Povodom 18. decembra, Međunarodnog dana migranata, Praxis želi da skrene pažnju na težak položaj tražilaca azila i iregularnih migranata u Srbiji.

Tokom 2014. godine, Srbijom je prošlo preko 10 000 lica koja su izrazila nameru da traže azil, bežeći od oružanih sukoba i grubih povreda ljudskih prava, a da svoja prava nisu mogla da ostvare ni u našoj zemlji. Nefunkcionalan sistem azila, odlaganje donošenja izmena Zakona o azilu, nedovoljni smeštajni kapaciteti, otežan pristup socioekonomskim pravima samo su neki od sistemskih problema koji odražavaju odsustvo političke volje da se pronađe trajno rešenje. Navedenim problemima treba dodati i široko rasprostranjenu ksenofobiju koja je prisutna ne samo od strane stanovništva već i od strane predstavnika javne vlasti.

Međunarodni dan migranata poslednja je prilika da se zapitamo zašto nas kao društvo ne pogađa kada u našem susedstvu ljudi spavaju po šumama i napuštenim fabrikama, iscrpljeni od gladi, žeđi, sa promrzlinama, u strahu od neizvesne budućnosti. Pozivamo predstavnike vlasti da ispune svoje obaveze u cilju uspostavljanja efikasnog sistema azila, ali i građane da pokažu razumevanje za sve one koji su bili primorani da napuste svoje domove i potraže utočište na nekom drugom mestu.

Povodom iseljenja izbeglica i interno raseljenih lica iz nepriznatog Kolektivnog centra "Pionirski grad", Jasmina Miković, zamenica izvršne direktorke Praxisa, govorila je za "Večernje novosti".

Pročitajte vest ovde.

Povodom iseljenja izbeglica i interno raseljenih lica iz nepriznatog Kolektivnog centra "Pionirski grad", Jasmina Miković, zamenica izvršne direktorke Praxisa, govorila je za "Večernje novosti".

Pročitajte vest ovde.

Praxis je tokom novembra organizovao pet obuka o antidiskriminacionom pravu, u Beogradu, Novom Pazaru, Novom Sadu i Nišu. Obuke su sprovedene sa partnerskom ogranizacijom Equal Rights Trust (ERT) iz Londona, uz podršku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, a sve u okviru projekta Osnaživanje civilnog društva radi implementacije antidiskriminacionih zakona u Srbiji, koji je podržan od strane Evropske unije.

Prva obuka je organizovana u Beogradu, 17. i 18. novembra 2014. u prostorijama Narodne skupštine. Ona je bila namenjena prevashodno pravnicama i pravnicima koji se bave antidiskriminacionim pravom. Imala je za cilj da učesnicama i učesnicima pruži znanja o međunarodnom i domaćem antidiskriminacionom pravu, kao i strateškim parnicama za utvrđenje diskriminacije. Obuku su vodile Ivana Krstić (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu), Joanna Whiteman (ERT), Milica Pavićević (Poverenik za zaštitu ravnopravnosti), advokat Aleksandar Olenik i advokatica Violeta Kočić-Mitaček. Obuci su prisustvovali predstavnici/e tužilaštva, pravobranilaštva, Zaštitnika građana, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Delegacije Evropske unije u Srbiji i nevladinih organizacija. Obuka se sastojala iz predavanja o pravnom okviru koji se odnosi na antidiskriminaciju, kroz ilustrativne primere iz prakse i vežbe, koje su imale za cilj praktičnu primenu znanja i otvaranje diskusije. Učesnici/ce su imali priliku da o antidiskriminaciji i strateškim parnicama slušaju iz različitih perspektiva: akademske, nevladinih organizacija, nezavisnih institucija i advokata.

Nakon ove, organizovane su obuke u Novom Pazaru (20. i 21. novembra), Novom Sadu (24. i 25. novembra) i Nišu (27. i 28. novembra). Ove obuke bile su namenjene aktivistkinjama i aktivistima nevladinih organizacija koji se bave antidiskriminacijom, a vodili su ih Joanna Whiteman i Jim Fitzgerald (Equal Rights Trust), Ivana Stjelja (Praxis) i Rejhana Ćorović, Lazar Rodić i Relja Pantić iz Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Osim navedenih obuka, 26. novembra u Beogradu, organizovana je još jedna, namenjena predstavnicima i predstavnicama medija. Obuka se odnosila na ulogu medija u promociji ravnopravnosti, a vodili su je Velimir Ćurgus (EBART), Jim Fitzgerald (Equal Rights Trust) i Danica Balaban (EBART). Razgovaralo se o principima etičkog izveštavanja, različitom izveštavanju medija o deci koja su iz različitih društvenih grupa i o diskriminaciji u medijima na osnovu nacionalne pripadnosti.

Obuke su pokazale da je pitanje antidiskriminacije još uvek nedovoljno istraženo, da se sam pojam diksriminacije često široko tumači, a u praksi se često ne prepoznaje ili pogrešno doživljava. Učesnici obuka su pokazali veliko interesovanje za ovu temu, a naročito za slučajeve iz prakse. Zaključak svih sprovedenih obuka je da se civilno društvo u budućnosti mora još ozbiljnije osnaživati i informisati u vezi sa ovom temom i da su obuke ovakve vrste neophodne.

Preuzmite izveštaj: Zaštita prava migranata u Republici Srbiji

Danas se obeležava Međunarodni dan ljudskih prava i 66 godina od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Ovaj dan bi trebalo da nas podseti da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, ali i na one čija su ljudska prava ugrožena i kojima je zaštita neophodna.

Tim povodom, želimo posebno da ukažemo na položaj izbeglica i interno raseljenih lica smeštenih u nepriznatom Kolektivnom centru „Pionirski grad“. Trenutno se sprovode iseljenja 63 lica, koja će biti aktuelna i tokom zimskog perioda, što je u suprotnosti sa međunarodnim standardima, na čije poštovanje se Srbija obavezala. Iseljavaju se deca, samohrani roditelji, stariji, nezaposleni, socijalno ugroženi i osobe lošeg zdravstvenog stanja, koji su u stalnom strahu i nesigurnosti, bez trajnog i održivog rešenja. Zabrinjavajuće je potpuno odsustvo razumevanja i volje nadležnih institucija da spreče beskućništvo, koje je za neke od njih jedino izvesno. Vlasti smatraju da su iseljenja sada neizbežna, a da će biti prilika za konačno rešavanje stambenog pitanja u budućnosti.

Zato na današnji dan pozivamo vlasti da hitno obustave iseljenja tokom zimskog perioda i pronađu trajno i održivo rešenje za izbegla i interno raseljena lica, kojima preti beskućništvo.

Saopštenje MODS-a

Mreža organizacija za decu Srbije – MODS primorana je da reaguje povodom sve učestalijih nastupa Zorana Milivojevića, koji je u javnosti poznat po zastupanju telesnog kažnjavanja dece i po govoru mržnje, što posebno ilustruje jedna od njegovih poslednjih izjava data za novosadski Dnevnik.

Novosadaski list Dnevnik preneo je izjavu gospodina Milivojevića da su romska deca dvostruko zaštićena – zato što su deca i zato što su Romi i da im zbog toga niko ne sme ništa. Time kriminalizuje čitav jedan narod iznoseći stav, koji je najblaže rečeno, diskriminatoran, a suštinski etiketira sve pripadnike romske nacionalne manjine. Pri tom decu upoređuje sa grabljivicama i daje sebi za pravo da određuje i licitira uzrasnu granicu za telesno kažnjavanje dece.

Koristeći medijski prostor, koji mu je omogućio dnevni list Politika, nastavlja sa otvorenim promovisanjem telesnog kažnjavanja dece u Srbiji iznoseći teze koje su neodržive i problematične, izvrćući činjenice kako njemu odgovara bez jasnog sistema i logičke doslednosti. Tako prvo tvrdi da nema dokaza da nasilje izaziva nasilje, a potom poentira da NENASILJE IZAZIVA NASILJE.

Po Milivojeviću, telesno kažnjavanje kao da je JEDINO što roditelj ima na raspolaganju tokom odgajanja dece, i jedini način da roditelj bude autoritet! Već samo ovo potpuno diskvalifikuje Milivojevića kao kompetentnog sagovornika na temu roditeljstva. Milivojević uporno i pogrešno izjednačava odsustvo telesnog kažnjavanja sa tzv. permisivnim vaspitanjem u kom je detetu „sve dozvoljeno“, a roditelji „nemoćni“.

Milivojević uporno izbegava da govori o bogatstvu načina da se teškoće u podizanju deteta savladaju bez batina. Takvo roditeljstvo možda iziskuje više bavljenja detetom i mnogo strpljenja, pa je ponekad napornije.

Da ne bismo došli u situaciju da stavljamo na tas šta je „dozvoljeno telesno kažnjavanje“ a šta „zlostavljanje“, nasilje treba staviti van zakona, a roditeljima pružiti veliku podršku u vaspitavanju, i pozvati prave, stvarne stručnjake da pomognu roditeljima da pruže bolje vođstvo svojoj deci.

A gospodina Zorana Milivojevića pozivamo da se javno izvini romskoj zajednici, roditeljima i deci zbog iznošenja diskriminatornih stavova, govora mržnje, promovisanja nasilja i diletantskog odnosa prema struci, roditeljima i deci.

Pozivamo i strukovna udruženja, posebno Savez društava psihoterapeuta Srbije, da se ograde i osude izjave i nastupe Zorana Milivojevića koji svojim delovanjem i javnim nastupom krši i Etički kodeks ovog Saveza. Praktikujući psihoterapeuti vrlo dobro znaju da imaju značajnu društvenu odgovornost zato što njihove preporuke i profesionalni postupci mogu izmeniti živote drugih. Zato je krajnje neetično da se roditeljima preporučuje nasilje za rešavanje problema koji se neminovno javljaju u odgajanju dece kao što to čini Milivojević. Krajnje je neetično da strukovna udruženja na takve izjave i praksu ćute. Podsećamo vas da ste se kao psihoterapeuti obavezali da poštujete integritet i štitite dobrobit osoba sa kojima radite, da brinete o sebi i drugima (fizički, psihički) imajući na umu jedinstvenost i vrednost svakoga. Da li su deca manje vredna i da li nihov fizički integritet ne treba poštovati?

Preko 80 udruženja građana potpisalo je Zahtev za utvrđivanje odgovornosti i ispravljanje propusta povodom konkursa Ministarstva rada. Zahtev se može i dalje potpisati putem maila Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Zahtev

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (u daljem tekstu Ministarstvo rada) sprovelo je konkurs za dodelu sredstava udruženjima građana kako bi se unapredio sistem socijalne zaštite. Konkurs su obeležile brojne nepravilnosti, uključujući odluke u dodeli novca velikom broju novoregistrovanih udruženja (mnoga od njih samo mesec dana ili manje pre konkursa), udruženjima koja vode povezana lica (članovi porodice), udruženjima koja vode lokalni funkcioneri (pre svega iz Kancelarija za mlade), udruženjima koja imaju identične statute, uključujući i slovne greške i slično.

Nakon što je javnost opravdano ukazala na neregularnost konkursa i očigledan pokušaj pronevere novca poreskih obveznika, ministar rada Aleksandar Vulin napao je ceo civilni sektor, pretio inspekcijama i proverama poslovanja u prethodnih 10 godina i na kraju, potpuno nezakonito i neovlašćeno, izjavio da je odlučio da novac za usluge socijalne zaštite usmeri u Fond za lečenje dece obolele od retkih bolesti.

Udruženja građana, potpisnici ovog zahteva, traže od nadležnih organa sledeće:

1. Poništavanje neregularnog konkursa i raspisivanje novog, u skladu sa budžetom Republike Srbije i planiranom politikom Vlade Srbije. Korisnici usluga socijalne zaštite ne mogu ostati uskraćeni za sredstava koja su im već namenjena budžetom. Za Fond za lečenje dece obolele od retkih bolesti Vlada Srbije mora da nađe sistemsko rešenje i sredstva iz budžetskih linija predviđenih za tu namenu, a ne voluntarističkim otimanjem od korisnika socijalne zaštite.
2. Pokretanje istrage po službenoj dužnosti i efikasno procesuiranje svih odgovornih za pokušaj zloupotrebe novca poreskih obveznika. Tužilaštvo je dužno da u ovom slučaju postupi po službenoj dužnosti i ispita osnovanu sumnju da je u pitanju dobro organizovana grupa koja je imala za cilj da prisvoji novac iz budžeta i čiji članovi sede u nadležnim državnim i lokalnim institucijama i novootvorenim udruženjima građana.
3. Hitno razrešenje ministra Aleksandra Vulina. Vlada Srbije mora da pokrene proceduru za smenu ministra za rad zbog njegove nesumnjive političke odgovornosti u ovom slučaju. Ministar Vulin, ne samo što nije reagovao adekvatno na nepravilnosti iz konkursa, već je odgovorio napadima na civilni sektor i najavom nezakonitih odluka kakva je preusmeravanje ovih sredstava u Fond za lečenje dece. Rebalans budžeta u nadležnosti je Skupštine Srbije i gospodin Vulin ni u kom slučaju ne može novcem građana Srbije da raspolaže po sopstvenom nahođenju niti da donosi odluke o njegovoj prenameni.

Udruženja građana, potpisnici zahteva, upozoravaju Vladu Srbije da je ovakvo ponašanje štetno, kako po finansije Srbije i vladavinu prava, tako i po razvoj civilnog sektora, zatim sistema podrške mladima u Srbiji kroz lokalne kancelarije za mlade i razvoja celog društva. Odgovornost je na Vladi Srbije i tužilaštvu koji moraju da preduzmu zakonom propisane korake. Udruženja građana neće odustati od svojih zahteva i upotrebiće sva zakonska sredstava koja im stoje na raspolaganju da odbrane i vladavinu prava i slobodu udruživanja u Srbiji.

Listu organizacija potpisnica i više informacija možete naći na internet prezentaciji Centra za praktičnu politiku.

Blog Bojane Balević, koordinatorke programa za rodnu ravnopravnost

Unazad nekoliko godina svakog 25. novembra u Srbiji se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Taj dan obeležava ne samo civilni sektor, kako je bilo u početku, već je to sada postala praksa i među državnim organima i institucijama. U periodu od 25. novembra do 10. decembra, u vreme trajanja kampanje 16 dana aktivizma, organizovaće se veliki broj konferencija, performansa, javnih tribina i drugih događaja čija tema će biti: nasilje nad ženama, nepovoljan položaj žena, društveni konteksti koji do toga dovode i sl. Predstavnice/i civilnog sektora još jednom će izneti podatke i primere iz prakse kojima će ilustrovati stanje u oblasti ženskih prava, predstavnice/i države potvrdiće da ima prostora za napredak, da postoje razlike u položajima između muškaraca i žena – ekonomskom pre svih, ali će isto tako naglasiti da Srbija ne zaostaje puno za razvijenim svetom, da je stanje u evropskim zemljama slično, da ima gorih od nas.

Međutim, život, onaj koji se odvijao pre kampanje i koji će se odvijati posle kampanje, govori nam da se sve ono o čemu se debatovalo u toku kampanje sporo menja, a u nekim segmentima primećen je zastoj pa čak i nazadovanje.

Stanje u pravosuđu je takvo da postupci u kojima žene traže zaštitu od nasilja traju neprihvatljivo dugo. Tako na primer, od podnošenja krivične prijave do podizanja optužnog akta zbog krivičnog dela nasilja u porodici u proseku prođe godinu dana. Sam krivični postupak, u zavisnosti od vrste krivičnog dela, traje od jedne pa čak i do četiri godine. Razlozi koji dovode do dugotrajnih sudskih postupaka su brojni, a oni sa kojima smo se najčešće susretali su: nemogućnost dostavljanja poziva okrivljenom za održavanje glavnog pretresa, zakazivanje glavnih pretresa u razmacima od mesec dana do nekoliko meseci, nedolazak pozvanih svedoka, kašnjenje u dostavi i dostavljanje nepotpunih nalaza i mišljenja sudskih veštaka u vezi sa vrstama i težinom povreda i dr. Ovaj vremenski period ostavlja prostor nasilniku da proganja žrtvu ne bi li je primorao da odustane od postupka. Pored dužine trajanja postupka, žene žrtve nasilja su često bile nezadovoljne presudama kojima su u najvećem broju slučajeva nasilnicima izricane uslovne osude. Prema Zakoniku o krivičnom postupku oštećene nemaju mogućnost ulaganja žalbe na presudu onda kada javni tužilac smatra da to nije potrebno učiniti. U slučajevima kada je izrečena uslovna osuda, žrtva nasilja jednostavno ne može da utiče na promenu kazne. U slučajevima kada su žrtve nasilja u krivičnom postupku istakle imovinskopravni zahtev sud ih najčešće upućuje na parnični postupak radi ostvarivanja tog prava čime praktično na nekoliko godina odlaže završetak svih postupaka koji se odnose na nasilje u porodici.

Kada govorimo o parničnim postupcima radi ostvarivanja prava zaštite od nasilja u porodici ni tu situacija nije bolja. Od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne presude u proseku prođe nešto više od godinu dana, što predstavlja ozbiljno narušavanje zakonskih odredbi. Naime, većina parničnih postupaka u kojima smo zastupali žene žrtve nasilja su postupci u vezi sa porodičnim odnosima koji su prema Porodičnom zakonu hitni. To dalje znači da će se parnični postupak, po pravilu, održati na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba i predlog primljeni u sudu, a drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada je izjavljena žalba. Čak i onda kada ostvare pravo na sudsku zaštitu – mere zaštite od nasilja u porodici- za pojedine žrtve nasilja to ne znači kraj njihovim nevoljama. Tako na primer, imali smo slučaj u praksi da su prema nasilniku izrečene mere zaštite od nasilja u porodici: mera iseljenja iz kuće, zabrana prilaska na udaljenosti manjoj od 150 metara oko mesta rada i mesta stanovanja, kao i zabrana svakog daljeg uznemiravanja. Međutim, on je svakog dana parkirao auto ispred kuće iz koje je iseljen, na udaljenosti većoj od propisane i posmatrao je žrtvu. Na pozive policija nije reagovala, govorili su da su im ruke vezane i da samo razgovorom mogu da pokušaju da ubede nasilnika da to više ne čini. Išli su dotle da govore žrtvi kako ne shvataju zašto joj nasilnik smeta kad joj ništa ne radi. U slučaju da nasilnik prekrši sudsku odluku i ne poštuje mere izrečene mere zaštite od nasilja u porodici, podnosi se nova krivična prijava i počinje još jedan iscrpljujući sudski postupak za žrtvu nasilja.

Sve ovo je važno pomenuti posebno zbog činjenice da je Srbija ratifikovala tzv. Istanbulsku konvenciju koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine. Podsećanja radi, Republika Srbija je uložila rezervu na dva člana Istanbulske konvencije - član 3. Zakona o potvrđivanju Konvencije navodi: „Republika Srbija zadržava pravo da ne primenjuje odredbe člana 30. stav 2. i člana 44. stav 1. tačka e, stav 3. i stav 4. Konvencije dok ne izvrši usaglašavanje unutrašnjeg krivičnog zakonodavstva sa navedenim odredbama Konvencije.“

Istanbulska konvencija zahteva od država potpisnica da se rukovode standardom potpune posvećenosti (due diligence) u prevenciji, zaštiti, procesuiranju i sankcionisanju akata nasilja.

U domenu zaštite žrtava nasilja, država treba da osigura da potrebe i bezbednost žrtve budu na prvom mestu svih mera i da učinioci nasilja nad ženama budu krivično gonjeni i adekvatno kažnjeni. Ovo podrazumeva da su države obavezne da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i da obezbede žrtvama odgovarajuće građansko-pravne lekove protiv učinioca, ali i protiv državnih organa koji nisu reagovali na nasilje u skladu sa svojim ovlašćenjima. Još konkretnije, od država potpisnica se očekuje da usklade zakonodavstvo sa odredbama Konvencije, a Konvencija predviđa između ostalog i sledeće: uvođenje krivičnog dela proganjanje u domaće zakonodavstvo, uvođenje hitnih mera zaštite od nasilja (da nadležni organi imaju mandat da u slučaju neposredne opasnosti izdaju nalog učiniocu nasilja da napusti mesto stanovanja žrtve u dovoljnom vremenskom periodu i da mu zabrane da povredi boravište odnosno stupi u kontakt sa žrtvom), da se obezbedi pravo na pravnu pomoć i besplatnu pravnu pomoć žrtvi u skladu sa domaćim zakonodavstvom i dr. U tom procesu zaštite žrtava država treba da stvori sistem u kom će se u svakom trenutku štititi prava i interese žrtve kako bi se sprečilo da budu izložene sekundarnoj viktimizaciji.

Srbija još uvek nema Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, proganjanje nije inkriminisano u našem zakonodavstvu, ne postoje hitne mere zaštite koje može izreći nadležni organ već se one ostvaruju na sudu. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da je duže od dva meseca pravosudni sistem u Srbiji u blokadi jer Ministarstvo pravde nije našlo način da reši problem sa kojim se suočava advokatura i (ne)posredno građani i građanke.

Na ovo treba dodati i podatak da u Srbiji manjkaju usluge namenjene žrtvama nasilja – SOS telefoni, skloništa za žrtve nasilja, krizni centri za žrtve silovanja i dr.

Borba protiv nasilja nad ženama ne podrazumeva samo neposrednu zaštitu već pre svega rad na prevenciji i uklanjanja štetnih rodnih stereotipa i predrasuda, običaja i tradicija, koje se zasnivaju na ideji inferiornosti žena ili primeni stereotipnih rodnih uloga.

Postavlja se pitanje, da li u ovoj retradicionalizaciji društvenih odnosa čiji smo svedoci poslednjih godina, možemo kao društvo da odgovorimo na izazove i zaštitimo one najugroženije?

No child chooses to be stateless. It is a fundamental truth that every child belongs – to this world, to a place and to a community – and this should be recognised through the enjoyment of a nationality. Yet statelessness continues to arise because European states are failing to ensure that all children born within Europe’s borders or to European citizen parents acquire a nationality.

The European Network on Statelessness (ENS) advocates as one of its central tenets that none of Europe’s children should be stateless. Childhood statelessness stands at odds with the right of every child to a nationality, as laid down in the Convention on the Rights of the Child – adopted 25-years ago today. ENS is taking the occasion of this anniversary to launch its new region-wide campaign which will raise awareness and promote measures to ensure that all children born in Europe or to European parents outside the region can in practice realise their right to a nationality.

Earlier this year, ENS released a report on Childhood statelessness in Europe: Issues, gaps and good practices. This report concluded that although most of Europe’s nationality laws notionally include safeguards to protect against the risk of statelessness, in reality children continue to be born stateless across the region. Many have inherited their statelessness from parents who were stateless before them while others are the first in their family to experience statelessness, as the unsuspecting victim of a gap or conflict in nationality laws.

ENS’s research identified a worrying array of problems in the finer details of many nationality laws as well as in the laws governing procedures for birth registration, which helps to establish and document a child’s nationality. Numerous countries have failed to include basic safeguards in the law, such as to grant nationality to a child born on the territory who would otherwise be stateless, or to a child who has been abandoned and whose parents are unknown. Even where laws do provide a remedy against childhood statelessness, there are signs that the safeguards do not always work in practice, for instance because these special rules are not widely known or there are no guidelines on how and when to apply them.

As a result of these and other gaps in the way European states are currently addressing the issue of childhood statelessness, thousands of children who have strong and clear connections to Europe are growing up without the protection or sense of belonging which a nationality bestows. ENS is committed to helping to change this picture by: raising awareness on the importance of and measures to prevent childhood statelessness, working with the child rights community to foster a more active engagement on the issue of children’s right to a nationality and promote relevant international standards, conducting further research in order to fully identify what gaps exist in law, policy and practice and developing a better understanding of how problematic birth registration procedures are connected to issues of childhood statelessness. Through these activities, the ENS campaign aims to strengthen frameworks for the prevention of statelessness among Europe’s children.

If this goal can be realised, it will help bring Europe an important step closer towards ending statelessness in the region by 2024 – the goal set by the UN Refugee Agency’s #ibelong initiative. There is much work to be done to meet this ambitious objective but a key challenge will be to prevent new cases of statelessness from occurring, in essence to stop the spread of the problem. With its campaign, ENS seeks to contribute to this crucial first step.