Međunarodni dan Roma, 8. april, je dan kada se slavi i promoviše romska kultura, ali i podseća i ukazuje na težak položaj Romkinja i Roma u društvu, kao i na obavezu da učinimo više da se situacija u kojoj su promeni nabolje. Uprkos pomacima koji su učinjeni tokom prethodnih godina, problemi sa kojima se suočavaju Romkinje i Romi u Srbiji i dalje su brojni, a svakodnevni život za većinu njih ostaje ispod granica dostojanstva. Romi su i dalje diskriminisani u gotovo svim sferama društvenog života, dok im je pristup statusnim i socioekonomskim pravima otežan ili potpuno onemogućen.

Povodom Međunarodnog dana Roma, tokom ove nedelje ukazivali smo na prepreke sa kojima se naši sugrađani/sugrađanke svakodnevno susreću, ali i na prakse uz koje bi se iste mogle umanjiti, ili prevazići. Razgovarali smo i sa Bajramom Kafu Kinolijem, balkanskim Bob Marlijem i, kako ga mnogi već uveliko zovu, naslednikom Šabana Bajramovića. Bajrama, frontmena benda Gipsy Groove i mirovnog aktivistu, upoznali smo upravo u trenutku kada se suočavao sa brojnim preprekama u borbi za ostvarenje sopstvenih prava.

Zanimalo nas je šta njemu lično predstavlja ovaj dan… 

Za mene je Međunarodni dan Roma isto što i Međunarodni dan Čoveka. I svaki dan bi trebao da bude dan čoveka. Prava Roma posmatram isto kao i prava svakog drugog čoveka. Svaki čovek zaslužuje poštovanje, zaslužuje da živi dostojanstveno. I ne možemo braniti prava jednog, a zanemarivati prava drugog. Ne postoji uvažavanje bez razmene, bez dijaloga. I zato je lepo da postoji dan kada se jednoj zajednici, njenoj kulturi i običajima odaje poštovanje. Ali, istovremeno, ukoliko duh tog 8. aprila ne uspeva da zaživi i ostalim danima u godini, onda i taj jedan dan gubi na vrednosti i značaju. 

Veće društvene promene nikada nisu rezultat jednostranog truda...

Svo uvažavanje većinske zajednice ne bi imalo smisla ukoliko i mi sami ne uložimo trud da za početak uvažimo sami sebe, a onda i odgovorno zauzmemo mesto unutar šire zajednice. Dokle god prihvatamo da budemo u ulozi žrtve, a ponekad mi se čini da je ljudima najlakše da se uljuljkaju upravo u tu ulogu i okrive druge za svu nepravdu koja im se dešava, situacija se neće promeniti. Promene bi trebalo da dođu iz same zajednice. Ljudi unutar romske zajednice moraju biti ujedinjeni u borbi za te promene. Ali, ako se svakodnevno boriš za osnovne egzistencijalne potrebe, tvoja moć da ostaneš dosledan nekoj borbi, zauzmeš stav i istupiš kao društveni i politički subjekat i, što je najvažnije, istraješ u tome... je vrlo ograničena. Zbog toga do velikih promena retko dolazi. Ipak, verujem da se svi moramo izboriti za svoje mesto. Podrška je uvek veoma dobrodošla, ali motor koji pokreće promene je naša odgovornost. Ne treba da budemo oni o kojima se priča, deo statistike o kojoj se stalno nešto smatra i ukazuje, već oni koji pričaju o sebi i zastupaju sebe i svoju zajednicu u svakodnevnom životu. 

Jedna od pesama sa prvog albuma Gipsy Groove-a počinje stihovima „Bio ti prvi, ili poslednji, na kraju si ipak samo Ciganin“...

Diskriminacija i nasilje idu uz ranjivost i slabost. Što si snažniji, što imaš jači stav i veću podršku, sve manje ljudi se usuđuje da ispoljava negativne stavove i pribegava nasilju iz mržnje. I obrnuto. Kada smo krenuli sa Gipsy Groovom, svakojakih je situacija bilo... svaki fašista, neonacista, nacionalista bi davao sebi za pravo da vređa, ostavlja uvredljive komentare i pretnje. Kako je bend postajao priznatiji i poznatiji i nakon što su neki od neprijatnih događaja sa kojima sam se suočavao bivali javno osuđivani, sve je manje takvih situacija. Ipak, boja kože te obeležava. Na kraju je na tebi kako ćeš da se postaviš u odnosu na to. Odlučiš da se ne osvrćeš na to što se neko osvrće zbog tvoje različitosti. Ovo je jasno svim ljudima koji se zbog svoje različitosti suočavaju sa problemima. Nisu samo Romi diskriminisani. Diskriminacija je nažalost prisutna u svim društvenim sferama, pojavljuje se ruku pod ruku uz ranjivost i upravo zbog toga protiv diskriminacije moramo istupati svi. Ujedinjeno. Baš kao i što kad se borimo za prava, borimo se za prava svih građana. 

„Znam da je teško ne biti ni za crne, ni za bele... ali, ljudi, probudite se“ 

Moje izjave su najglasnije i najdirektnije upravo kroz muziku. Gipsy Groove je i nastao uz ideju o angažovanoj umetnosti. Svaka naša pesma je poruka. Kroz muziku promovišemo vrednosti u koje verujemo. Pozivamo na razumevanje, solidarnost i glasno osuđujemo jednoumlje, rasizam, nacionalizam i uverenja koja podstiču mržnju. Ali, naša priča tu ne staje. Ponekad romsku kulturu predstavljamo uz satiru, pravimo šale o sopstvenim običajima, jer je upravo dehumanizacija i viktmizacija ono što želimo da izbegnemo i što rado ismevamo. Romi, kao i svi drugi ljudi, nisu ni najgori, ni najbolji. Nešto radimo dobro, a nešto ne. I to je svojstveno svakom čoveku. Ne moramo biti savršeni da bismo bili dobri. Niti treba da budemo uvažavani jedino ukoliko smo savršeni.

8. april 2016. godine treba da bude upamćen po rečenici...

Obrazovanje. Obrazovanje kao osnaživanje. Obrazovanje kao snaga. Kao glas. Obrazovanje kao put do razumevanja. Do umeća. Obrazovanje kao stav. I način. Kao cilj i put do svake dobre promene.