Preuzeto iz nedeljnika Vreme
"Glavni utisak o stanovnicima kolektivnih centara je da su potpuno zaboravljeni ljudi, koje niko ne posećuje, koji žive u stravičnim uslovima i dobijaju negde jedan obrok, a negde tri, i to je sve”
Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije, danas u Srbiji postoji 14 kolektivnih centara sa 1169 lica. Svi kolektivni centri nalaze se na teritoriji uže Srbije, bez Kosova i Metohije, dok su u Vojvodini svi centri za prinudni smeštaj izbeglih i raseljenih već zatvoreni. Na sajtu Komesarijata takođe piše da se sprovođenjem plana postepenog zatvaranja kolektivnih centara njihov broj rapidno smanjuje. Godine 1996. bilo ih je oko 700, a u januaru 2002. bilo je 388 centara u kojima su bila smeštena 26.863 lica. Danas u Srbiji, posle skoro 20 godina, i dalje postoje kolektivni centri, više od hiljadu ljudi još nije dobilo nikakvo rešenje o svom daljem smeštaju, i dalje žive u prinudnom smeštaju, u neizvesnosti.
O stanju u kolektivnim centrima, o problemima ljudi koji tamo žive, pravnim i administrativnim poteškoćama na koje nailaze, i naročito o položaju raseljenih Roma, razgovaramo sa Danilom Ćurčićem, pravnim analitičarem iz nevladine organizacije Praxis, koji se upravo vratio sa terenskog obilaska ovih centara.
“Kada se uporedi broj interno raseljenih Roma i neroma koji su ušli u kolektivne centre, upadljivo se vidi da je veći broj neroma smešten u tim centrima. Ako se zna da su Romi i pre rata bili u lošijem položaju nego većinsko stanovništvo na Kosovu, a da srazmerno tome nisu ušli u kolektivne centre, onda je to već znak da sistem nije dobro obavio svoju ulogu. Takođe, primetni su romski i neromski kolektivni centri, mada to nije zvanična podela. Ali, recimo, Bujanovac je sa svoja tri kolektivna centra u tome specifičan. Na primer, u jednom dečjem vrtiću pretvorenom u kolektivni centar živi samo jedna romska porodica dok su ostali neromi, ali postoji i kolektivni centar ‘Salvatore’ gde su smešteni samo Romi. U suštini, nigde se u većoj meri ne mešaju romska i neromska zajednica.”
O tome kako izgledaju kolektivni centri, o strukturi ljudi koji tamo žive i o njihovim pravima, Ćurčić kaže:
“U tim kolektivnim centrima zajedno su i raseljeni sa Kosova i, još uvek, izbeglice. Skoro smo bili u Gadžinom Hanu, gde se kolektivni centar nalazi u jednoj školi. U prizemlju škole žive raseljeni i izbegli, oko 19 starijih osoba, od toga sedam-osam duplih izbeglica, znači prvo su izbegli iz Hrvatske na Kosovo, pa su sa Kosova izbegli ovde. I tako 20 godina oni sede i čekaju neko rešenje. Ima malo radno sposobnih koji rade sa strane, uglavnom su to poslovi berbe voća i slično, i svi zajedno čekaju nešto, a ne znaju šta. Pričao sam sa jednom gospođom, ona je izbegla iz Sinja u Đakovicu, a onda izbegla ovde – ona još nema regulisano državljanstvo Srbije, još uvek je državljanka Hrvatske. Pitao sam je da li zna koje je to njeno rešenje kada se bude jednom zatvarao kolektivni centar, a ona kaže da planiraju da je smeste u starački dom. Međutim, pre toga ona mora da reguliše pitanje državljanstva pri centru za socijalni rad kao organa starateljstva. U Bujanovcu, recimo, centri za socijalni rad odbijaju da daju socijalnu pomoć ljudima u kolektivnim centrima jer računaju da je njima obezbeđen taj minimum – krov nad glavom i obroci. Glavni utisak o ljudima iz kolektivnih centara jeste da su potpuno zaboravljeni, niko ih ne posećuje, žive u stravičnim uslovima i dobijaju negde jedan obrok, a negde tri, i to je sve.
U centrima su inače ostali ljudi koji su najmanje snalažljivi ili zbog nekih životnih okolnosti nisu mogli ranije da nađu bilo kakvo rešenje. Nezaposleni ostvaruju dodatak od 8500 dinara, i to oni koji su bili zaposleni u javnoj upravi. Njihove priče su jako teške i nekako je čudno da država reaguje ako da oni nemaju nikakav prioritet, nego kao da sve ide svojim ustaljenim tokom pa oni kad dođu na red. U Vranjskoj Banji su recimo mahom bile žene u penziji, one su čak radile u istoj fabrici na Kosovu, i uglavnom su same u domaćinstvima ili same nose domaćinstvo jer imaju obolele članove porodice. Dece takođe ima dosta, ali najviše tamo gde su smešteni Romi. Slika koja se nosi na prvi pogled iz svih tih centara jeste da su ljudi potpuno apatični, da su i dalje u iščekivanju nekog rešenja koje ne stiže već 20 godina.”
Razne administrativne teškoće s kojima se suočavaju raseljena lica takođe su razlog nemogućnosti integrisanja u zajednicu i ostvarivanja već ih ljudskih prava. Naročito kada su Romi u pitanju:
“Veliki problem kod Roma predstavlja to što oni i pre dolaska sa Kosova nisu bili upisivani u matične knjige rođenih, te su pravno nevidljivi. Drugi problem je što su neke matične knjige na Kosovu ostale, nisu iznete posle rata a nisu rađene ni mikrofilmske kopije tako da npr. ljudi koji su došli i imaju važeću ličnu kartu, nemaju izvod iz matične knjige rođenih. Trebalo bi da prođu kroz ostupke obnove upisa, i jako veliki broj tih postupaka je završen, ali to su opet postupci koji iznuruju ljude. Oni to moraju sami da rade, što ih košta, a osim toga rečje o izmeštenim matičnim službama uglavnom po jugu Srbije. I, na primer, ako se neko odselio sa Kosova u Suboticu, on treba da ide u Niš da reguliše svoja dokumenta. To je jedan od problema koji niko za 15 godina nije uspeo da reši.
U nelogičnosti spadaju i terenske provere prijave prebivališta koje se rade ako neko hoće da se odjavi sa Kosova i da se prijavi ovde. Postoji jedna dosta specifična uredba, čija je suština da policijski službenici rade terenske provere za prijavu prebivališta. Te provere su često neprijatne zato što neko dolazi i proverava da li vi stvarno stanujete tu, ulaze u stanove, otvaraju se ormani, gleda se da li je tu garderoba, proverava se da li ta osoba zna srpski. I tu postoji problem sa Romima, jer često ne znaju dobro srpski, recimo znaju samo romski i albanski.”
Kao posebno pravno pitanje, Ćurčić izdvaja zakonsku odluku da se dodatno oporezuju raseljena lica kojima su dodeljeni socijalni stanovi: “Reč je o Izmenama Zakona o porezima na imovinu kojima se propisuje da se posebno plaća porez za zakup socijalnih stanova. A zapravo Zakonom o socijalnom stanovanju zaštićene su određene kategorije ljudi, među njima i interno raseljena lica sa Kosova. Kako je moguće da se onda donesu Izmene Zakona o porezima kojim se ta lica, koja spadaju u ugrožene kategorije, obavezuju na plaćanje poreza za socijalno stanovanje?”
Status i smeštaj Roma jedno je od najkrupnijih pitanja kada je reč o integrisanju interno raseljenih sa Kosova. Ono se može posmatrati iz više uglova, kao smeštaj raseljenih lica sa Kosova, kao obezbeđivanje životnih uslova romskoj populaciji uopšte, kao odnos države prema najugroženijoj manjini...
“Problem je”, navodi Danilo Ćurčić, “što za ugrožene kategorije treba da postoje posebni programi, mere, afirmativne akcije koji će da podignu nivo njihovih prava ili dostojanstva. Ali mi nemamo posebne programe ni za Rome iz neformalnih naselja, ne postoje programi stambenog zbrinjavanja i rešavanja njihovih problema. Imali smo slučaj sa interno raseljenima sa Kosova kojima su dodeljene legitimacije sa beogradskom adresom u Ivana Ribara bb, na Ledinama, iza stambenog naselja, i rečeno im je da tu mogu da žive. A onda je došla građevinska direkcija koja je srušila njihovo naselje jer na tom mestu treba da zida zgrade. Na kraju, svi Romi sa Kosova ostali su na ulici, a ovi iz Beograda dobili su kontejnere. Mesec dana kasnije došlo je do iseljenja Belvila koji je samo tri kilometra dalje, i svi Romi sa Kosova iz tog naselja dobili su smeštaj u kontejnerskom naselju. Dakle, radi se bez ikakvog kriterijuma, apsolutno ne postoji nikakav razlog zašto jedni Romi jesu dobili smeštaj a drugi nisu. Objašnjenje je da su jedno sprovodile gradske vlasti a drugo republičke. S druge strane, postoji neformalno romsko naselje u Kraljevu koje ima status kolektivnog centra. E sad, kako je to moglo da bude kolektivni centar a ovaj u Bloku 72 nije mogao da bude, zašto nisu svi u istoj poziciji? U Beogradu na obrenovačkom putu, u jednoj šumi, Romi sa Kosova su sebi napravili neke objekte i tu žive. Svake godine dolaze im razne službe da ih pitaju kakva bi oni stambena rešenja hteli, obećavaju da će dobiti seoska domaćinstva, ili im daju kubik-dva drva za ogrev, i dalje ništa, samo pokupe podatke od kojih nikad ne bude ništa. U toj šumi, od 1999. žive Romi potpuno marginalizovani, bez ikakve podrške, nemaju čak ni legitimacije. I nigde ne vidim nikakvu naznaku da će se to jednom rešiti.”
Preuzmite ceo prilog o interno raseljenim licima objavljen u nedeljniku Vreme: Integracija ili povratak
