Praxis
Urgentna zaštita, smeštaj i pomoć za izbeglice i tražioce azila u Srbiji
U decembru 2015. godine, u partnerstvu sa Norveškim savetom za izbeglice (NRC), Praxis je započeo sprovođenje projekta „Urgentna zaštita, smeštaj i pomoć za izbeglice i tražioce azila u Srbiji“, koji finansira ECHO, kao odgovor na izbegličku krizu u Srbiji. Projekat ima za cilj da pruži hitnu humanitarnu pomoć i zaštitu izbeglicama i tražiocima azila koji su u tranzitu kroz ili traže azil u Srbiji.
NRC i Praxis pružaju zaštitu izbeglicama i tražiocima azila u Srbiji kroz pružanje blagovremenih, preciznih i pouzdanih informacija u vezi sa njihovim pravnim statusom, procedurom registracije, pravom na azil, drugim pravima i dostupnim uslugama, kao i kroz upućivanje drugim organizacijama za dobijanje ciljane pomoći. NRC i Praxis takođe pružaju zaštitu izbeglicama i tražiocima azila kroz prisustvo pred institucijama/pružaocima usluga kako bi što bolje pomogli ciljnim grupama i odgovorili na njihove potrebe, kao i umanjili rizike od trgovine ljudima i krijumčarenja. Aktivnosti u okviru projekta takođe uključuju pružanje hitne humanitarne pomoći kroz pomoć u obezbeđivanju smeštaja i distribuciji hrane, odeće, obuće izbeglicama koje su u tranzitu ili traže azil u Srbiji. Projekat se mahom fokusira na lokacije duž istočne granice Srbije, prvenstveno na Dimitrovgrad, ali sa mogućnošću da se proširi na druge lokacije u zavisnosti od potreba i situacije na terenu.
U okviru projekta, NRC i Praxis takođe blisko sarađuju sa svim akterima na terenu, uključujući predstavnike vlasti, domaće i međunarodne organizacije sa ciljem bolje koordinacije aktivnosti i unapređenja zaštite izbeglica i tražilaca azila u Srbiji.
Praxis at Defenders’ Days
Civil Rights Defenders has recently once again opened the doors to Defenders’ Days and welcomed us along with more than 150 human rights defenders from all over the world. The programme took place in Stockholm, from 4th till 7th of April, and included various presentations, panel discussions as well as a number of trainings and workshops, all focusing on human rights. It was the venue to network, attend the wide variety of events, deepen perspectives on the human rights related questions and share valuable experiences. Several of the world’s foremost human rights experts attend Defenders’ Days in order to host trainings and share their knowledge.
At the last day of the conference, Civil Rights Defenders announced the winner of the Civil Rights Defender of the Year Award, recognition intended for the exceptional human rights defenders who strive to ensure respect for people’s civil and political rights. This year’s Award went to human rights lawyer Intigam Aliyev, who has, over the two decades, defended numerous individuals and organizations in Azerbaijan.
Initigam Aliyev has been an inspiration to a generation of young Azerbaijanis, both as a teacher and as a devoted human rights lawyer. In 2014, he was imprisoned together with other human rights activist in a nationwide crackdown on independent voices in Azerbaijan. His recent release from prison symbolizes a glimmer of hope for an improved human rights situation in Azerbaijan. However, despite the recent release of Intigam Aliyev and other human rights defenders, several prisoners of conscience still remain in prison in Azerbaijan. Learn more about Aliyev, Defenders’ Days programme and many other impressive human rights defenders and their initiatives at Civil Rights Defenders.
Ne moramo biti savršeni da bismo bili dobri, niti treba da budemo uvažavani jedino ukoliko smo savršeni
Međunarodni dan Roma, 8. april, je dan kada se slavi i promoviše romska kultura, ali i podseća i ukazuje na težak položaj Romkinja i Roma u društvu, kao i na obavezu da učinimo više da se situacija u kojoj su promeni nabolje. Uprkos pomacima koji su učinjeni tokom prethodnih godina, problemi sa kojima se suočavaju Romkinje i Romi u Srbiji i dalje su brojni, a svakodnevni život za većinu njih ostaje ispod granica dostojanstva. Romi su i dalje diskriminisani u gotovo svim sferama društvenog života, dok im je pristup statusnim i socioekonomskim pravima otežan ili potpuno onemogućen.
Povodom Međunarodnog dana Roma, tokom ove nedelje ukazivali smo na prepreke sa kojima se naši sugrađani/sugrađanke svakodnevno susreću, ali i na prakse uz koje bi se iste mogle umanjiti, ili prevazići. Razgovarali smo i sa Bajramom Kafu Kinolijem, balkanskim Bob Marlijem i, kako ga mnogi već uveliko zovu, naslednikom Šabana Bajramovića. Bajrama, frontmena benda Gipsy Groove i mirovnog aktivistu, upoznali smo upravo u trenutku kada se suočavao sa brojnim preprekama u borbi za ostvarenje sopstvenih prava.
Zanimalo nas je šta njemu lično predstavlja ovaj dan…
Za mene je Međunarodni dan Roma isto što i Međunarodni dan Čoveka. I svaki dan bi trebao da bude dan čoveka. Prava Roma posmatram isto kao i prava svakog drugog čoveka. Svaki čovek zaslužuje poštovanje, zaslužuje da živi dostojanstveno. I ne možemo braniti prava jednog, a zanemarivati prava drugog. Ne postoji uvažavanje bez razmene, bez dijaloga. I zato je lepo da postoji dan kada se jednoj zajednici, njenoj kulturi i običajima odaje poštovanje. Ali, istovremeno, ukoliko duh tog 8. aprila ne uspeva da zaživi i ostalim danima u godini, onda i taj jedan dan gubi na vrednosti i značaju.
Veće društvene promene nikada nisu rezultat jednostranog truda...
Svo uvažavanje većinske zajednice ne bi imalo smisla ukoliko i mi sami ne uložimo trud da za početak uvažimo sami sebe, a onda i odgovorno zauzmemo mesto unutar šire zajednice. Dokle god prihvatamo da budemo u ulozi žrtve, a ponekad mi se čini da je ljudima najlakše da se uljuljkaju upravo u tu ulogu i okrive druge za svu nepravdu koja im se dešava, situacija se neće promeniti. Promene bi trebalo da dođu iz same zajednice. Ljudi unutar romske zajednice moraju biti ujedinjeni u borbi za te promene. Ali, ako se svakodnevno boriš za osnovne egzistencijalne potrebe, tvoja moć da ostaneš dosledan nekoj borbi, zauzmeš stav i istupiš kao društveni i politički subjekat i, što je najvažnije, istraješ u tome... je vrlo ograničena. Zbog toga do velikih promena retko dolazi. Ipak, verujem da se svi moramo izboriti za svoje mesto. Podrška je uvek veoma dobrodošla, ali motor koji pokreće promene je naša odgovornost. Ne treba da budemo oni o kojima se priča, deo statistike o kojoj se stalno nešto smatra i ukazuje, već oni koji pričaju o sebi i zastupaju sebe i svoju zajednicu u svakodnevnom životu.
Jedna od pesama sa prvog albuma Gipsy Groove-a počinje stihovima „Bio ti prvi, ili poslednji, na kraju si ipak samo Ciganin“...
Diskriminacija i nasilje idu uz ranjivost i slabost. Što si snažniji, što imaš jači stav i veću podršku, sve manje ljudi se usuđuje da ispoljava negativne stavove i pribegava nasilju iz mržnje. I obrnuto. Kada smo krenuli sa Gipsy Groovom, svakojakih je situacija bilo... svaki fašista, neonacista, nacionalista bi davao sebi za pravo da vređa, ostavlja uvredljive komentare i pretnje. Kako je bend postajao priznatiji i poznatiji i nakon što su neki od neprijatnih događaja sa kojima sam se suočavao bivali javno osuđivani, sve je manje takvih situacija. Ipak, boja kože te obeležava. Na kraju je na tebi kako ćeš da se postaviš u odnosu na to. Odlučiš da se ne osvrćeš na to što se neko osvrće zbog tvoje različitosti. Ovo je jasno svim ljudima koji se zbog svoje različitosti suočavaju sa problemima. Nisu samo Romi diskriminisani. Diskriminacija je nažalost prisutna u svim društvenim sferama, pojavljuje se ruku pod ruku uz ranjivost i upravo zbog toga protiv diskriminacije moramo istupati svi. Ujedinjeno. Baš kao i što kad se borimo za prava, borimo se za prava svih građana.
„Znam da je teško ne biti ni za crne, ni za bele... ali, ljudi, probudite se“
Moje izjave su najglasnije i najdirektnije upravo kroz muziku. Gipsy Groove je i nastao uz ideju o angažovanoj umetnosti. Svaka naša pesma je poruka. Kroz muziku promovišemo vrednosti u koje verujemo. Pozivamo na razumevanje, solidarnost i glasno osuđujemo jednoumlje, rasizam, nacionalizam i uverenja koja podstiču mržnju. Ali, naša priča tu ne staje. Ponekad romsku kulturu predstavljamo uz satiru, pravimo šale o sopstvenim običajima, jer je upravo dehumanizacija i viktmizacija ono što želimo da izbegnemo i što rado ismevamo. Romi, kao i svi drugi ljudi, nisu ni najgori, ni najbolji. Nešto radimo dobro, a nešto ne. I to je svojstveno svakom čoveku. Ne moramo biti savršeni da bismo bili dobri. Niti treba da budemo uvažavani jedino ukoliko smo savršeni.
8. april 2016. godine treba da bude upamćen po rečenici...
Obrazovanje. Obrazovanje kao osnaživanje. Obrazovanje kao snaga. Kao glas. Obrazovanje kao put do razumevanja. Do umeća. Obrazovanje kao stav. I način. Kao cilj i put do svake dobre promene.
Slavimo transrodnost i podsećamo na važnost zajedničke borbe za prava trans osoba u Srbiji
Međunarodni dan vidljivosti trans osoba, 31. mart, je dan kada slavimo transrodnost, hrabrost i istrajnost pojedinki i pojedinaca u odlučnosti da žive svoj život izvan dominantnih rodnih normi i budu ono što jesu, uprkos svim poteškoćama sa kojima se suočavaju nakon otvorenog istupanja i afirmacije sopstvenog rodnog identiteta.
Iako u Srbiji postoji antidiskriminaciono zakonodavstvo kojim se zabranjuje diskriminacija i garantuje jednakost svih građanki i građana, trans osobe su, češće nego druge, izložene diskriminaciji i povredi osnovnih ljudskih prava, kao što su pravo na ljudsko dostojanstvo, telesni integritet, život bez nasilja, pravo na medicinsku zaštitu, pravo na bračni život i mnoga druga.
Među najvećim pravnim problemima ka zaštiti i punoj ravnopravnosti trans osoba nalazi se nepostojanje zakona kojim bi se zaštitila prava trans osoba u Srbiji i regulisala važna pitanja iz različitih sfera života, kao što su mogućnost promene oznake pola/roda, ličnog imena i JMBG-a u svim ličnim dokumentima.
Zašto je vidljivost trans osoba važna
Visok nivo nasilja, stigmatizacija, nemogućnosti promene dokumenata, nezaposlenost, nedostatak finansijskih sredstava za prilagođavanje pola (za osobe koje to žele), odsustvo bezbednosti u javnom prostoru i neprocesuiranje zločina iz mržnje prema trans osobama samo su neke od poteškoća sa kojima se trans osobe susreću u svakodnevnom životu. Uprkos tome, trans osobe i problemi sa kojima se suočavaju ostaju mahom nevidljivi. Ukoliko se i pominju, trans osobe su u medijima neretko predstavljene u negativnom kontekstu i u duhu senzacionalizma.
Kako bismo podržali trans osobe i podstakli etičko i profesionalno izveštavanje kojim se uvažava i poštuje lični integritet i dostojanstvo trans osoba, analizirali smo izveštavanje štampanih i online medija o trans osobama u Srbiji i napravili preporuke za izveštavanje. Pored analize vrednosnog konteksta u odnosu na trans osobe i prisustva senzacionalizma u tekstovima, bitna kategorija analize bilo je i saznanje da li se o trans osobi, o kojoj je reč u tekstu, govori u skladu sa njenim rodnim identitetom.
Analizu izveštavaja štampanih i online medija o trans osobama u Srbiji preuzmite ovde, a Preporuke medijima za izveštavanje o trans osobama možete preuzeti ovde. Obe publikacije nastale su u okviru saradnje sa Gayten-LGBT i Medijskim arhivom EBART.
Nadamo se da ćemo na ovaj način doprineti jasnijem definisanju profesionalnih i etičkih standarda prilikom izveštavanja o datoj temi, ali i boljoj vidljivosti i upoznavanju trans identiteta i specifičnosti konteksta egzistencije trans osoba.
Mobilna ekipa Praxisa prva ruka izbeglicama
Migrantska "Balkanska ruta" zvanično je zatvorena 8. marta, što je za mnoge izbeglice iz Sirije, Pakistana i Avganistana značilo da dalje od Grčke neće moći. Uprkos tome, krijumčarski kanali i dalje rade svoj posao, pa se u Beogradu nađe minimum 100 izbeglica na dan od kojih većina ne zna ni u kojoj je zemlji. Kao dodatak smrtonosnoj turi, izbeglice najčešće budu ostavljene na obodu grada, a neretko većina zaluta. Tu u pomoć pristiže organizacija Praksis čije mobilne ekipe patroliraju gradom. Praksis je nevladina organizacija koja se bavi besplatnim pružanjem pravne pomoći i borbom za ljudska prava. Izbeglice najčešće informišu o uslovima boravka u Srbiji, ali većina tek od njih sazna da dalje neće moći.
Iskustva volontera Praxisa su različita i većinu ih nećemo čuti u medijima. Oni nikada ne znaju šta ih čeka određenog dana, skoro kao ni izbeglice kojima pomažu. Kada je kiša, izbegli ljudi dođu promrzli, mokri, gladni i bez nade. Tek kasnije ih sačeka informacija da su Nemačka ili Austrija u ovom momentu za njih zabranjeni. Retko ko od njih poželi da ostane u Srbiji, tvrde u Praxisu. No, njihova dužnost je i da im objasne uslove azila u Srbiji i azilnog centra nedaleko od Beograda.
"Stani u red. Izvoli. Hrana. Odeća ti je tamo. Ovde potpis. Hvala. Sledeći. I tako iz zemlje u zemlju. Izvini što plačem. Pomažu ljudi, naravno. Samo me niko dugo nije pitao iskreno 'kako si' (Čovek, 1960, Sirija)". Ovo je samo jedna od rečenica koju volonteri organizacije Praksis skoro svakodnevno čuju. O tome sa čim se sve još susreću i koliko im je teško da pomognu ljudima koji su na putu mesecima, ispričala je koordinatorka timova za pomoć izbeglicama u ovoj organizaciji Mirjana Nešić.
Padala je kiša i uprkos martu i dalje je veoma hladno. Sigurno ste imali mnogo posla, pa je bio izazov "uhvatiti" vas za razgovor. Možete li na početku da nam opišete kako izgleda jedan vaš radni dan i rad sa izbeglicama?
Jednostavno, je ovo posao koji čoveka uvlači i obuzima. Evo koliko smo samo odlagali ovaj razgovor… Uvek se pojavi neka nova situacija koja zahteva da baš vi budete na terenu. Ja se ovim poslom bavim od septembra, kada je sve ovo počelo, jer govorim arapski i turski jezik. Počelo je tako što sam pomagala i to me je sto odsto uvuklo u priču. Bila sam na svim graničnim prelazima i radila dosta na terenu.
Kako uspevate da ih nađete po gradu? Koliko vas ima u organizaciji koja uskače u pomoć izbeglicama?
Naš tim je u principu najmobilniji i naša aktivnost se sastoji od patroliranja. Ima nas 15 i u tri smene pokrivamo teren. Volonteri patroliraju u grupama i jedino tako možemo da kvalitetno pomognemo ljudima.
Na koji način im sve pomažete?
Osim humanitarne pomoći koju im pružamo, jer ljudi budu iscepani, mokri, gladni, u razgovoru im dalje pomažemo. Ali, tu se javljaju prvi problemi jer, recimo, njima krijumčari svačim pune glave, pa i sa tim da treba nas da izbegavaju. Tu su i strahovi od policije koji uvek postoje. I u takvim situacijama im treba pomoći i to u što kraćem vremenu, kako bi oni sami rekli šta im je potrebno, a da to nije ono vidljivo, kao što je možda lekarska pomoć. Trudimo se da im i ukratko objasnimo koja su njihova prava u zemlji u kojoj se nalaze, budući da najčešće ne znaju gde su.
Zvanična odluka Srbije je da oni ne mogu da uđu u Srbiju, a opet ih ima. Šta ih vi savetujete?
Zvanično oni ne mogu više da uđu u Srbiju, a u Beogradu bude bar 100 novih koji dolaze. Njihova jedina opcija je da traže azil u Srbiji, pa im mi objasnimo kakve su njihove prednosti ako se postave kao tražioci azila. Ima i onih koje to uopšte ne zanima, naravno.
Koji je vaš najjači utisak? Zaista se susrećete sa tragičnim ljudskim sudbinama.
Mogli bismo da utiske rangiramo na dnevnom nivou pošto svakodnevno neki prevagne. Ono što se ponavlja jeste to veliko zadovoljstvo kada dobijete nečiju zahvalnost i da vam je neko prepustio rešavanje te situacije u ruke i da jednostavno ima poverenja u vas.
Svesni smo da se i u medijima, a i na ulici, mogu videti predrasude prema ovim ljudima. Da li biste ukratko mogli da objasnite našoj mladoj publici šta ste vi saznali kroz rad sa izbeglicama?
Tu se zaista stvara empatija prema ljudima, brišete sve druge predrasude koje vam se serviraju u medijima. Hteli ili ne, svi smo izloženi tome, ali kada upoznate živu osobu koja je to doživela, postajete svesni koliko se ne slažete sa postojećim modelima sa kojima nas bombarduju sa svih strana.
Preuzeto sa sajta Omladinskog Radia.
Mobilna ekipa Praxisa prva ruka izbeglicama - ORADIO
Mirjana Nešić, koordinatorka timova za pomoć izbeglicama u Praxisu, u razgovoru za ORADIO govorila je o tome sa kojim se sve problemima susreću izbeglice koje prolaze kroz Srbiju i o tome kako im mobilna ekipa Praxisa pomaže.
Pročitajte intervju ovde.
Prilog organizacija civilnog društva o primeni člana 7 Konvencije o pravima deteta
Povodom predstojećeg razmatranja Drugog i trećeg periodičnog izveštaja o primeni Konvencije o pravima deteta Republike Srbije, Praxis je, u saradnji sa Institutom za apatridiju i inkluziju i Evropskom mrežom za pitanja apatridije podneo Komitetu za prava deteta Prilog organizacija civilnog društva o primeni člana 7 Konvencije.
Iako je Praxis imao priliku da učestvuje u procesu pripreme državnog izveštaja, neki od suštinskih komentara i primedaba nisu našli svoje mesto u tom izveštaju, pa se podneti prilog organizacija civilnog društva, pored toga što prepoznaje sve napore u ostvarivanju prava na državljanstvo, fokusira na analizu preostalih problema značajnih za potpuno sagledavanje stanja prava deteta u toj oblasti. Dodatni razlog za podnošenje posebnog izveštaja, organizacije su našle u značaju ostvarivanja prava na državljanstvo i uticaju koji mogućnost ostvarivanja prava ima na korpus drugih statusnih i socioekonomskih prava, posebno imajući u vidu prožimajuća načela zabrane diskriminacije i najboljeg interesa deteta.
Podneti prilog daje opšti osvrt na pitanja koja se vezuju za problem apatridije u Srbiji, a s tim u vezi i na pojedinačne preostale izazove u primeni člana 7 Konvencije koji garantuje pravo svakog deteta da bude prijavljeno odmah nakon rođenja i da od rođenja ima pravo na ime, pravo na staranje, državljanstvo, pravo da sazna ko su mu roditelji, kao i pravo na njihovo staranje. Problemi u ostvarivanju prava vezuju se, pre svega, za nemogućnost sve dece da budu upisana u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, zatim diskriminaciju koja se po tom osnovu javlja, kao i potrebu za dodatnim unapređenjem pravnog okvira i prakse postupanja nadležnih organa. Izveštaj je struktuiran tako da je u vezi sa svakim problemom dat predlog pitanja za delegaciju RS koja će izveštaj predstaviti. Konačno, izveštaj sadrži i preporuke kao dodatne smernice Komitetu o pravcu i mogućnostima unapređenja ostvarivanja prava iz člana 7 Konvencije.
Evropska mreža za pitanja apatridije nastavlja sa kampanjom „Nijedno dete ne sme biti apatrid“
„Dete će biti registrovano odmah nakon rođenja i imaće od rođenja pravo na ime, pravo na sticanje državljanstva i koliko je to moguće, pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje.“
-Član 7 Konvencije o pravima deteta
Evropska mreža za pitanja apatridije nastavlja sa sprovođenjem kampanje „Nijedno dete ne sme biti apatrid“ u cilju podizanja svesti i promovisanja mera koje bi doprinele eliminisanju apatridije među decom.
Prijava deteta odmah nakon rođenja jedan je od preduslova da se izbegne apatridija među decom, što ujedno predstavlja i ključnu komponentu kampanje #StatelessKids, ali i deo akcionog plana Ujedinjenih nacija za eliminisanje apatridije do 2024. godine.
Podsećamo da su Praxis i Evropski centar za prava Roma (ERRC), kao članice Evropske mreže za pitanja apatridije (ENS), početkom marta podnele inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o matičnim knjigama kako bi osporile odredbu Zakona koja matičarima omogućava da, izuzetno, odlože upis u matičnu knjigu radi provere odnosno utvrđivanja podataka za koje ocene da nedostaju u trenutku prijave rođenja deteta.
#StatelessKids kampanja i podneta inicijativa deo su aktivnosti trogodišnje pan-evropske strategije ENS-a koja ima za cilj da eliminiše apatridiju među decom. U okviru tih aktivnosti, najavljujemo i predstojeći #StatelessKids Youth Congress, koji će se održati u Briselu u periodu od 11-13. jula 2016. godine. Kongres će okupiti 35 mladih aktivista uzrasta od 18-28 godina, koji žele da doprinesu borbi protiv apatridije među decom. Tokom kongresa, učesnici će o problemu apatridije razgovarati sa vodećim ekspertima i akademicima, predstavnicima UN agencija, članovima Evropskog parlamenta, kao i novinarima i stručnjacima iz oblasti komunikacija i javnog zagovaranja.
Ovaj trodnevni događaj omogućiće im da se upoznaju sa posledicama apatridije i steknu veštine potrebne da postanu mladi ambasadori, koji će širom Evrope podržavati #StatelessKids kampanju.
Više informacija o kongresu i načinu prijave, na sledećem linku.
Protiv rasizma i diskriminacije se treba boriti svaki dan i svaki čas
Tokom Nedelje evropske akcije protiv rasizma predstavili smo vam niz priča i saznanja sa kojima se susrećemo u svakodnevnoj borbi za poštovanje ljudskih prava. Međunarodni dan borbe protiv rasne diskriminacije obeležavamo uz razgovor sa Natašom Tasić-Knežević, prvom romskom operskom pevačicom u Srbiji i borkinjom za ljudska prava koju je OEBS 2012. godine uvrstio među najistaknutije Romkinje sveta.
O rasizmu, diskriminaciji i značaju uvažavanja međusobnih različitosti
- Protiv diskriminacije i rasizma se treba boriti svaki dan i svaki čas. Sam problem diskriminacije i rasizma leži u različitosti. Svaki narod i svaka narodnost nose u sebi veliko bogastvo i kulturu, a prihvatiti različitost znači obogatiti sebe i svoju zemlju na najbolji mogući način. Međutim, obično ljudska sujeta, pohlepa i gordost čine da se neko oseti više vrednim od nekoga drugog. Tako je bilo kroz vekove, a najveća eskalacija u 20. veku je dovela do Prvog i Drugog svetskog rata i velikog stradanja Jevreja, Roma i Srba. Današnja Evropa, naviknuta na ušuškanost u poslednjih sedamdesetak godina, suočava se sa azilantima sa Bliskog istoka koje je muka naterala da odu sa svojih ognjista, a činjenica da azilanti dolaze sa drugog kulturnog i verskog područja stvara veliki pritisak i strah među Evropljanima. Sto se tiče Roma, oni su uvek bili u Evropi, ali i na svim kontinentima. U zavisnosti od zemlje u kojoj su živeli, stapali su se sa stanovništvom, preuzimali su veru, ali su zadržali i svoj identitet. To je dovelo do toga da i dan danas Romi žive izdvojeno u „mahalama“, i da su većinom neprihvaćeni od lokalnog stanovništva. Romi i njihova kultura ostavili su veliki trag u pisanoj reči, slikastvu i muzici. Ja lično mogu da pričam o uticaju romske kulture i umetnosti na kompozitore klasične muzike poput Bramsa, Dvoržaka, Verdija, Lehara, Rahmanjinova, Lista, Kalmana, Šuberta, Šumana... Da nije bilo Roma, danas ne bismo imali „Karmen“ ili „Trubadura“. Međutim, koliko god da su bili inspiracija u kulturi, na isti način su bili ubijani i odbacivani od svih.
O sputavanju, podršci, životnim borbama, lekcijama i snovima
- Školovanje nam nije bilo lako. Mi smo se zaista trudile i bile smo odlični đaci od prvog osnovne pa do magistarskih studija, a za to mogu da zahvalim našoj majci koja nam je u detinjstvu, a i kasnije tokom sazrevanja, bila velika podrška. Sve tri smo pevale u crkvenom horu, a ja sam poželela da naučim da pevam da bih poboljšala pojanje na liturgiji, jer su me sveštenici stalno zvali da budem solista na liturgiji. Tada sam naišla na prva zatvorena vrata sto se tiče muzičkog obrazovanja. Na prijemnom ispitu mi je savetovano da nastavim sa Saobraćajnim fakultetom jer nemam perspektivu. Roma u operi, koja se kod nas još uvek smatra „elitnom“ umetnošću, nije bilo. Međutim, tu je Božja volja očigledno bila drugačija, te sam ja kasnije već kao studentkinja Saobraćajnog fakulteta, a zahvaljujući Jovanu Ćirilovu, upoznala princezu Jelisavetu Karađorđević, koja mi je pomogla i stipendirala studije na Akademiji lepih umetnosti, na odseku za solo pevanje. Da nije bilo nje, ja ne bih nikada upisala akademiju. Zahvalna sam i svome suprugu koji mi je velika podrška i verni pratilac što se tiče zajedničkih nastupa. Ne mogu reći da me nisu doticale opaske u vezi sa mojom nacionalnom pripadnošću, ali ja nikada i nisam krila ko sam i šta sam. Sama reč „Ciganka“ me jako povredi, jer znam sta se krije iza toga i znam koliko ljudi mogu da budu zli, to smo i te kako osetile, ali okruziš se dobrotom i naoružas se dobrotom i molitvom i teraš dalje.
O položaju žena i rodnoj ravnopravnosti
- Sam položaj žena u našem društvu je strašan. Žrtve su stalne diskriminacije i nasilja u porodici. Kod Roma je još teže jer je siromaštvo veće. Da bi jedna porodica bila zdrava i supružnici moraju da budu složni. Kod nas se odmalena deca uče da je muško gazda u kući. Pošto sam ceo život išla u crkvu, sveštenik nam je uvek lepo govorio da ne može vrat bez glave, niti glava bez vrata. Tako je i u braku, ili vanbračnoj zajednici, što je u današnje vreme sve popularnije. Ako je bilo nesuglasica pre rođenja dece, one se samo produbljuju i zbog toga je sve više žena i dece koji trpe nasilje, a neretko i bivaju ubijeni. Policija i socijalni radnici tek sada pokušavaju da urade nešto, mada je i to malo. Zakoni se izglasavaju, ali ih niko skoro ne poštuje, niti se rukovodi njima. Onog trenutka kada država u sprovođenju zakona bude bila jača od pojedinaca, tada će se sve promeniti.
O posledicama dečjih, ranih i prinudnih brakova
- Dečji brakovi su kršenje ljudskih prava, pogotovo prava devojčice da odrasta i živi normalno. To se najčešće dešava zato što nema izbora, ili deci nije pružen izbor. Ako deca krenu u školu i u školi naiđu na odbacivanje ili zanemarivanje, ona nemaju kuda već da se vrate ustaljenom načinu života - životu kojim su živeli svi pre njih. Ako se dete ne pojavi na nastavi, onda je dužnost socijalnog radnika, pedagoga i učitelja da provere zašto ga nema na nastavi i da vrše stalni pritisak na roditelje, dok deca ne nastave da pohađaju nastavu redovno. Ima slučajeva kada se rani brak sklopi jer se dvoje dece zaljubilo, a roditelje je sramota da vrate decu kući, pa onda daju pristanak za sklapanje braka, ali ima i slučajeva prinudnog sklapanja brakova, te neretko devojčice završe kao žrtve trgovine ljudima. Svaka država treba da reguliše zakon u vezi sa sklapanjem brakova maloletnih lica, a ako se zakon prekrši, svi koji su doveli do toga treba da budu automatski kažnjeni. Rani brakovi nisu tradicija, već posledica nedostatka boljeg izbora. Kada bismo dali izbor, sve bi se sredilo.
Kako se borimo protiv rasizma, diskriminacije i netolerancije: kako se borimo za „ljudsko“ u ljudskim pravima
Beograd, februar, 2016. godina
- Odakle sam? Sa planete Zemlje. Ljudsko biće sa planete Zemlje. Ali pretpostavljam da bi trebalo da kažem da sam iz Sirije. To bi bilo korisnije, zar ne? (Mladić, 1994, Pakistan)
- „Stani u red. Izvoli. Hrana. Odeća ti je tamo. Ovde potpis. Hvala. Sledeći.“ I tako iz zemlje u zemlju. Izvini što plačem. Pomažu ljudi, naravno. Samo me niko dugo nije pitao iskreno „kako si?“ (Čovek, 1960, Sirija)
- 1
- 2
- 3
