upravo takvim, naizgled sitnim propustima, stvaraju se uslovi za produbljenje problema diskriminacije. Romska populacija marginalizovana je i, posmatrana kao celina, često tretirana kao „društveni čir“, direktnim ili posrednim dejstvom pojedinaca ili kolektiviteta, spontanim postupanjem ili postupcima koji neretko nalaze veštački oslonac u zakonodavstvu i pravnom sistemu države. Značajno je ukazati na zloupotrebe prilikom tumačenja određenih pravnih akata, s ciljem zaštite sekularnih interesa pojedinih entiteta, pre svega društveno odgovornih tela – organa, organizacija, institucija ili pojedinaca, koji bi se u konkretnoj situaciji javili kao nosioci odgovornosti za evidentirane manifestacije diskriminacije. Pod zloupotrebama podrazumevamo svako selektivno i tendenciozno tumačenje nedovoljno preciznih odredbi pravnih akata, a koje za cilj ima stvaranje iskrivljene slike o nepostupanju protivnom osnovnim načelima i principima zaštite ljudskih prava. Stvaranje svesti kod dominirajućeg stanovništva o značaju inkluzije, sjedinjenja i stvarnog izjednačavanja svih društvenih slojeva, je proces koji zahteva angažovan pristup i artikulisano i beskompromisno postupanje svih odgovornih struktura. Da bi se konkretni koraci preduzimali na terenu prakse, prethodno se mora usaglasiti i ujednačiti pravni osnov, a zatim mehanizmi primene normi, što u sadašnjem trenutku, na ovim prostorima, predstavlja još uvek neostvareni cilj.

U nadi da će u budućnosti biti preduzeti značajni koraci u pravcu poboljšanja sveopštih uslova života romske, ali i drugih, manjinskih grupa u Republici Srbiji, ukazujemo da smo rođenjem svi jednaki u mogućnostima, pravima i obavezama, i da je nedopustiv, nehuman i neprihvatljiv svaki pokušaj da se to zanemari.

Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u regionu Južne Srbije, gde je brojnost romskog stanovništva izraženija. Na činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu, kao na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segregacije u južnom regionu Srbije, reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Po sprovedenom postupku, poverenica za zaštitu ravnopravnosti izdala je mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave Grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka za rešenje predmetnog slučaja suštinski ne otklanjaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija.

Posmatrajući navedeni slučaj kao reprezent stanja na terenu ljudskih prava, izvodi se zaključak da bi jedan od osnovnih zadataka u borbi protiv svih oblika diskriminacije trebalo da bude stvaranje čvrste zakonodavne i pravne osnove, gde neće biti uslova za nejednako postupanje prema bilo kojoj ugroženoj društvenoj grupi s osloncem na „slovo zakona“.

Za više informacija videti saopštenje Povernica za zaštitu ravnopravnosti nije utvrdila diskriminaciju, bez obzira na postojanje segregacije u OŠ "Vuk Karadžić" u Nišu

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u toku je postupak protiv S.S., koja je optužena da je učinila krivično delo kršenja porodičnih obaveza (čl.196, stav 1 Krivičnog zakonika), jer se nije pridržavala obaveza propisanih članom 69. Porodičnog zakona i nije podizala i čuvala decu tako da se stara o njihovom životu i zdravlju. U optužnom predlogu navodi se da je S.S. „nakon dolaska iz Sarajeva u Beograd 2009. godine neprijavljeno boravila u nehigijenskom naselju na Novom Beogradu (...), a da pri tom nije decu prijavila nadležnim organima, nije im obezbedila lična dokumenta niti ih je upisala u školu i uključila u obrazovni sistem, usled čega su maloletna deca vaspitno i higijenski zapuštena i zanemarena“.

Notorna je činjenica da stanovnici neformalnih naselja nemaju mogućnost da prijave prebivalište, zbog nedostatka zakonskog osnova stanovanja. S.S. je do 1999. godine živela na Kosovu, kada je usled sukoba bila prinuđena da napusti svoj dom i kasnije se preseli u Sarajevo, gde je rodila dvoje dece. Međutim, deca nisu dobila državljanstvo BiH, niti su stekla državljanstvo Republike Srbije. Po dolasku u Beograd, S.S. je uz pomoć Praxisa, za jednog sina u Sarajevu sprovela postupak određivanja ličnog imena, a za oba sina pribavila je izvode iz matične knjige rođenih. Potom je deci pokušala da prijavi prebivalište i pribavi im zdravstvene knjižice, ali u tome nije uspela, jer nemaju regulisano državljanstvo. Nijedan od organa kojima se obraćala nije je poučio o radnjama koje je potrebno preduzeti kako bi deci obezbedila lična dokumenta. Pored toga, nasuprot navodima iz optužnog predloga, S.S. je upisala decu u školu.

Ovo je prvi poznati slučaj da roditelj bude optužen zbog toga što deca ne poseduju lična dokumenta. Apsurdna je situacija da državni organi umesto da preduzimaju mere kojima će olakšati stanovnicima neformalnih romskih naselja i licima u riziku od apatridije punu integraciju u društvo, građanku S.S. krivično gone zbog navodnog zanemarivanja dece.

Uz pomoć Praxisa, Igor Mitscka sa Univerziteta Jejl, SAD, posetio je neformalno romsko naselje "Jabucki rit" u blizini Beograda, gde su lokalne vlasti smestile stotinu prisilno iseljenih Roma. Ovo naselje je udaljeno od grada i uslovi života su jako loši. Romi se još uvek nadaju da će Vlada Republike Srbije na kraju ispoštovati međunarodne propise i obezbediti im adekvatan smeštaj i omogućiti im da se integrišu u društvo. Izveštaj o ovoj poseti objavljen je u ACCENT Magazinu.

Pročitajte izveštaj u ACCENT Magazinu

Skupština Srbije usvojila je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, koje će omogućiti da se oko 6.500 pravno nevidljivih lica lakše upiše u matične knjige rođenih.

Pogledati celu vest na TV Prva

Ženama koje su bile izložene nasilju, a kojima je sud dodelio samostalno vršenje roditeljskog prava, prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na materijalnu podršku – novčanu socijalnu pomoć, tuđu negu i pomoć i drugih oblika socijalnih davanja, traži se dostavljanje dokaza da roditelj/nasilnik koji ne vrši roditeljsko pravo ne ispunjava zakonsku obavezu davanja izdržavanja za svoju decu.

Zavisno od prakse nadležnog organa od podnositeljki zahteva traži se da dostave na uvid dokaz o podnetoj krivičnoj prijavi zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja odnosno da dostave pravnosnažnu presudu donetu u ovom krivičnom postupku. Takva obaveza dovodi podnositeljke zahteva u veoma težak položaj. Naime, nakon preživljenog nasilja i prolaska kroz brojne sudske postupke, od podnositeljki se traži pokretanje novog sudskog postupka koji zahteva ponovno suočavanje sa nasilnikom i izlaganje sekundarnoj viktimizaciji.

Iskustvo Praxisa u radu sa ženama koje su bile izložene nasilju pokazuje, a to potvrđuju i rezultati istraživanja na temu ostvarivanja prava na zakonsko izdržavanje pred pravosudnim organima, da ti postupci traju u proseku od 5 do 10 meseci, a nekada i duže.

Zbog svega navedenog, Praxis se obratio Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike za davanje mišljenja u vezi sa ostvarivanjem prava na materijalnu podršku samohranih majki koje su bile izložene nasilju.

Ženama koje su bile izložene nasilju, a kojima je sud dodelio samostalno vršenje roditeljskog prava, prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na materijalnu podršku – novčanu socijalnu pomoć, tuđu negu i pomoć i drugih oblika socijalnih davanja, traži se dostavljanje dokaza da roditelj/nasilnik koji ne vrši roditeljsko pravo ne ispunjava zakonsku obavezu davanja izdržavanja za svoju decu.

Zavisno od prakse nadležnog organa od podnositeljki zahteva traži se da dostave na uvid dokaz o podnetoj krivičnoj prijavi zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja odnosno da dostave pravnosnažnu presudu donetu u ovom krivičnom postupku. Takva obaveza dovodi podnositeljke zahteva u veoma težak položaj. Naime, nakon preživljenog nasilja i prolaska kroz brojne sudske postupke, od podnositeljki se traži pokretanje novog sudskog postupka koji zahteva ponovno suočavanje sa nasilnikom i izlaganje sekundarnoj viktimizaciji.

Iskustvo Praxisa u radu sa ženama koje su bile izložene nasilju pokazuje, a to potvrđuju i rezultati istraživanja na temu ostvarivanja prava na zakonsko izdržavanje pred pravosudnim organima, da ti postupci traju u proseku od 5 do 10 meseci, a nekada i duže.

Zbog svega navedenog, Praxis se obratio Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike za davanje mišljenja u vezi sa ostvarivanjem prava na materijalnu podršku samohranih majki koje su bile izložene nasilju.