„Kada sam zimus otišla na pregled, lekarka mi je prilikom ulaska u ordinaciju rekla da nema potrebe da dolazim kod lekara jer vidi da nisam bolesna, iako sam zaista bila bolesna. Nije me pregledala, a ja se nisam nikome žalila.“  (Ž., 2000, Bor)

„U većini institucija zaposleni su neprijatni prema Romima, iako ne kažu da je to razlog.“  (Ž., 1988, Prokuplje)

„U Prištini sam živela u romskoj mahali i deca iz mahale uglavnom nisu išla u školu. Ne znam razlog, prosto je bilo tako da deca ne idu u školu, već moraju da rade. Ja sam čuvala braću i sestre, kao i decu bliskih rođaka, dok su odrasli radili.”  (Ž., 1969, Leskovac)

„Roditelji su smatrali da ženska deca ne treba da idu u školu, očekivalo se da čuvaju mlađu braću i sestre i da obavljaju kućne poslove. U školu me nisu davali da se ne pokvarim.” (Ž., 1982, Bor)

Koliko lako, ili olako pristupamo svojim pravima? Koliko smo i na koji način postajemo svesni svojih prava ili nepostojanja istih? Šta je višestruka diskriminacija i kako ona utiče na ostvarivanje ljudskih prava? Koliko je lako pristupiti “rođenjem zagarantovanim pravima” na raskršću rodne, rasne i strukturalne diskriminacije?

Iako se „sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“, o verodostojnosti reči u Univerzalnoj deklaraciji ili zakonskim aktima Republike Srbije koja garantuju jednaka prava svim građanima, možda najbolje mogu prosuditi oni kojima su ta prava, iako na papiru zagarantovana i univerzalna, u svakodnevnom životu nepristupačna, uskraćena, a često i nepoznata. 

Prava nam, čini se, nisu garantovana i data rođenjem. Prava ostavarujemo unutar državnog sistema kao članovi političke zajednice, odnosno kao politički subjekti. Međutim, lica koja nemaju dokaz o rođenju, državljanstvu ili ne poseduju lična dokumenta su nevidljiva za pravni sistem. U Srbiji su to najčešće Romkinje i Romi, koji se na svakodnevnom nivou suočavaju sa brojnim preprekama u ostvarivanju svojih prava. 

Prava ostvarujemo i kao društveni subjekti, odnosno kao ravnopravni učesnici u društvu. Ukoliko nas društvo u kojem živimo diskriminiše, ostvarenje prava koja su nam garantovana zakonom i na taj način dostupna kao ravnopravnim građanima određene države, biva otežano diskriminatornim društvenim praksama. Prava ostvarujemo, ili nam ista bivaju uskraćena, u svakodnevnoj interakciji sa ostalim članovima društva.

Prava takođe ostvarujemo unutar najuže zajednice, porodice. Romkinjama, koje odrastaju i žive u dominantno patrijarhalnom društvenom okruženju, sa jasno definisanim rodnim ulogama koje žene zadržavaju u privatnoj sferi, ostvarenje prava dodatno je otežano. 

Svest o pravima stičemo kroz obrazovanje i uz dostupnost informacija o istim. Bez informacija i svesti o sopstvenim pravima, Romkinje se nalaze u izuzetno ranjivoj poziciji. Čak i ukoliko imaju lične dokumente, odluke o njihovom životu često donose bračni partneri ili roditelji. Ukoliko se njihovi lični izbori ne slažu sa onim nametnutim, nedostupnost informacija o tome kome bi mogle da se obrate za podršku, ali i nepostojanje odgovarajuće infrastrukture za ostvarivanje podrške, stavljaju ih u poziciju višestruke diskriminacije i ranjivosti. Njihov pristup pravima, u tom slučaju, blokiran je sa svih strana.  

Prava ostvarujemo kroz ekonomsku nezavisnost.

Istraživanje o pristupu Romkinja socioekonomskim pravima koje smo 2015. godine, uz podršku Civil Rights Defenders-a, sproveli u 10 različitih opština na jugu Srbije pokazalo je da:

•pravo iz socijalne zaštite ostvaruje 38% žena koje su nosioci prava; 27% žena odgovorilo je da su njihovi bračni/vanbračni partneri nosioci prava iz socijalne zaštite, dok je isti odgovor dalo svega 7% muškaraca; 

•31% ispitanica je završilo osnovnu školu, 17% ispitanica nikada nije pohađalo školu, ukupno 39% ispitanica navelo je da je upisalo osnovnu školu, ali da je nije završilo; samo 4% ispitanica završilo je srednju školu

•od 100 anketiranih Romkinja, 35% njih potvrdilo je da ostvaruje neke prihode; 54% anketiranih Romkinja nikada nije konkurisalo za posao, a u Kuršumliji je čak 100% žena dalo ovakav odgovor, dok je u Leskovcu i Prokuplju 90% ispitanica odgovorilo na ovaj način;

•92% ispitanica živi u trošnim objektima od cigle, 88% živi u objektima koji imaju struju, 72% ima pristup pijaćoj vodi, a 45% živi u objektu koji nije priključen na kanalizacionu mrežu;

•kao najčešći razlog za neostvarivanje prava iz socijalne zaštite i neposedovanje zdravstvene knjižice naveden je nedostatak potrebnih dokumenata; siromaštvo je najveći uzrok neupisivanja ili prekida osnovnog obrazovanja.

U okviru Nedelje evropske akcije protiv rasizma, želimo da ukažemo na društvene, pravne i političke barijere sa kojima se veliki broj Romkinja susreće u svakodnevnom životu na putu ka ostvarenju svojih prava – kao pripadnice diskriminisane manjinske zajednice, kao žene unutar visoko patrijarhalnog sistema, kao nevidljive i često bez prava glasa, kako van, tako i unutar svoje zajednice.