Svetski dan izbeglica, 20. jun, je dan posvećen podizanju svesti o situaciji u kojoj se nalaze izbeglice širom sveta. U susret ovom danu, tokom protekle nedelje delili smo s vama iskustva i znanja koja smo sticali kroz rad na zaštiti izbeglica sa Bliskog Istoka i afričkih zemalja. Podelili smo sa vama ko su ljudi koje susrećemo, šta su radili, o čemu su razmišljali i ko su bili „pre“, ali i gde idu, čemu se nadaju i šta za njih predstavlja željeno „posle“. Koliko smo slični i koliko smo različiti, koliko smo i šta naučili jedni o drugima i jedni od drugih.  

Danas, još jednom, podižemo svoj glas za njihovu hitnu zaštitu, ljudska prava, bezbedan i dostojanstven život!

Danas želimo da vas podsetimo da se u upravo ovom momentu, stotine porodica i dalje nalazi u bekstvu od nasilja, a sigurnih puteva ka zaštiti i bezbednosti je, još uvek, vrlo malo. Uz zatvorene evropske granice, ljudi bivaju prepušteni krijumčarima, prenatrpanim brodovima i opasnim vodama Mediteranskog i Egejskog mora. Štaviše, primorani su da odlaze na duga, rizična putovanja kopnom, u uslovima opasnim po život. Mnogi životi su već izgubljeni.

Želimo da vas podsetimo da ovi ljudi, ljudi kao vi ili ja, nisu imali izbora, nego da pobegnu i napuste sve u potrazi za boljim životom. Kako nemaju drugog izbora, oni će nastaviti da rizikuju sopstvene živote, izlažući se krijumčarima i raznoraznim rizicima, dokle god ne bude bilo bezbedne alternative. 

Jedini način na koji Evropa može da spreči pogoršanje ove krizne situacije, jeste da zameni krijumčarenje sigurnim, pravnim i slobodnim alternativama dolaska u Evropu.

Stoga danas apelujemo na donosioce odluka da hitno obezbede funkcionalne pravne načine koji će omogućavati izbeglicama da stignu bezbedno u Evropu i da se kreću legalnim migracionim putevima. I pozivamo vas, svoje prijatelje, kolege i saradnike, da nam se pridružite i da nastavite da zagovarate siguran prolaz i urgentnu zaštitu izbeglica, ljudi poput vas ili mene, kojima je, u ovom trenutku, potrebna naša podrška!

Na arapskom se „hvala“ kaže „šukran“.
„Kako si“ se kaže „kejfa haluk“.
Dobro je „bihair“.
„La bihair“ je kad nije dobro.
A sve će biti samo „Inshallah“ – „ako bog da“.
„Taman“ je „tamam“ i sve je jasno.

Čaj je „šaj“ i pije se svakodnevno. I pije se sa mnooooogo šećera. Takoreći, šećer se pije sa čajem. Ako nema šećera, ni čaj nema smisla.

Odgovarajuća veličina pantalona u Avganistanu se ne ustanovljava merenjem “na lakat”, već merenjem uz vrat. Pantalone se razvuku oko oboda, a prstima se uhvate dva najudaljenija kraja. Zatim se tim obodom koji inače ide oko struka, opkruži čitav vrat. Ako se krajevi dodiruju, veličina je odgovarajuća, a dobar izbor se potvrđuje tako što se glavom klimne levo, pa desno, što znači odobravanje.

Odluke se donose unutar grupe, uz odobrenje svih prisutnih. Na isti način se rešavaju i problemi. Bliski ljudi, ili rođaci, se često drže za ruke.

Najpopulrniji pakistanski muzičar bio je Nustrat Fateh Ali Khan. Ali Khan je mogao da peva satima bez prestanka, a na prvi takt njegove muzike svi iz Pakistana se okupe neverovatnom brzinom. I tako se jedan razgovor pretvori u grupni ples.

Ples se pretvori u smeh. U razgovore o značenju različitih imena i reči, o najboljim kulinarskim receptima. Nekoliko kifli, biskvita i sardina se pretvore u svečani ručak, neznanci u prijatelje, a jedan beogradski park u mesto na kom je, uprkos svim nedaćama zbog kojih smo tu, bar na trenutak sve tamam, sve bihair. Na tim trenucima smo zahvalni jedni drugima.

Na tim trenucima šukran!

Studentkinju iz Sirije koja je prijavila svoj poslednji ispit, pa sutradan saznala da njen fakultet više ne postoji. 

Uspešnog iranskog odbojkaša, koji želi šansu za bude profesionalni sportista.

Devojčicu iz Iraka koja najviše voli da slaže slagalice i ima 7 najboljih drugarica sa kojima će se sresti nakon „putovanja“. 

Čoveka, iz Somalije, koji je nakon 60 godina po prvi put napustio svoje selo, a zimus, u Bugarskoj, po prvi put video sneg. 

Mladog bankara, Avganistanca, koji ne želi da se ženi, „iako mu je već odavno vreme“ i sanja da postane uspešni biznismen. 

Četrnaestogodišnju devojčicu iz Sirije, koja će Makedoniju uvek pamtiti po tome što je saznala da postoje divlje svinje.

IT inženjera iz Avganistana, koji u Nemačkoj više ne planira da radi u struci, već da se priključi humanitarnoj organizaciji i pomaže ljudima u nevolji.

Desetogodišnjeg dečaka, koga su roditelji poslali na put sa starijim rođakom kako bi stigao negde gde „može da se uspe“, a kada uspe, dovodi i mlađu sestricu kojoj je obećao da će je paziti i biti uvek uz nju.

Ženu, koja je stigla u Evropu, uspela nekim čudom da pređe sve granice, pa dve nedelje kasnije saznala da joj je cela porodica utopila u moru pokušavajući da joj se pridruži.

...

Koga srećemo?

Srećemo ljude, osobe poput nas.

Ljude koji su jednog dana, vraćajući se sa posla, iz škole, ili šetnje, umesto doma zatekli ruševine. I koji, od tada, svakodnevno donose odluke, koje znače život, ili prestanak života.

Hrabre. Uplašene. Odlučne. Tužne. Nasmejane. Povređene. Umorne. Istrajne. 

Muhameda, koji ima nekoliko nadimaka, i nije mu ime Izbeglica. 

Bahiru, kojoj nije ime Izbeglica. Abdulu, Zaida, Davuda, Zubaudu, koje sada zovemo Izbeglice.

Sreli smo...

Osobu koja je imala planove i snove. I maštarila je. Kad će da se uda. Oženi. Koliko će dece da ima. Koja će im biti imena. Koja nije planirala nikad da se uda! Koja se prepirala sa svojom partnerkom, pa su odlučili da on da ime dečaku, ona devojčici.

Osobu koja doručkuje. Ili ne. Ruča. Večera. Spava. Ili slabo spava. Budi se. Smeje se. Bira koju će majicu obući. Ima omiljeni fudbalski tim. Ne voli sport. I želi novu frizuru. I možda je u detinjstvu pevala pesme na “engleskom” izmišljajući reči po svom, baš kao i ti. A možda je od druge godine učila strane jezike. Baš kao ti ili neko koga znaš.

Osobu koja je vernik, ateista, anarhista, filozof, jogi.

Koja je imala život, bila je sestra, učiteljica, učenica, ćerka, najbolja drugarica, muzičarka, najveći fan Rolling Stouns-a, sakupljala je školjke, dopisivala se sa mlađom sestrom izmišljenim znakovnim jezikom koji su samo njih dve razumele, imala je baku kod koje je išla četvrtkom, mačku po imenu Ra, volela je da gleda kvizove, čitavu jednu godinu je nosila samo zelene majice i profilna slika na fejsu joj je mem koji je skinula sa instagrama. 

Sreli smo ljude. Po svemu, i ni po čemu različite. Ljude, koji se, isto kao i mi, pitaju šta je ispravno, a šta pogrešno, kako da vaspitaju svoje decu, kako da pomognu prijatelju u nevolji, koji se bore za budućnost svoje porodice i dece. I kojima je, u ovom trenutku, potrebna naša podrška. 

Iako je Balkanska ruta zvanično „zatvorena“ u martu ove godine, izvestan broj ljudi se njome i dalje kreće. 

U Beograd svakodnevno pristigne oko 150 izbeglica. Neki od njih nastavljaju svoje putovanje u roku od nekoliko sati, drugi odluče da se zadrže u Srbiji nekoliko dana. Većina dolazi iz Makedonije, a mnogo njih je već provelo nekoliko meseci u Idomeniju, u Grčkoj. Dolaze, još uvek, i preko Bugarske. 

Do Beograda dolaze najčešće sa krijumčarima, ponekad javnim prevozom ili taksijem, a češto i peške, hodajući satima preko Makedonije/Bugarske i Srbije. 

Po dolasku u Beograd, u Centru za azil u Krnjači mogu dobiti smeštaj, hranu i lekarsku pomoć. Ukoliko su izrazili nameru da traže azil, u Krnjači mogu ostati dok traje postupak azila. Ukoliko pak nisu registrovani, tu mogu da prespavaju uz obavezu da se narednog dana registruju.

Ako im je iz nekog razloga onemogućeno da odu u Centar za azil, ostaju na ulici, bez mesta za prenoćište i dostupnog javnog toaleta. Hranu, značajne informacije i osnovne potrepštine, poput odeće, obuće i higijenskih paketa, dobijaju uglavnom od humanitarnih organizacija. Za zdravstvenu pomoć mogu da se obrate dežurnim medicinskim organizacijama i institucijama prisutnim u okolini autobuske i železničke stanice. 

Ukoliko stignu tokom noći, izbeglice nemaju obezbeđen organizovan prevoz do Centra za azil. Nemaju gde da prenoće, a spavanje na travi po parkovima u okolini autobuske i železničke stanice je zabranjeno. Ponekad u toku samo jedne noći stigne 150 ljudi. Organizacije koje su prisutne na terenu mogu pomoći samo određenom broju ljudi, dajući im pakete suve hrane i pomažući im da stignu do Centra za azil.

Među pristiglim grupama nalaze se porodice sa malom decom, samohrane majke sa bebama, stari i bolesni. Posebno izloženi rizicima su maloletnici bez pratnje, koji dolaze u grupama oformljenim na samoj ruti.

Njihove priče, životna iskustva i teškoće sa kojima se suočavaju su različite. Ipak, svima im je zajedničko jedno – svi su napustili svoje domove u potrazi za novim, bezbednim mestom za život. 

U susret 20. junu, Svetskom danu izbeglica, tokom narednih dana želimo da podelimo sa vama ko su ljudi koje susrećemo, šta su radili, o čemu su razmišljali i ko su bili „pre“, ali i gde idu, čemu se nadaju i šta za njih predstavlja željeno „posle“. Koliko smo slični i koliko smo različiti, koliko smo i šta naučili jedni o drugima i jedni od drugih.