Dete sam iz hraniteljske porodice. Odrasla sam u jednom selu u centralnoj Srbiji. Sa četiri godine sam data u hraniteljsku porodicu, iz ruke u ruku maltene - počinje svoju priču Tijana^[1]. Direkno iz hraniteljske porodice sam se udala, sa 17 godina, u sred srednje škole. Mislila sam da sam tada našla svoju kuću, svoj dom. Da sam ostala kod bioloških roditelja koji su se razišli, možda bih ušla u dečji brak i ranije, sa 13-14 godina, ne znam šta je sve moglo da me snađe u životu. Bila sam luckasta, blesava, mogla sam da naletim na sve i svašta.

Sada sa 32 godine, Tijana ne razmišlja isto kao tada, sa 17.

Ujutru sam upoznala sadašnjeg muža, a uveče sam pobegla sa njim, niti sam znala ko je, niti sam znala šta je, što je moglo da bude opasno.

Tijana se maloletna udala. Sa 18 godina je već imala dete. Danas ima dva sina, tinejdžera. Iz današnje perspektive, žali je što je prekinula školovanje. Njen suprug joj je tada pružao podršku da nastavi obrazovanje, ali Tijanu je bilo sramota da u poodmakloj trudnoći bude u školskoj klupi.

Zbog ličnog iskustva, sada svesna mnogih rizika, Tijana se aktivno bori protiv dečjih brakova u svojoj zajednici. Pohađala je radionice koje je Praxis organizovao na temu prevencije i eliminacije dečjih brakova. Nedavno je nadležnima prijavila slučaj dečjeg braka iz svog neposrednog okruženja, odnosno šire porodice. Iako je po saznanju da je jedna devojčica od 15 godina stupila u dečji brak Tijana obavestila Centar za socijalni rad i policiju, nadležni su samo jednom reagovali i vratili nakratko devojčicu porodici.

Kada je devojčica ponovo pobegla od kuće, nadležni su joj preneli da oni tu više ništa ne mogu. Drugi put sam je sama uzela i dovela kući, a zakon kao zakon, ovde ga za sada nema.

Tijana je pokušavala da devojčicu privoli da zajedno idu na radionice, na kojima se razgovaralo, između ostalog, o ženskim pravima, važnosti obrazovanja, donošenju odluka, zaštiti i reproduktivnom zdravlju. Nažalost, bezuspešno. Devojčica se ipak udala i sada je, u petnaestoj godini života, trudna. Tijana nam prenosi da joj je mnogo teško uvek kada čuje za neki novi slučaj dečjeg braka, kada devojčice ostanu trudne, kao u ovom slučaju, i kada čak i roditelji misle da je dečji brak prihvatljiv pod određenim okolnostima. Tijana smatra da to nije rešenje. Smatra da se ne razmišlja dovoljno o rizicima, za početak, kako će porođaj da protekne, jer su te trudnice zapravo deca koja nisu ni fizički ni psihički zrela da postanu majke. A zatim..šta će biti sa tim devojčicama od petnaestak godina, kada rode jedno, drugo, treće dete? Šta tek dolazi posle...

Tijana smatra da upravo devojčice koje ostaju trudne u ogromnom broju slučajeva napuštaju školu i prekidaju obrazovanje. Tijana ukazuje i na slučajeve ugovorenih brakova. Dodaje da po njenom shvatanju, sklapanje dečjih brakova, čak i kada se čini da je jedan od uzroka za ovakve brakove beg od siromaštva, zapravo samo podstiče siromaštvo, čak i još veće, i nikako nije rešenje za taj problem.

Slučaj koji je Tijana prijavila nije jedini dečji brak u njenom naselju. Naprotiv. Stoga, Tijana smatra da ima još dosta da se radi kako bi ova štetna pojava bila iskorenjena. Tijana se ne plaši da prijavljuje takve slučajeve, i kategorična je da će uvek pokušati da ih spreči. Deca bi trebalo da se razvijaju, da prođu nešto kroz život, a ne samo da se udaju i gotovo. Devojke mlade rađaju decu, guraju decu u kolicima, dok njihove vršnjakinje šetaju i uživaju. Mnoge nisu ni razmislile, mnoge nisu videle ni diskoteku, ni kafić, a kamoli šta drugo. Znam to, prošla sam taj deo života kroz koji one sada prolaze.

Deca rađaju decu, napuštaju školu, i te same mlade majke onda često propadaju, zapostave sebe, neke trpe u sebi, neke čak trpe i nasilje. Verujete mi, tačno znam kako onda razmišljaju: „Udala sam se, nisam slušala roditelje, sada moram da trpim, jer imam i dete“. Prebacuju krivicu na sebe. To tako ide. To se primeti. Jedna stvar toliko toga promeni, sve to vuče jedno drugo.

Srećom, nije više kao nekad, stvari se polako popravljaju, zaključuje Tijana. Nekad se znalo, svekar dođe sa posla, snaja koliko god da je trudna mora da mu pere noge. To je iskorenjeno, ali dečji brakovi još opstaju. Ipak, deca danas ne ćute, jednostavno neće da ćute kao što su nekad morale da ćute njihove majke i bake. 

Tijana je zaposlena u JKP "Zelenilo". Doduše, posao je naporan, ona se teže kreće, više ne može po ceo dan da stoji na radnom mestu. Međutim, ona ne posustaje, već nastavlja predano da radi na sebi, da se usavršava kroz neformalno obrazovanje i unapređuje svoje veštine. Stoga je završila i obuku koju je Praxis organizovao, a sve u cilju veće konkurentnosti na tržištu rada.  

Tijana je oličenje hrabrosti u maloj sredini. Njena poruka devojčicama je da nastave da žive, da se školuju i budu svoji ljudi, prvo. Da žive život, pre svega... Za udaju, za decu, ima vremena, kada se sazri i kada devojke budu znale šta žele od života. I ta poruka zaslužuje da se čuje širom Srbije, kao što se čuje u jednoj zajednici, u kojoj svoja iskustva i razmišljanja ova hrabra žena prenosi novim generacijama.  

[1] Ime je, radi zaštite privatnosti, izmenjeno.

Download: HERE

Naša Marijana Luković, izvršna direktorka Praxisa, govorila je u emisiji „Četvrtkom u 9" Radio-televizije Srbije o brojnim izazovima i problemima sa kojima se Romi i Romkinje u Srbiji još uvek suočavaju.

Marijana je istakla značaj obrazovanja ali i važnost dodatne podrške, obuka i neformalnog obrazovanja, kao ključnih faktora za uključivanje dugoročno nezaposlenih Roma i Romkinja na tržište rada

Pored toga, Marijana je govorila i o diskriminaciji Roma i Romkinja. Nažalost, Praxis se, kroz svoj rad, dugi niz godina susreće sa slučajevima diskriminacije, što potvrđuju i dva skorašnja slučaja kada je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio diskriminaciju i doneo preporuke. Ove preporuke su predstavljale izuzetnu satisfakciju za naše klijentkinje koje su trpele diskriminaciju.

Celu emisiju koja se bavila ovim izuzetno važnim temama za celokupno naše društvo, možete pogledati OVDE.

U okviru projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, finansiranog od strane Visokog komeserijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), Praxis je pripremio „Godišnji izveštaj o dečjim brakovima u Srbiji za 2022. godinu“. 

U ovogodišnjem izveštaju su prikazani nalazi sa radionica sa decom održanih u cilju prevencije i eliminacije dečjih, ranih i prinudnih brakova u Srbiji, kao i aktivnosti sprovedene u cilji podizanja svesti opšte javnosti na temu dečjih brakova. Izveštaj sadrži i opise nekoliko prijavljenih slučajeva dečjih brakova.

„Godišnji izveštaj o dečjim brakovima u Srbiji za 2022. godinu“ možete preuzeti OVDE.

Mirveta i njen sin Ekrem ^[1] samo su još dve u nizu osoba koje zbog neadekvatnih propisa i nezakonite prakse postupajućih organa žive bez ličnih dokumenata i mesecima ili godinama ne uspevaju da se upišu u matičnu knjigu rođenih.

Mirveta ima 24 godine. Rođena je u Podujevu, a pre nekoliko godina zasnovala je vanbračnu zajednicu i doselila se u Zemun. Pošto nije upisana u matičnu knjigu rođenih, a nema uslova za sprovođenje upravnog postupka za naknadni upis, bilo je potrebno da pred sudom pokrene postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja.

Kako je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći suzio mogućnost nevladinim organizacijama da pružaju besplatnu pravnu pomoć, a zbog teške materijalne situacije nije mogla ni da priušti advokatske usluge, Mirveti je kao jedina mogućnost ostala da se obrati opštinskoj službi za besplatnu pravnu pomoć. Iako je zakonom izričito propisano da osobe koje se nalaze u Mirvetinoj situaciji imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, kao i to da je služba dužna da sama pribavlja dokaze o kojima se vodi službena evidencija, Mirveti je pružena besplatna pravna pomoć tek 10 meseci nakon što se prvobitno obratila službi i tek nakon što je priložila dokumente koje je služba bila dužna sama da pribavi.

Postupak za utvrđivanje vremena i mesta Mirvetinog rođenja pokrenut je pred sudom u aprilu 2021. godine. Međutim, taj postupak ni bezmalo dve godine nakon pokretanja nije odmakao dalje od početka. Do sada nije održano nijedno ročište, a prilikom pokušaja da u sudu saznaju šta se dešava u predmetu i kada mogu da očekuju da će postupak biti sproveden, Mirveti i njenom suprugu nuđena su objašnjenja da „mora da se čeka“, zatim, da je sudija na bolovanju i da nije poznato kada će se vratiti, a na kraju i da predmet treba da se dodeli drugom sudiji. Zakonom je, inače, propisano da ova vrsta postupka treba da se okonča u roku od 90 dana od pokretanja.

U međuvremenu, u decembru 2020. godine, Mirveta se porodila i dobila sina Ekrema. Pošto nije imala ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, zdravstvena ustanova u kojoj se porodila pokušala je da Mirveti naplati bolničke troškove, uprkos tome što je zakonom propisano da se u slučaju kada porodilja nije zdravstveno osigurana sredstva obezbeđuju iz republičkog budžeta. Tek nakon što je porodilištu upućen dopis u kome se ukazuje na to da Mirveta ne treba da snosi troškove, bolnica je odustala od naplate.

Nekoliko dana nakon napuštanja porodilišta, Mirveta i njen vanbračni muž otišli su u matičnu službu i pokušali da svog novorođenog sina upišu u MKR. Međutim, u tome nisu uspeli. Rečeno im je da zbog toga što Mirveta nema ličnu kartu roditelji ne mogu da daju potrebne izjave, odnosno, da upis deteta nije moguć.

Iako domaći zakoni i ratifikovane međunarodne konvencije nalažu da svako dete mora biti upisano u MKR odmah po rođenju, u slučajevima kada majke ne poseduju lične dokumente ovo pravo nije moguće realizovati, jer se matičari rukovode podzakonskim aktima koji sprečavaju upis u slučajevima kada majke ne poseduju ličnu kartu i izvod iz MKR. U tim slučajevima potrebno je voditi posebne postupke, koji često mogu biti vrlo komplikovani i dugotrajni, zbog čega se znatno odlaže upis deteta u MKR.

Pošto Mirveta i Ekremov otac nisu mogli da u matičnoj službi daju izjave na osnovu kojih bi svog sina upisali u MKR, pred centrom za socijalni rad pokrenuli su postupak za određivanje ličnog imena, jer je propisano da će centar za socijalni rad odrediti lično ime detetu ako u roku od 30 dana od rođenja deteta roditelji to nisu učinili.

Ovaj postupak pokrenut je u februaru 2021. godine, ali ni nakon dve godine nije okončan, iako je propisano da se rešenje mora doneti najkasnije u roku od dva meseca. Centar za socijalni rad odbija da sprovede postupak zbog toga što Mirveta nema ličnu kartu, uprkos tome što je centar dužan da za svako dete kome u pomenutom roku roditelji nisu odredili ime donese rešenje o određivanju ličnog imena, i bez obzira na to što je i nadležno ministarstvo centrima za socijalni rad dostavilo uputstvo u kome se naglašava da se i deci čiji roditelji nemaju dokumente mora odrediti lično ime.

Ni izjavljivanje žalbe zbog nedonošenja rešenja u zakonskom roku nije imalo nikakav efekat, jer je nadležno ministarstvo – umesto da donese odluku po izjavljenoj žalbi – samo obavestilo stranku da je od centra za socijalni rad traženo da se izjasni i da je centar odgovorio da je strankama rečeno da majka mora da pribavi lične dokumente kako bi centar doneo rešenje o određivanju ličnog imena. Ni naknadno izjavljene urgencije drugostepenom organu nisu dale rezultat – ostale su bez bilo kakvog odgovora, a ministarstvo ni nakon više od godinu i po dana nije donelo rešenje po žalbi, mada je bilo dužno da to učini najkasnije u roku od dva meseca.

Sve u svemu, nijedan postupak nije se odvijao kako je propisano, a zakone su kršili svi organi i institucije koje su bile uključene u ovaj slučaj, redom: služba za besplatnu pravnu pomoć, sud, porodilište, matična služba, centar za socijalni rad, ministarstvo.

Skoro tri godine nakon što je Mirveta prvi put pokušala da se upiše u MKR i više od dve godine otkako se Ekrem rodio – oboje i dalje nisu upisani, a nema ni naznaka da bi se to uskoro moglo dogoditi. A dok čekaju da nadležne institucije počnu da rade ono što im je dužnost, Mirveta i Ekrem žive gotovo potpuno obespravljeni - nemaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ne mogu da se slobodno kreću, Mirveta ne može da se zaposli, Ekrem ne može da ide u vrtić, odnosno, ne mogu da pristupe svim onim pravima za koje je potrebno posedovanje ličnih dokumenata.

[1] Imena su, radi zaštite privatnosti, izmenjena.

Ten years ago, thousands of people who were not registered in birth registry books lived in Serbia. Due to not being registered in birth registry books, these citizens were not able to obtain even an identity card or any other personal document, and were therefore prevented from accessing most other rights. The problem of not having personal documents mainly affected - and still affects - the Roma population: persons who are not registered in birth registry books are almost exclusively members of the Roma national minority.

Nevertheless, after many years of persistent public advocacy to solve this problem, primarily by UNHCR and Praxis, and informing the competent authorities about the unsustainable situation, along with numerous recommendations from international bodies, which told Serbia that it was necessary to take measures for solving this problem, in mid-2012, a step that would play a key role in the fight against statelessness in Serbia was finally taken. The Law on Non-Contentious Procedure was amended by adding certain provisions that introduced in the legal system of Serbia a new kind of procedure - procedure for determining the date and place of birth. This procedure brought a solution for persons who were not registered in birth registry books, and who could not exercise their right to registration in the procedure before registry offices. Owing to this procedure, in the following years, hundreds and even thousands of people were able to register in birth registry books and obtain personal documents for the first time in their lives, and then to exercise other rights: to register their children in birth registry books, exercise the right to health care and social protection, get the opportunity to go to school, get a job, travel, take a driving test.

We are publishing this report 10 years after the introduction of the procedure for determining the date and place of birth with the desire to show how important it was to establish such a procedure, to present its effects on reducing the number of undocumented persons, but also to point to the problems that have accompanied its application.

This report gives a detailed overview of the situation before the adoption of the Law on Amendments to the Law on Non-Contentious Procedure. It also presents the basic rules of the procedure for determining the date and place of birth, certain irregularities and problems that usually occur during these procedures, as well as the circumstances that hinder its application. Finally, the report presents the available statistical data and provides an assessment of the importance of this procedure.

This report shows that even though the procedure for determining the date and place of birth has already contributed a lot to the reduction of the number of undocumented persons, it still fulfils its purpose and for a large number of citizens represents a path to registration in birth registry books, which allows them to exercise other rights as well. That is why it is important to ensure acting in compliance with the law and to remove obstacles that undermine the implementation of this procedure.

You can download the report HERE.