«Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.»
Valtazar Bogišić
Zakon o izbeglicama (u daljem tekstu: Zakon), kao i predloženi Zakon o izmenama i dopunama (Amandman) Zakona, sadrži izvestan broj bitnih nedostataka, koji ih čine neprimerenim za ostvarenje željenog cilja zakona tog tipa i naziva, sa aspekta potreba situacije i celine domaćeg i međunarodnog pravnog poretka.
Nasuprot Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine sa Protokolom o statusu izbeglica iz 1967. godine, obavezujućim i za Srbiju, član 1 Amandmana (o istom članu Zakona) nastavlja da održava krajnje krnju definiciju pojma «izbeglice», uz dodatne manjkave modifikacije. Ciljna grupa je i dalje blago diskriminatorno definisana («Srbima i građanima drugih nacionalnosti...») u smislu određene kategorije celokupne populacije izbeglica (u međunarodno priznatom značenju tog termina), koja je proizašla iz vrlo vremenski i geografski određene situacije («od 1991. do 1998. godine ... iz bivših jugoslovenskih republika»). Ovakav tip vremenskog i geografskog ograničenja prilikom determinisanja statusa izbeglice je ukinut stupanjem na snagu pomenutog Protokola, te je apsolutno neprihvatljiv kao element definicije izbeglica u domaćim zakonodavstvima zemalja potpisnica Protokola.
Ne može se osporavati očigledna namera zakonodavca da, i pored nesrećno odabranog naziva Zakona o izbeglicama, donošenjem takvog lex specialis-a pokuša brzo i što je moguće efikasnije regulisanje pitanja tzv. «post-dejtonskih» izbeglica. Ipak, ne može se ni ignorisati činjenica da su Zakon i predloženi Amandman, kao domaće pravo, u ovom delu suprotstavljeni ratifikovanim međunarodnim ugovorima i jasnoj obavezi Srbije da ih implementira. U slučaju kolizije, nad domaćim preovladava primenljivo međunarodno pravo, te su Zakon i Amandman, u svom najbitnijem delu – definicija ciljne grupe, bar teorijski podložni lišenju dejstva. Pojam izbeglice, u postojećim okolnostima, mora biti jedinstveno definisan prema prihvaćenim međunarodnim standardima.
Na značajnim mestima, Amandman odaje utisak znatno restriktivnijeg pristupa pravima izbeglica, odnosno dužnostima/obavezama nadležnih u njihovom zbrinjavanju. Između ostalih, član 6 Amandmana (o članu 8 Zakona) uvodi fakultativnost u pogledu obezbeđivanja privremenog smeštaja i pomoći u ishrani izbeglicama u kolektivnim centrima. Uvođenjem labave konstrukcije «može se obezbediti» u bitan segment aktivnosti nadležnih organa povodom zbrinjavanja izbeglica, otvara se put ozvaničenog i zakonitog zanemarivanja značajnog broja ugroženih lica. Zatim, član 14 Amandmana (o članu 16 Zakona) uvodi restriktivniji pristup pružanju materijalne ili druge pomoći izbeglici, u smislu umanjenja ili prestanka pomoći ukoliko se ispuni jedan od uslova u vezi sa zbrinjavanjem izbeglice i/ili jednog od članova njegove porodice. Dok predviđeno rešenje ima donekle legitiman cilj, problem je široko definisanje kategorije člana porodičnog domaćinstva izbeglice. Imajući u vidu egzistencijalnu važnost pomoći, formalna ispunjenost zacrtanih osnova njenog prestanka usled nastale promene na strani člana (šire) porodice bi u praksi mogla da proizvede višestruke negativne posledice. Iako se može reći da restriktivan pristup ima osnova, potrebno je suziti krug lica od direktnog uticaja na pružanje pomoći samo na članove uže/nuklearne porodice izbeglice.
Inače, ostao je potpuno netaknut predloženim Amandmanom bitan član 18 Zakona o gubitku prava utvrđenih Zakonom (statusa izbeglice), uprkos činjenici da je potpuno suprotstavljen jasnim odredbama Kovencije i da je praksa ukazala na velike probleme nastale u njegovoj primeni. Ovde se, između ostalog, misli na praksu (i prvostepenog i drugostepenog) tipskog ukidanja statusa izbeglice tokom 2005. godine na bazi potpuno neobrazloženih navoda da lice nije prijavilo promene u svojstvu izbeglice koje su od bitnog uticaja za ostvarivanje prava itd., tj. na osnovu potpuno činjenično neutemeljenih procena da se lice prosto vratilo (čak i bez namere nastanjenja) u državu svog prethodnog prebivališta. Imajući u vidu mane ovog i drugih, neposredno vezanih članova, neophodno je ustanoviti nedvosmislene kriterijume za prestanak i opoziv statusa izbeglice u skladu sa Konvencijom, koji ne dozvoljavaju mogućnost faktički neograničene diskrecione ocene.
Primer razilaženja sa svrhom jednog «pravog» zakona o izbeglicama sadržan je i u razradi člana 15 Amandmana (o članu 19 Zakona), koji predviđa i regulisanje stambenih potreba «izbeglic[a] i članova njihovog porodičnog domaćinstva koji su stekli državljanstvo Republike Srbije radi njihove integracije [italic dodat]». Ukoliko se uzme u obzir da se, prema postojećim principima izbegličkog prava, izbeglički status okončava, između ostalog, sticanjem novog državljanstva, ostaje pitanje održivosti realnog osnova dualnog statusa (izbeglica sa državljanstvom) i preferencijalnog tretmana pojedinih državljana Srbije. Uspostavljanje prima facie opšte pretpostavke o potrebi pozitivne diskriminacije cele jedne kategorije državljana Srbije i/ili članova njihovih porodica u odnosu na ostale materijalno ugrožene građane nosi izvesnu dozu rizika u praksi. Isti cilj bi se mogao postići i donošenjem posebnog, po materiji i nazivu primerenijeg zakona. U domenu jednog takvog zakona bi se moglo naći i mnogo pravičnije (prema izbeglicama) rešenje pitanja svojine na nepokretnostima pribavljenim u svrhu rešavanja stambenih potreba izbeglica, u odnosu na sadašnji, nedovoljno odmereni član 16 Amandmana o beskompromisnom primatu državne svojine na istim i modalitetima daljeg korišćenja/transfera prava.
Imajući u vidu krajnji efekat Amandmana u smislu prevazilaženja namene i održavanja manjkavosti konkretnog Zakona, trebalo bi odbaciti ideju bilo kakvih «izmena i dopuna» zastarelog Zakona o izbeglicama kao gubitak dragocenog vremena i sredstava. Donošenje novih zakona u odgovarajućim oblastima, a pre svih iscrpnih zakona o azilu i socijalnom stanovanju, bio bi jedini racionalan pristup celokupnoj problematici i osnov njenog uspešnog rešavanja.
