Blog Bojane Balević, koordinatorke programa za rodnu ravnopravnost

Unazad nekoliko godina svakog 25. novembra u Srbiji se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Taj dan obeležava ne samo civilni sektor, kako je bilo u početku, već je to sada postala praksa i među državnim organima i institucijama. U periodu od 25. novembra do 10. decembra, u vreme trajanja kampanje 16 dana aktivizma, organizovaće se veliki broj konferencija, performansa, javnih tribina i drugih događaja čija tema će biti: nasilje nad ženama, nepovoljan položaj žena, društveni konteksti koji do toga dovode i sl. Predstavnice/i civilnog sektora još jednom će izneti podatke i primere iz prakse kojima će ilustrovati stanje u oblasti ženskih prava, predstavnice/i države potvrdiće da ima prostora za napredak, da postoje razlike u položajima između muškaraca i žena – ekonomskom pre svih, ali će isto tako naglasiti da Srbija ne zaostaje puno za razvijenim svetom, da je stanje u evropskim zemljama slično, da ima gorih od nas.

Međutim, život, onaj koji se odvijao pre kampanje i koji će se odvijati posle kampanje, govori nam da se sve ono o čemu se debatovalo u toku kampanje sporo menja, a u nekim segmentima primećen je zastoj pa čak i nazadovanje.

Stanje u pravosuđu je takvo da postupci u kojima žene traže zaštitu od nasilja traju neprihvatljivo dugo. Tako na primer, od podnošenja krivične prijave do podizanja optužnog akta zbog krivičnog dela nasilja u porodici u proseku prođe godinu dana. Sam krivični postupak, u zavisnosti od vrste krivičnog dela, traje od jedne pa čak i do četiri godine. Razlozi koji dovode do dugotrajnih sudskih postupaka su brojni, a oni sa kojima smo se najčešće susretali su: nemogućnost dostavljanja poziva okrivljenom za održavanje glavnog pretresa, zakazivanje glavnih pretresa u razmacima od mesec dana do nekoliko meseci, nedolazak pozvanih svedoka, kašnjenje u dostavi i dostavljanje nepotpunih nalaza i mišljenja sudskih veštaka u vezi sa vrstama i težinom povreda i dr. Ovaj vremenski period ostavlja prostor nasilniku da proganja žrtvu ne bi li je primorao da odustane od postupka. Pored dužine trajanja postupka, žene žrtve nasilja su često bile nezadovoljne presudama kojima su u najvećem broju slučajeva nasilnicima izricane uslovne osude. Prema Zakoniku o krivičnom postupku oštećene nemaju mogućnost ulaganja žalbe na presudu onda kada javni tužilac smatra da to nije potrebno učiniti. U slučajevima kada je izrečena uslovna osuda, žrtva nasilja jednostavno ne može da utiče na promenu kazne. U slučajevima kada su žrtve nasilja u krivičnom postupku istakle imovinskopravni zahtev sud ih najčešće upućuje na parnični postupak radi ostvarivanja tog prava čime praktično na nekoliko godina odlaže završetak svih postupaka koji se odnose na nasilje u porodici.

Kada govorimo o parničnim postupcima radi ostvarivanja prava zaštite od nasilja u porodici ni tu situacija nije bolja. Od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne presude u proseku prođe nešto više od godinu dana, što predstavlja ozbiljno narušavanje zakonskih odredbi. Naime, većina parničnih postupaka u kojima smo zastupali žene žrtve nasilja su postupci u vezi sa porodičnim odnosima koji su prema Porodičnom zakonu hitni. To dalje znači da će se parnični postupak, po pravilu, održati na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba i predlog primljeni u sudu, a drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada je izjavljena žalba. Čak i onda kada ostvare pravo na sudsku zaštitu – mere zaštite od nasilja u porodici- za pojedine žrtve nasilja to ne znači kraj njihovim nevoljama. Tako na primer, imali smo slučaj u praksi da su prema nasilniku izrečene mere zaštite od nasilja u porodici: mera iseljenja iz kuće, zabrana prilaska na udaljenosti manjoj od 150 metara oko mesta rada i mesta stanovanja, kao i zabrana svakog daljeg uznemiravanja. Međutim, on je svakog dana parkirao auto ispred kuće iz koje je iseljen, na udaljenosti većoj od propisane i posmatrao je žrtvu. Na pozive policija nije reagovala, govorili su da su im ruke vezane i da samo razgovorom mogu da pokušaju da ubede nasilnika da to više ne čini. Išli su dotle da govore žrtvi kako ne shvataju zašto joj nasilnik smeta kad joj ništa ne radi. U slučaju da nasilnik prekrši sudsku odluku i ne poštuje mere izrečene mere zaštite od nasilja u porodici, podnosi se nova krivična prijava i počinje još jedan iscrpljujući sudski postupak za žrtvu nasilja.

Sve ovo je važno pomenuti posebno zbog činjenice da je Srbija ratifikovala tzv. Istanbulsku konvenciju koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine. Podsećanja radi, Republika Srbija je uložila rezervu na dva člana Istanbulske konvencije - član 3. Zakona o potvrđivanju Konvencije navodi: „Republika Srbija zadržava pravo da ne primenjuje odredbe člana 30. stav 2. i člana 44. stav 1. tačka e, stav 3. i stav 4. Konvencije dok ne izvrši usaglašavanje unutrašnjeg krivičnog zakonodavstva sa navedenim odredbama Konvencije.“

Istanbulska konvencija zahteva od država potpisnica da se rukovode standardom potpune posvećenosti (due diligence) u prevenciji, zaštiti, procesuiranju i sankcionisanju akata nasilja.

U domenu zaštite žrtava nasilja, država treba da osigura da potrebe i bezbednost žrtve budu na prvom mestu svih mera i da učinioci nasilja nad ženama budu krivično gonjeni i adekvatno kažnjeni. Ovo podrazumeva da su države obavezne da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i da obezbede žrtvama odgovarajuće građansko-pravne lekove protiv učinioca, ali i protiv državnih organa koji nisu reagovali na nasilje u skladu sa svojim ovlašćenjima. Još konkretnije, od država potpisnica se očekuje da usklade zakonodavstvo sa odredbama Konvencije, a Konvencija predviđa između ostalog i sledeće: uvođenje krivičnog dela proganjanje u domaće zakonodavstvo, uvođenje hitnih mera zaštite od nasilja (da nadležni organi imaju mandat da u slučaju neposredne opasnosti izdaju nalog učiniocu nasilja da napusti mesto stanovanja žrtve u dovoljnom vremenskom periodu i da mu zabrane da povredi boravište odnosno stupi u kontakt sa žrtvom), da se obezbedi pravo na pravnu pomoć i besplatnu pravnu pomoć žrtvi u skladu sa domaćim zakonodavstvom i dr. U tom procesu zaštite žrtava država treba da stvori sistem u kom će se u svakom trenutku štititi prava i interese žrtve kako bi se sprečilo da budu izložene sekundarnoj viktimizaciji.

Srbija još uvek nema Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, proganjanje nije inkriminisano u našem zakonodavstvu, ne postoje hitne mere zaštite koje može izreći nadležni organ već se one ostvaruju na sudu. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da je duže od dva meseca pravosudni sistem u Srbiji u blokadi jer Ministarstvo pravde nije našlo način da reši problem sa kojim se suočava advokatura i (ne)posredno građani i građanke.

Na ovo treba dodati i podatak da u Srbiji manjkaju usluge namenjene žrtvama nasilja – SOS telefoni, skloništa za žrtve nasilja, krizni centri za žrtve silovanja i dr.

Borba protiv nasilja nad ženama ne podrazumeva samo neposrednu zaštitu već pre svega rad na prevenciji i uklanjanja štetnih rodnih stereotipa i predrasuda, običaja i tradicija, koje se zasnivaju na ideji inferiornosti žena ili primeni stereotipnih rodnih uloga.

Postavlja se pitanje, da li u ovoj retradicionalizaciji društvenih odnosa čiji smo svedoci poslednjih godina, možemo kao društvo da odgovorimo na izazove i zaštitimo one najugroženije?