U 2009. godini Praxis je pružio direktnu pravnu pomoć za 119 povratnika po readmisiji iz Švedske, Nemačke, Švajcarske, Austrije, Italije, Norveške i Holandije. Podnet je 251 zahtev za: izdavanje izvoda iz matičnih knjiga rođenih (preko Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, organa uprave i raznih konzulata u Srbiji) i uverenja o državljanstvu, prijem u državljanstvo, upis u matične knjige roñenih i obnovu upisa u matične knjige. Zbog nezakonitog postupanja pojedinih organa, Praxis je uložio prijave i pritužbe na njihov rad nadležnim organima. Pored toga, Praxis je povratnicima pokrio troškove plaćanja taksi na ime izdavanja ličnih dokumenata, podnošenja zahteva za prijem u državljanstvo RS, kao i
putnih troškova radi pribavljanja ličnih karata. Povratnicima je pruženo preko 300 saveta u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite i drugim oblastima.

Iako se čini da postojeći propisi pružaju zaštitu povratnicima po readmisiji, ipak se u praksi često postavljaju neracionalni uslovi kada je u pitanju pristup ličnim dokumentima kao preduslov za ostvarivanje statusnih prava. Neefikasne, komplikovane i skupe procedure predstavljaju ponekad nepremostivu prepreku u pristupu ličnim dokumentima za povratnike.

Dosadašnje iskustvo Praxisa ukazuje da su posebno izloženi riziku povrede prava povratnici koji su poreklom sa Kosova, jer je deo matičnih knjiga uništen ili nestao tokom sukoba na Kosovu. Postupak obnove upisa pred organima uprave u Srbiji (u 7 opština) koji vode izmeštene matične knjige sa Kosova traje i duže od šest meseci. Praksa tih organa u postupanju po zahtevima za obnovu upisa je neujednačena, kao posledica različitog tumačenja zakona i primene propisa, kao i nedostatka propisa koji bi odgovorili na specifične potrebe te kategorije lica.

Kada je u pitanju pribavljanje dokumenata iz BiH i Makedonije, situacija takoñe nije zadovoljavajuća. Preko Konzulata Makedonije u Repbulici Srbiji, na izdavanje dokumenta se čeka i duže od dva meseca, dok je iz BiH dokument moguće pribaviti samo lično ili preko opunomoćene osobe (ukoliko je lice u mogućnosti da navede punomoćnika).

U pogledu procedure pribavljanja dokumenata preko Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije iz drugih zemalja, različita je praksa u pogledu vremenskog trajanja pribavljanja dokumenata. Pri tom, takse se kreću od 20-30 evra po dokumentu.

U praksi se neretko dešava da pojedini povratnici iz Švedske nemaju overen izvod kod notara, što iziskuje dodatne troškove za njih, iako je izmeñu Srbije i Švedske na snazi Haška konvencija prema kojoj je predviñena overa izvoda sa apostilom, koju obavlja notar u Švedskoj.

Po isteku roka važenja putnog lista povratnici podležu pravilima koja, u pogledu identifikacije i dokazivanja statusa važe za sve grañane Republike Srbije. Nemogućnost prijave prebivališta u Srbiji, zbog neposedovanja nepokretnosti u Srbiji ili nemogućnosti prijave prebivališta na drugoj adresi, povlači i nemogućnost pribavljanja lične karte i pristupa osnovnim ljudskim pravima.

Diplome o stečenom obrazovanju u državama iz kojih su deportovani, moraju biti prevedena na srpski jezik kod sudskog tumača, kako bi se obavila nostrifikacija. Taksa za donošenje rešenja o nostrifikaciji dokumenata osnovne škole iznosi 1.750,00 dinara, dok je taksa za rešenje o nostrifikaciji dokumenata srednje škole 3.490,00 dinara. Povratnik može biti osloboñen plaćanja takse u skladu sa Zakonom o republičkim administrativnim taksama, ukoliko uz zahtev za nostrifikaciju podnese kao dokaz uverenje da je nezaposlen ili uverenje da je korisnik socijalne pomoći, pod uslovom da je regulisao status u Srbiji.

Često se dešava da vlasti, a posebno centri za socijalni rad upućuju povratnike da se obrate Praxisu za pomoć u pribavljanju dokumenata, zbog nedovoljnih kapaciteta. Takođe, centri ističu da pojedina lica nisu u mogućnosti da prilože svu neophodnu dokumentaciju, zbog velikog broja dokaza koje je neophodno priložiti da bi se dokazalo da je lice u stanju socijalne potrebe. Pored toga, tokom poseta centara za socijalni rad širom Srbije, uočili smo da radnici pojedinih centara nisu u potrebnoj meri ili uopšte nisu upoznati sa svojim obavezama kada su u pitanju povratnici po readmisiji.

Imajući u vidu dugogodišnje iskustvo pojedinih nevladinih organizacija u radu sa povratnicima po readmisiji na polju pribavljanja ličnih dokumenata i pristupu osnovnim pravima, smatramo da bi bilo jako korisno i neophodno ostvariti bolju saradnju između nevladinog i vladinog sektora, u cilju bolje koordinacije pojedinih aktivnosti i efikasne zaštite prava povratnika po readmisiji.