U periodu od 29-30. septembra 2014. godine, u Pragu je održana obuka za trenere/ice o zločinu iz mržnje u organizaciji NVO Iustitia iz Češke, a u okviru projekta Prevencija zločina iz mržnje u Centralnoj i Istočnoj Evropi i na Zapadnom Balkanu, podržanog od Međunarodnog višegradskog fonda. Pored predstavnica iz Praxisa Ivane Stjelje i Kristine Vujić, učešće su uzele i predstavnice drugih partnerskih organizacija iz Češke, Slovačke, Poljske, BiH i Srbije.

Cilj obuke bio je osnaživanje partnerskih organizacija, koje će dalje organizovati lokalne obuke za organizacije civilnog društva o zločinu iz mržnje. Obuku su vodile Doret Džons i Patricija Ng iz organizacije Imkaan iz Londona. Ova organizacija, osim toga što se bavi zločinom iz mržnje nad ženama i devojčicama, ujedno predstavlja i jedinstvenu mrežu u svetu po tome što povezuje organizacije na čijem čelu se nalaze crnkinje i žene iz drugih etničkih manjina i čiji je rad usmeren ka sprečavanju nasilja nad ženama i devojčicama.

Obuka je obuhvatala pitanja koja se tiču pojma zločina iz mržnje, naročito psihološki aspekt i rad sa žrtvama, kao i veštine vođenja obuka, a sve kroz kombinaciju prezentacija, radionica, razmenu iskustava i zadatke. Glavne teme su bile:

• Definicija i obim zločina iz mržnje u državama učesnica; sličnosti i razlike, uzroci;
• Identitet, odnos privilegaija i odgovornosti većinskog stanovništva koje najčešće nije svesno prednosti koje ima; Suočavanje sa sopstvenim identitetom; Tehnike koje se mogu koristiti za obuke o ovoj temi;
• Izazovne situacije i dileme na obukama, naročito način rada sa žrtvama i netolerantnim učesnicima/cama;
• Planiranje aktivnosti koje se tiču obuke o zločinu iz mržnje;
• Prednosti i mane različitih načina vođenja treninga; Logistika.

Podsećanja radi, zločin iz mržnje uveden je u Krivični zakonik Srbije (čl. 54a) u decembru 2013. godine, kao otežavajuća okolnost u slučaju da je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica. Bez obzira na očigledan porast nasilja, do sada nije primenjen u praksi.

Evropska mreža za pitanja apatridije, mreža od 53 organizacije, objavila je danas izveštaj I dalje bez državljanstva, i dalje ugroženi – Zašto Evropa mora odmah da reaguje kako bi zaštitila lica bez državljanstva, koji sadrži svedočenja lica bez državljanstva iz 11 evropskih zemalja. Izveštaj otkriva šokantnu sliku pojedinaca koji žive na ulicama u siromaštvu i vakumu bez rešenja, očajnički tražeći da postanu deo društva, dok neki pak godinama žive u imigracionom pritvoru.

Izveštaj postavlja pitanje zašto se tako malo radi na zaštiti ovih lica, i daje preporuke za hitne reforme pozivajući države da sprovedu adekvatne zaštitne mere i postupke za regulisanje statusa lica bez državljanstva. Izveštaj sadrži 20 priča nastalih intervjuisanjem pojedinaca i jasno ukazuje koliko je neophodno da evropske vlade odmah reaguju.

Objavljivanje izveštaja poklapa se sa obeležavanjem šezdesetogodišnjice Konvencije o statusu lica bez državljanstva iz 1954. godine, kao deo šire kampanje koja okuplja veliki broj aktera. Kampanja će dostići vrhunac 14. oktobra 2014. godine kada će se širom Evrope organizovati akcije za borbu protiv apatridije.

“Lica bez državljanstva nisu izabrala da žive bez državljanstva i hitno im je potrebna naša pomoć kako ne bi godinama živeli u vakumu, suočeni sa pritvorom, siromaštvom i bez izgleda na rešenje problema. Ipak, rešenje je jednostavno i mnoge države bi trebalo da prate nedavni primer Ujedinjenog kraljevstva koje je utvrdilo mehanizam za identifikovanje i regulisanje statusa lica bez državljanstva. Ovakvo rešenje ne samo da omogućava državama da poštuju svoje međunarodne obaveze već im pruža strateško rešenje za lica bez državljanstva koja ionako nemaju gde da odu. U suprotnom, lica bez državljanstva će i dalje živeti u nepodnošljivim uslovima koji su opisani u izveštaju“ (Kris Neš, direktor Evropske mreže za pitanja apatridije).

Preuzmite izveštaj: I dalje bez državljanstva, i dalje ugroženi – Zašto Evropa mora odmah da reaguje kako bi zaštitila lica bez državljanstva


* Evropska mreža za pitanja apatridije (ENS) je mreža nevladinih organizacija, akademskih inicijativa i eksperata i ekspertkinja koji su posvećeni rešavanju problema apatridije u Evropi. Sa sedištem u Londonu, ENS predstavlja koordinaciono telo i stručni resurs organizacijama širom Evrope koje rade ili dolaze u kontakt sa licima bez državljanstva. Mreža trenutno ima 53 članice u preko 30 evropskih zemalja.

U niškom naselju 9. maj na zidu zgrade pošte bio je ispisan grafit Džabe vam masa kada ste ciganska rasa, a radnicima pošte je bila nepoznata informacija koliko dugo se grafit nalazi na zidu. Povodom toga, Praxis je u julu 2013. godine podneo prijavu Upravi za komunalne delatnosti, energetiku i saobraćaj Grada Niša protiv NN lica zbog ispisivanja grafita kojim se vređaju i diskriminišu pripadnici romske nacionalne manjine.

Prijava je odmah prosleđena JP Direkciji za izgradnju Grada Niša, koja je uklonila antiromski grafit tek u aprilu 2014. godine, nakon urgencije Praxisa. S obzirom na to da se pošta nalazi u centru naselja, u blizini autobuske stanice, pijace i škole, na zidu koji je okrenut ka ulici, grafit je bio vidljiv sve vreme do njegovog uklanjanja.

Izostanak brze reakcije nadležne službe, upućuje na to da nadležni ipak nisu ozbiljno shvatili poruku mržnje, već su dopustili da pripadnici romske nacionalne manjine budu izloženi diskriminaciji i govoru mržnje tokom dužeg vremenskog perioda.

Stepen tolerancije u društvu je i dalje nizak, čemu dodatno doprinose spore reakcije nadležnih službi i činjenica da učinioci ostaju nepoznati i nekažnjeni.

U niškom naselju 9. maj na zidu zgrade pošte bio je ispisan grafit Džabe vam masa kada ste ciganska rasa, a radnicima pošte je bila nepoznata informacija koliko dugo se grafit nalazi na zidu. Povodom toga, Praxis je u julu 2013. godine podneo prijavu Upravi za komunalne delatnosti, energetiku i saobraćaj Grada Niša protiv NN lica zbog ispisivanja grafita kojim se vređaju i diskriminišu pripadnici romske nacionalne manjine.

Prijava je odmah prosleđena JP Direkciji za izgradnju Grada Niša, koja je uklonila antiromski grafit tek u aprilu 2014. godine, nakon urgencije Praxisa. S obzirom na to da se pošta nalazi u centru naselja, u blizini autobuske stanice, pijace i škole, na zidu koji je okrenut ka ulici, grafit je bio vidljiv sve vreme do njegovog uklanjanja.

Izostanak brze reakcije nadležne službe, upućuje na to da nadležni ipak nisu ozbiljno shvatili poruku mržnje, već su dopustili da pripadnici romske nacionalne manjine budu izloženi diskriminaciji i govoru mržnje tokom dužeg vremenskog perioda.

Stepen tolerancije u društvu je i dalje nizak, čemu dodatno doprinose spore reakcije nadležnih službi i činjenica da učinioci ostaju nepoznati i nekažnjeni.

U cilju uključivanja civilnog društva u proces pregovora o pristupanju sa Evropskom Unijom, oformljen je Nacionalni konvent o Evropskoj Uniji (NKEU) kao platforma koja treba da omogući dijalog civilnog društva sa predstavnicima Skupštine, Vlade i Pregovaračkog tima i obezbedi praćenje ispunjenosti uslova za članstvo i kvalitetno informisanje javnosti.

NKEU, pored Predsedništva i Programskog saveta, čine radne grupe okupljene oko različitih pregovaračkih poglavlja. Praxis se, u skladu sa svojim mandatom, pridružio radnim grupama koje prate ispunjenost merila za poglavlje 19 „Socijalna politika i zapošljavanje“, poglavlje 23 „Reforma pravosuđa i osnovna prava“ i poglavlje 24 „Pravda, sloboda i bezbednost“.

Radna grupa koja prati poglavlje 19 „Socijalna politika i zapošljavanje“ u isto vreme prati i poglavlje 2 „Kretanje radnika“. U okviru poglavlja 19, Radna grupa će, između ostalog, razmatrati obaveze u oblasti socijalne inkluzije i smanjenja siromaštva. Koordinator Radne grupe je Fondacija Centar za demokratiju.

U okviru praćenja poglavlja 23, Radna grupa će dati doprinos u cilju obezbeđivanja poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, sloboda, demokratije, načela jednakosti, i u cilju ostvarivanja vladavine prava. Koordinator Radne grupe je Kuća ljudskih prava.

Cilj Radne grupe za poglavlje 24 jeste praćenje procesa pregovora Srbije sa EU i doprinos kroz formulisanje predloga za unapređenje politika u oblasti pravde, slobode i bezbednosti. Koordinator Radne grupe je Beogradski centar za bezbednosnu politiku.

Pregovori o pristupanju Evropskoj Uniji su dugoročan proces zbog čega će se uticaj civilnog društva na pregovaračke pozicije države moći izmeriti tek na kraju. Do tada, smatramo da je vrlo važno što se formiranjem radnih grupa NKEU-a otvorila mogućnost da civilno društvo aktivno učestvuje u ovom procesu.

Danilo Ćurčić, pravni analitičar u Praxisu, govori za nedeljnik Vreme o interno raseljenim licima.

Preuzmite: Integracija ili povratak

Preuzeto iz nedeljnika Vreme

"Glavni utisak o stanovnicima kolektivnih centara je da su potpuno zaboravljeni ljudi, koje niko ne posećuje, koji žive u stravičnim uslovima i dobijaju negde jedan obrok, a negde tri, i to je sve”

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije, danas u Srbiji postoji 14 kolektivnih centara sa 1169 lica. Svi kolektivni centri nalaze se na teritoriji uže Srbije, bez Kosova i Metohije, dok su u Vojvodini svi centri za prinudni smeštaj izbeglih i raseljenih već zatvoreni. Na sajtu Komesarijata takođe piše da se sprovođenjem plana postepenog zatvaranja kolektivnih centara njihov broj rapidno smanjuje. Godine 1996. bilo ih je oko 700, a u januaru 2002. bilo je 388 centara u kojima su bila smeštena 26.863 lica. Danas u Srbiji, posle skoro 20 godina, i dalje postoje kolektivni centri, više od hiljadu ljudi još nije dobilo nikakvo rešenje o svom daljem smeštaju, i dalje žive u prinudnom smeštaju, u neizvesnosti.

O stanju u kolektivnim centrima, o problemima ljudi koji tamo žive, pravnim i administrativnim poteškoćama na koje nailaze, i naročito o položaju raseljenih Roma, razgovaramo sa Danilom Ćurčićem, pravnim analitičarem iz nevladine organizacije Praxis, koji se upravo vratio sa terenskog obilaska ovih centara.

“Kada se uporedi broj interno raseljenih Roma i neroma koji su ušli u kolektivne centre, upadljivo se vidi da je veći broj neroma smešten u tim centrima. Ako se zna da su Romi i pre rata bili u lošijem položaju nego većinsko stanovništvo na Kosovu, a da srazmerno tome nisu ušli u kolektivne centre, onda je to već znak da sistem nije dobro obavio svoju ulogu. Takođe, primetni su romski i neromski kolektivni centri, mada to nije zvanična podela. Ali, recimo, Bujanovac je sa svoja tri kolektivna centra u tome specifičan. Na primer, u jednom dečjem vrtiću pretvorenom u kolektivni centar živi samo jedna romska porodica dok su ostali neromi, ali postoji i kolektivni centar ‘Salvatore’ gde su smešteni samo Romi. U suštini, nigde se u većoj meri ne mešaju romska i neromska zajednica.”

O tome kako izgledaju kolektivni centri, o strukturi ljudi koji tamo žive i o njihovim pravima, Ćurčić kaže:

“U tim kolektivnim centrima zajedno su i raseljeni sa Kosova i, još uvek, izbeglice. Skoro smo bili u Gadžinom Hanu, gde se kolektivni centar nalazi u jednoj školi. U prizemlju škole žive raseljeni i izbegli, oko 19 starijih osoba, od toga sedam-osam duplih izbeglica, znači prvo su izbegli iz Hrvatske na Kosovo, pa su sa Kosova izbegli ovde. I tako 20 godina oni sede i čekaju neko rešenje. Ima malo radno sposobnih koji rade sa strane, uglavnom su to poslovi berbe voća i slično, i svi zajedno čekaju nešto, a ne znaju šta. Pričao sam sa jednom gospođom, ona je izbegla iz Sinja u Đakovicu, a onda izbegla ovde – ona još nema regulisano državljanstvo Srbije, još uvek je državljanka Hrvatske. Pitao sam je da li zna koje je to njeno rešenje kada se bude jednom zatvarao kolektivni centar, a ona kaže da planiraju da je smeste u starački dom. Međutim, pre toga ona mora da reguliše pitanje državljanstva pri centru za socijalni rad kao organa starateljstva. U Bujanovcu, recimo, centri za socijalni rad odbijaju da daju socijalnu pomoć ljudima u kolektivnim centrima jer računaju da je njima obezbeđen taj minimum – krov nad glavom i obroci. Glavni utisak o ljudima iz kolektivnih centara jeste da su potpuno zaboravljeni, niko ih ne posećuje, žive u stravičnim uslovima i dobijaju negde jedan obrok, a negde tri, i to je sve.

U centrima su inače ostali ljudi koji su najmanje snalažljivi ili zbog nekih životnih okolnosti nisu mogli ranije da nađu bilo kakvo rešenje. Nezaposleni ostvaruju dodatak od 8500 dinara, i to oni koji su bili zaposleni u javnoj upravi. Njihove priče su jako teške i nekako je čudno da država reaguje ako da oni nemaju nikakav prioritet, nego kao da sve ide svojim ustaljenim tokom pa oni kad dođu na red. U Vranjskoj Banji su recimo mahom bile žene u penziji, one su čak radile u istoj fabrici na Kosovu, i uglavnom su same u domaćinstvima ili same nose domaćinstvo jer imaju obolele članove porodice. Dece takođe ima dosta, ali najviše tamo gde su smešteni Romi. Slika koja se nosi na prvi pogled iz svih tih centara jeste da su ljudi potpuno apatični, da su i dalje u iščekivanju nekog rešenja koje ne stiže već 20 godina.”

Razne administrativne teškoće s kojima se suočavaju raseljena lica takođe su razlog nemogućnosti integrisanja u zajednicu i ostvarivanja već ih ljudskih prava. Naročito kada su Romi u pitanju:

“Veliki problem kod Roma predstavlja to što oni i pre dolaska sa Kosova nisu bili upisivani u matične knjige rođenih, te su pravno nevidljivi. Drugi problem je što su neke matične knjige na Kosovu ostale, nisu iznete posle rata a nisu rađene ni mikrofilmske kopije tako da npr. ljudi koji su došli i imaju važeću ličnu kartu, nemaju izvod iz matične knjige rođenih. Trebalo bi da prođu kroz ostupke obnove upisa, i jako veliki broj tih postupaka je završen, ali to su opet postupci koji iznuruju ljude. Oni to moraju sami da rade, što ih košta, a osim toga rečje o izmeštenim matičnim službama uglavnom po jugu Srbije. I, na primer, ako se neko odselio sa Kosova u Suboticu, on treba da ide u Niš da reguliše svoja dokumenta. To je jedan od problema koji niko za 15 godina nije uspeo da reši.

U nelogičnosti spadaju i terenske provere prijave prebivališta koje se rade ako neko hoće da se odjavi sa Kosova i da se prijavi ovde. Postoji jedna dosta specifična uredba, čija je suština da policijski službenici rade terenske provere za prijavu prebivališta. Te provere su često neprijatne zato što neko dolazi i proverava da li vi stvarno stanujete tu, ulaze u stanove, otvaraju se ormani, gleda se da li je tu garderoba, proverava se da li ta osoba zna srpski. I tu postoji problem sa Romima, jer često ne znaju dobro srpski, recimo znaju samo romski i albanski.”

Kao posebno pravno pitanje, Ćurčić izdvaja zakonsku odluku da se dodatno oporezuju raseljena lica kojima su dodeljeni socijalni stanovi: “Reč je o Izmenama Zakona o porezima na imovinu kojima se propisuje da se posebno plaća porez za zakup socijalnih stanova. A zapravo Zakonom o socijalnom stanovanju zaštićene su određene kategorije ljudi, među njima i interno raseljena lica sa Kosova. Kako je moguće da se onda donesu Izmene Zakona o porezima kojim se ta lica, koja spadaju u ugrožene kategorije, obavezuju na plaćanje poreza za socijalno stanovanje?”

Status i smeštaj Roma jedno je od najkrupnijih pitanja kada je reč o integrisanju interno raseljenih sa Kosova. Ono se može posmatrati iz više uglova, kao smeštaj raseljenih lica sa Kosova, kao obezbeđivanje životnih uslova romskoj populaciji uopšte, kao odnos države prema najugroženijoj manjini...

“Problem je”, navodi Danilo Ćurčić, “što za ugrožene kategorije treba da postoje posebni programi, mere, afirmativne akcije koji će da podignu nivo njihovih prava ili dostojanstva. Ali mi nemamo posebne programe ni za Rome iz neformalnih naselja, ne postoje programi stambenog zbrinjavanja i rešavanja njihovih problema. Imali smo slučaj sa interno raseljenima sa Kosova kojima su dodeljene legitimacije sa beogradskom adresom u Ivana Ribara bb, na Ledinama, iza stambenog naselja, i rečeno im je da tu mogu da žive. A onda je došla građevinska direkcija koja je srušila njihovo naselje jer na tom mestu treba da zida zgrade. Na kraju, svi Romi sa Kosova ostali su na ulici, a ovi iz Beograda dobili su kontejnere. Mesec dana kasnije došlo je do iseljenja Belvila koji je samo tri kilometra dalje, i svi Romi sa Kosova iz tog naselja dobili su smeštaj u kontejnerskom naselju. Dakle, radi se bez ikakvog kriterijuma, apsolutno ne postoji nikakav razlog zašto jedni Romi jesu dobili smeštaj a drugi nisu. Objašnjenje je da su jedno sprovodile gradske vlasti a drugo republičke. S druge strane, postoji neformalno romsko naselje u Kraljevu koje ima status kolektivnog centra. E sad, kako je to moglo da bude kolektivni centar a ovaj u Bloku 72 nije mogao da bude, zašto nisu svi u istoj poziciji? U Beogradu na obrenovačkom putu, u jednoj šumi, Romi sa Kosova su sebi napravili neke objekte i tu žive. Svake godine dolaze im razne službe da ih pitaju kakva bi oni stambena rešenja hteli, obećavaju da će dobiti seoska domaćinstva, ili im daju kubik-dva drva za ogrev, i dalje ništa, samo pokupe podatke od kojih nikad ne bude ništa. U toj šumi, od 1999. žive Romi potpuno marginalizovani, bez ikakve podrške, nemaju čak ni legitimacije. I nigde ne vidim nikakvu naznaku da će se to jednom rešiti.”

Preuzmite ceo prilog o interno raseljenim licima objavljen u nedeljniku Vreme: Integracija ili povratak

Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o ličnoj karti stupio je na snagu 20. avgusta 2014. godine. Prema ranije važećoj odredbi Pravilnika, prilikom podnošenja zahteva za izdavanje lične karte podnosilac je bio dužan da, pored drugih dokaza, priloži izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu (u slučaju da prvi put podnosi zahtev za izdavanje lične karte). Međutim, izmenama Pravilnika predviđena je prvenstvena obaveza Ministarstva unutrašnjih poslova da po službenoj dužnosti utvrdi činjenice o ispunjenosti uslova za izdavanje lične karte. To podrazumeva da MUP treba da izvrši uvid u matične knjige rođenih, venčanih i umrlih, evidencije o državljanstvu, kao i u druge službene evidencije, i tek ako na ovaj način ne uspe da utvrdi potrebne činjenice, može od podnosioca zahteva da zatraži da mu dostavi izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu, odnosno druge isprave kojima dokazuje ispunjenost uslova za izdavanje lične karte.

Ova izmena Pravilnika nesumnjivo predstavlja pozitivno rešenje, koje bi građanima trebalo da olakša podnošenje zahteva za izdavanje lične karte, istovremeno ih oslobađajući dosadašnjih troškova za pribavljanje izvoda iz matične knjige rođenih i uverenja o državljanstvu, ali ostaje da se isprati da li će, odnosno, kada će policijske stanice i uprave početi da postupaju na propisani način, to jest, kada će se stvoriti uslovi koji će omogućiti da se po službenoj dužnosti pribavljaju svi potrebni dokazi i podaci. Pogotovo ako se ima u vidu da gotovo istovetnu odredbu još od 2011. godine sadrži i Zakon o ličnoj karti, ali u praksi još uvek nije zaživela njena potpuna i dosledna primena.

Pored toga, poslednjim izmenama i dopunama, Pravilnik o ličnoj karti usklađen je sa odredbama Zakona o prebivalištu i boravištu građana i Zakona o ličnoj karti, pa tako sada i ovaj podzakonski akt sadrži odredbu prema kojoj se građanima koji imaju pravo na ličnu kartu, a nemaju pravni osnov za prijavu prebivališta, lična karta izdaje na osnovu utvrđenog boravišta, sa rokom važenja od dve godine.

Nacionalna služba za zapošljavanje raspisala je javni poziv za dodelu subvencija za samozapošljavanje licima romske nacionalnosti u 2014. godini. Subvencija za samozapošljavanje namenjena je nezaposlenim licima romske nacionalnosti koja se vode na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i imaju završenu obuku za započinjanje sopstvenog posla. Subvencija se nezaposlenom dodeljuje u jednokratnom iznosu od 160.000,00 dinara, a lice koje dobije subvenciju u obavezi je da obavlja registrovanu delatnost najmanje 12 meseci. Pravo na subvenciju može se ostvariti i udruživanjem više nezaposlenih, osnivanjem privrednog društva radi samozapošljavanja, a u tom slučaju, svako lice pojedinačno podnosi zahtev za samozapošljavanje i ostvarivanje prava na subvenciju od 160.000,00 dinara. Zahtev sa biznis planom se podnosi na propisanom obrascu Nacionalne službe za zapošljavanje. Potencijalni korisnik subvencije dužan je da obezbedi neko sredstvo obezbeđenja potraživanja (hipoteka, zalog, jemstvo, menica) pre zaključivanja ugovora. Rok za podnošenje zahteva za biznis planom je 29.08.2014.

Za detaljne informacije videti: Javni poziv nezaposlenima romske nacionalnosti za dodelu subvencije za samozapošljavanje u 2014. godini
Spisak delatnosti koje se ne subvencionišu kroz javni poziv
Zahtev sa biznis planom za subvenciju za samozapošljavanje

Preuzmite izveštaj: Ostvarivanje i praćenje standarda kvaliteta zdravstvene zaštite Roma u Srbiji - Centar za prava manjina