Praxis Watch

petak, 18. jun 2021.

Mama, nedostaješ mi

U samom centru Beograda, sakriven iza perona Autobuske i Železničke stanice, tokom 2016. i 2017. godine, neprimetno za stanovnike grada, rastao je jedan paralalni grad izbeglica i migranata. Svi oni koji su iz raznih razloga ostajali van prihvatnih i centara za azil, živeli su mesecima po napuštenim barakama tokom te zime, kada se temperatura spuštala i ispod -20°C. Odatle su iznova odlazili da pokušaju iregularan prelazak granice ka Zapadnoj Evropi, i tu su se, najčešče izmoreni, pretučeni, opljačkani i bolesni, vraćali nakon neuspešnih pokušaja.

Sa proširenjem grandioznog graditeljskog poduhvata, svi obližnji skvotovi su srušeni kako bi ustupili mesto gradilištima, temeljima modernih nebodera na obali reke i budućem novom obeležju Beograda. Od naselja gde je u jednom trenutku živelo 2000 ljudi, među njima i par stotina nepraćene i razdvojene dece, ostale su samo ruševine nakon bagera. Većina ljudi je tada premeštena u prihvatne centre i centre za azil, u kojima je imala neuporedivo bolje uslove. Ipak, većina je žalila za srušenim barakama, mestom koje je raslo nekim bizarnim smerom, sa svojim ulicama, terenima za kriket, frizerima, volonterima, svojim proslavama uz tradicionalne plesove. Mi koji smo radili svakodnovno na tom mestu, znali smo i drugu stranu, mnogo mračniju, sve rizike, zdravstvene, kao i druge, koji su bili posledica onoga što su neki od njih doživljavali kao ultimativnu slobodu. Obračuni, najrazličitije vrste nasilja, pljačke i prevare, strah i strepnja vrebali su ispod slojeva razdraganih pozdrava i šala. Život na takvom mestu, između tona smeća, imao je samo jedan razlog - biti blizu stanice, i odmah se odazvati na poziv krijumčara, kako bi se što pre nastavilo putovanje.

Godinu dana kasnije, neuporedivo manje izbeglica i migranata je bilo na otvorenom, van sistema. Na mestu baraka, građevinska mehanizacija je uveliko izvodila radove na gradnji visokih kula. Ipak, na tom mestu, prilikom jednog obilaska terena smo zatekli grupu maloletnika iz Avganistana, dečaka bez pratnje. Spavali su u velikim cevima koje su čekale svoje postavljanje na gradilištu. Preko otvora cevi je bio prevučen najlon, kako bi ih sačuvao od vetra i kiše.

Dugo smo stvarali odnos poverenja sa njima, predočavajući im rizike njihove odluke da budu tu. Razlozi su bili isti oni koje smo godinama slušali. Odlaskom u centar za azil koji je udaljen 6 sati vožnje od Beograda, gubili bi mogućnost da budu spremni za pokret čim ih krijumčari pozovu. Neodazivanjem na poziv, izgubili bi novac ili mesto u sledećoj grupi.

Maloletnike je Praxisov tim za zaštitu izbeglica i migranata više puta upućivao na terenske socijalne radnike, kao i na druge organizacije koje pružaju specifičnu vrstu pomoći. Vodili smo ih kod lekara, kad god bi to bilo potrebno, ali i na radionice koje su organizovale organizacije u obližnjim sigurnim prostorima, gde su sprovodile svoje aktivnosti.

Dečaci su nam pričali na koje su sve načine prelazili granice, preplivavajući reke, krijumčareći se po kamionima, držeći se ispod vagona vozova ili danima promrzli lutajući po šumama. Svi neuspesi, prebijanja od strane graničnih policija, nasilna vraćanja u zemlje iz kojih bi pokušali iregularni prelazak, pljačke po parkovima gradova kroz koje su prolazili, susreti sa divljim životinjama po „džunglama“, ostavljali su tragove koje su pokušavali da prikriju, imajući pred sobom samo jedan cilj, da idu napred.

Prilikom posete prostoru gde je više organizacija radilo sa ovom grupom dece, jedan od njih, četrnaestogodišnjak, u tišini je napisao nešto na stikeru koji je pri izlasku nehajno zalepio na obližnji zid. Iz radoznalosti smo kasnije pozvali kulturološkog medijatora da nam prevede natpis. Na persijskom jeziku je pisalo „Mama, nedostaješ mi, svake noći te sanjam“.

Praxisov tim je svakodnevno radio sa ovom grupom dece, i oni su na kraju pristali da uđu u sistem socijalne zaštite, nakon čega su smešteni u obližnji centar za azil. Iako više nisu bili izloženi rizicima koje nosi boravak na otvorenom, ipak se nisu dugo zadržali u centru. Dečaci su nam se javili posle par meseci iz Zapadne Evrope.

Danas, uz obalu reke, pejzažem dominira Beograd na vodi. Pre samo par godina, na mestu gde sada prolazi biciklistička staza, koračala su neka deca, u pocepanoj obući, mokra i promrzla, ka svojim snovima. U nekom od tih nebodera, uzidana je i jedna cev, koja je tokom zime 2018. bila dom grupi dečaka iz Kabula.

Pročitano 940 puta
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action