Postupajući po ustavnoj žalbi Praxisovog korisnika H.G, izjavljenoj protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje MUP-a kojim se odbija njegov zahtev za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad, Ustavni sud Srbije doneo je odluku kojom se usvaja ustavna žalba i poništava presuda Upravnog suda. Obrazlažući ovu odluku, Ustavni sud je istakao da nijednom odredbom relevantnih propisa nije predviđeno to da se za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad zahteva saglasnost centra. 

Ova odluka Ustavnog suda izuzetno je značajna za veliki broj građana, i to prevashodno za stanovnike romskih neformalnih naselja koji ne mogu da prijave prebivalište u svojim nelegalizovanim kućama, a čiji se zahtevi za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad često odbijaju zbog toga što centri uskraćuju saglasnost sa prijavom. 

Sledeći načelo da svaki građanin koji se stalno nastanio u Srbiji ima pravo na prijavu prebivališta, Zakon o prebivalištu i boravištu građana je za osobe koje ne mogu da se prijave na adresama gde žive, jer nemaju dokaz o vlasništvu ili zakupu stana, niti drugi pravni osnov stanovanja, predvideo mogućnost da se prijave na adresama supružnika, roditelja ili centara za socijalni rad. Međutim, u praksi se često javljaju problemi prilikom primene ovih odredaba, a nezakonito postupanje organa koji sprovode postupke mnoge građane ostavlja bez prijavljenog prebivališta. Jedan od najčešćih razloga za uskraćivanje prijave prebivališta je upravo nedavanje saglasnosti centra za socijalni rad, iako propisi ne predviđaju davanje saglasnosti kao uslov za prijavu prebivališta, već – upravo suprotno – propisuju obavezu CSR-a da overi obrazac prijave prebivališta za svakog građanina koji ne ispunjava uslove za prijavu prebivališta po drugom osnovu. 

Pored toga što je utvrdio da nedavanje saglasnosti CSR-a ne sme biti razlog za odbijanje zahteva, Ustavni sud Srbije istakao je i to da „postoji obaveza javne vlasti da svim građanima osigura mogućnost prijave prebivališta prema realnom stanju“, te je utvrdio da je zbog očigledno proizvoljne primene prava podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud konstatovao je i to da usled nemogućnosti prijave prebivališta, HG ne može da uživa ni ostala Ustavom zajemčena prava na koja ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na slobodu kretanja, pravo na rad, prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života). 

Prethodno je policijska stanica u opštini gde je H.G. pokušao da prijavi prebivalište donela rešenje kojim se odbija njegov zahtev za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad (CSR). Zahtev je odbijen zbog toga što je CSR obavestio policiju da nije saglasan sa time da se podnosilac prijavi na adresi tog organa. Na ovo rešenje izjavljena je žalba, ali je drugostepeni organ nije uvažio i potvrdio je prvostepenu odluku. Potom je protiv drugostepenog rešenja pokrenut i upravni spor pred Upravnim sudom, ali je sud odbio tužbu, nalazeći da su prvostepena i drugostepena odluka pravovaljane. 

Odluka Ustavnog suda trebalo bi da okonča nezakonito postupanje centara za socijalni rad i policijskih stanica, zbog kojeg mnogi građani ostaju bez prijavljenog prebivališta, a samim tim i bez mogućnosti da izvade ličnu kartu i pristupe mnogim pravima. Pri tome se u ovoj situaciji uvek nalaze pripadnici najugroženijih i najmarginializovanijih slojeva društva. Uočavajući ozbiljnost ovog problema, Ustavni sud je odlučio da svoju odluku objavi u Službenom glasniku „s obzirom na širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i osnovnih sloboda.“ 

Međutim, odluka Ustavnog suda još uvek nije postigla efekat koji bi trebalo da ima, pošto neki centri za socijalni rad i dalje odbijaju da daju „saglasnost“ sa prijavom prebivališta, zbog čega policija potom odbija zahteve. Posebno je zabrinjavajuće to što se u istoj opštini ponovo dogodila istovetna situacija: centar za socijalni rad za još jednog Praxisovog korisnika nije dao saglasnost za prijavu, pa je policijska stanica odbila i njegov zahtev. Ostaje da se vidi da li će i drugostepeni organ postupiti kao i u slučaju HG ili će u ovom postupku ipak poništiti prvostepeno rešenje.  

Nažalost, odluka Ustavnog suda čak ni za H.G. još uvek nije donela nikakvo konkretno poboljšanje. Naime, Ustani sud je u svojoj odluci usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i odredio da Upravni sud donese novu odluku. Međutim, ni godinu dana kasnije Upravni sud još uvek nije doneo odluku, uprkos tome što je u tri navrata ovom sudu upućena urgencija.  

H.G. je postupak za prijavu prebivališta pokrenuo još 2016. godine, ali i danas živi bez prijavljenog prebivališta i izdate lične karte i bez pristupa većini prava. Očigledno je to da je pravda u slučaju HG veoma spora. Nadajmo se da će ipak biti i dostižna.