U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

Sadeta je Romkinja, rođena 1995. godine u Đakovici na Kosovu. Donedavno nije bila upisana u matičnu knjigu rođenih i nije posedovala nijedan lični dokument. Nikada nije išla u školu.

Pre dve godine zasnovala je vanbračnu zajednicu sa Amirom. Danas žive u Beogradu u jednom prigradskom naselju. Ubrzo nakon zasnivanja vanbračne zajednice, Sadeta je zatrudnela, zbog čega je često morala da ide kod lekara. Kako nije posedovala ličnu kartu, nije bila u mogućnosti da obezbedi zdravstvenu knjižicu, pa je morala da plaća preglede i lekove, iako je porodica slabog imovnog stanja. Zbog toga što nije bila upisana u matičnu knjigu rođenih i što nije imala ličnu kartu, nije mogla ni da zaključi brak sa svojim vanbračnim suprugom, nije mogla da se slobodno kreće, niti da ostvari pristup socijalnim pravima.

Kada je prošlog leta došlo vreme za porođaj, Sadeta je primljena u bolnicu, čije osoblje tada nije insistiralo na posedovanju zdravstvene knjižice. Nekoliko dana po prijemu, rodila je zdravog dečaka, kome su dali ime Bajram. Nakon toga, međutim, problemi su počeli da se nižu.

Trećeg dana Sadetinog boravka u porodilištu, matičar opštine Zvezdara je radi upisa dece u matičnu knjigu rođenih posetio Sadetu, kao i druge majke koje su se upravo porodile. Kad je utvrdio da Sadeta nema ličnu kartu, rekao je da njeno dete ne može biti upisano sve dok ona ne pribavi ličnu kartu i da tek nakon toga može da se obrati matičnoj službi radi upisa deteta. Nije bilo važno to što je otac bio prisutan i pokazivao svoju ličnu kartu i što je bio spreman da prizna očinstvo. Kad je Sadeta sa detetom trebalo da napusti porodilište, neposredno pre izlaska iz bolnice, upućena je da se javi na portirnicu. Tamo joj je rečeno da zbog boravka u zdravstvenoj ustanovi bez zdravstvene knjižice treba da plati 23.000 dinara. Pošto ona ni njena porodica toliko novca nisu imali, uručen joj je račun i naloženo joj je da potpiše da je račun primila. Porodica ni kasnije nije imala novca da plati račun, ali, bar za sada, niko ih u vezi sa tim nije više zvao.

Usledile su nove muke. Bez izvoda iz matične knjige rođenih Bajram nije mogao da dobije zdravstveno osiguranje, a svaki odlazak kod lekara roditelji su morali da plate, kao i neophodne labaratorijske analize. Za dete nije bilo moguće dobiti ni roditeljski dodatak, koji inače dobijaju roditelji kao potporu porodicama nakon rođenja deteta. Iako je Sadeta nezaposlena, a njen vanbračni muž radi na određeno vreme i prima minimalnu platu, nisu mogli da dobiju ni dečiji dodatak. Porodica ne prima ni socijalnu pomoć. Sadetu i njenu bebu je po izlasku iz porodilišta patronažna sestra posetila samo dva ili tri puta, iako je predviđeno da se obavi pet poseta. Izgleda da se jedino vakcinacija odvijala onako kako bi trebalo, te je Bajram primilo sve potrebne vakcine do sada.

Sadeta je još pre odlaska u porodilište pred sudom pokrenula postupak za utvrđivanja vremena i mesta rođenja, koji je trebalo da joj omogući upis u matičnu knjigu rođenih. Ali taj postupak je, zajedno sa postupkom prijave prebivališta i izdavanja lične karte, trajao je više od godinu i po dana. Kada je u oktobru 2019. godine Sadeta konačno dobila ličnu kartu, više nije mogla upisati dete u matičnu knjigu rođenih na lakši i jednostavniji način, jer je isteko zakonski rok za redovan upis. Tako je morala da pokrene postupak pred nadležnim Centrom za socijalni rad, kako bi se pred tim organom detetu najpre odredilo lično ime. Taj postupak još uvek traje.

S obzirom da se radi o porodici koja pripada posebno ranjivoj grupi, nije teško zaključiti koliko je ova porodica trpela i koliko još uvek trpi zbog činjenice da dete nije upisano u knjigu rođenih odmah po rođenju.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.

U Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lične dokumente.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, Praxis je razgovarao sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

„Nemate dokumente? Ako nemate, ne možemo da vas primimo. Doviđenja“, rečeno je roditeljima jednomesečne bebe Edite u lokalnom domu zdravlja, gde su je odveli kako bi se obavio prvi sistematski pregled. Ista situacija ponovila se i nekoliko nedelja kasnije. Edita sada ima tri i po meseca i nakon izlaska iz porodilišta nije primila nijednu vakcinu. A dokumente nema jer roditelji nisu uspeli da je upišu u matičnu knjigu rođenih.

„Majka mora da ima ličnu kartu, bez toga dete ne može da se upiše. Čekajte da majka dobije dokumente, pa onda dođite da prijavite dete“, poručili su u matičnoj službi roditeljima kada su pokušali da ćerku Editu u upišu u matičnu knjigu rođenih.

Ali Editina majka Behare (23) ne može da dobije ličnu kartu jer ni sama nije upisana u matičnu knjigu rođenih. Behare je poreklom sa Kosova i misli da je kao dete bila upisana u matične knjige, ali su matične knjige za njenu opštinu uništene tokom ratnih sukoba 1999. godine, tako da nakon toga nije mogla da pribavi izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu. Da bi ponovo bila upisana u matične knjige moraće da sprovede sudski postupak za utvrđivanja vremena i mesta rođenja.

Iako nije posedovala ni zdravstvenu knjižicu ni ličnu kartu, kada je došlo vreme da se porodi, Behare je bez ikakvih problema primljena u porodilište. Problemi su se ipak ubrzo javili.

Kada su nekoliko dana nakon Editinog rođenja napuštali bolnicu, roditeljima je uručen račun za troškove porođaja. „Mi nemamo toliko da platimo“, bilo je sve što su užasnuti Editini roditelji mogli da kažu kada su videli da na računu piše da moraju da plate 188.000 dinara. Objašnjeno im je da troškove moraju da plate zato što Behare nema ni zdravstvenu knjižicu ni ličnu kartu.

Toliko novca bi predstavljalo preveliki izdatak za najveći broj porodica u Srbiji, uključujući i one u kojima su oba supružnika zaposlena i imaju redovna primanja, a kamoli za Editine roditelje, koji se bez imalo sumnje mogu svrstati među najsiromašnije građane. Oba Editina roditelja su nezaposlena, a porodica se izdržava od prodaje sekundarnih sirovina koje po gradskim ulicama sakuplja Editin otac, kao i od naknade koju dobija za slabo plaćene i retko dostupne fizičke poslove. Žive u neformalnom romskom naselju, u stambenim uslovima koji teško da mogu da budu gori.

Socijalnu pomoć nikada nisu primali, baš kao što ni za novorođenu bebu nisu dobili ni roditeljski ni dečiji dodatak. Nisu ni pokušali da podnesu zahteve, jer im je jasno da bez Editinih dokumenata roditeljski i dečiji dodatak ne mogu da dobiju.

Praxis je bolnici uputio dopis u kome je ukazano da zakon nalaže da se u ovakvim slučajevima sredstva za troškove porođaja obezbeđuju iz državnog budžeta, a ne od pacijenata. Iz porodilišta, bar za sada, više nije traženo od roditelja da plate bolničke troškove.

Porodici će biti neophodna besplatna pravna pomoć kako bi Behare i Edita pribavile lične dokumente. Za Behare je potrebno pokrenuti vanparnični postupak pred sudom, a za Editu postupak određivanja ličnog imena pred centrom za socijalni rad. Dosadašnja praksa matične službe u koju treba da se upiše Edita pokazuje da za njen upis neće biti dovoljno da centar za socijalni rad donese rešenje o određivanju ličnog imena – bez obzira što bi prema važećim propisima to moralo biti dovoljno – već će prethodno i majka morati da se upiše u matičnu knjigu rođenih, prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu. Svi ti postupci koje treba sprovesti za majku i ćerku obično traju oko godinu dana.

Do tada Edita ostaje bez ličnih dokumenata. To znači da će svaki put kad se Edita razboli, njeni roditelji sami morati da plaćaju lekove, pod uslovom da imaju dovoljno novca. To bi moglo da dovede do toga da roditelji ne mogu da vode dete kod lekara kad je bolesno.

Ako se nešto ne promeni u postupanju doma zdravlja, Edita neće primiti ni obavezne vakcine u predviđeno vreme, već sa velikim zakašnjenjem. Isteći će i rok za podnošenje zahteva za dobijanje roditeljskog dodatka, a izlišno je napominjati koliko bi porodici značilo da dobije oko 100.000 dinara, koliko roditeljski dodatak iznosi. Ni dečiji dodatak i novčana socijalna pomoć neće im biti dostupni.

Tako će ova porodica, poput mnogih drugih romskih porodica koje žive u dubokom siromaštvu, da se suoči sa još većom marginalizacijom, a umesto poboljšanja svog očajnog materijalnog položaja, zapašće u još dublje siromaštvo.

I sve to samo zato što se u Srbiji i dalje krši jedno od osnovnih prava deteta, koje je inkorporirano u neke od najvažnijih međunarodnih konvencija, kao i u Ustav i zakone Srbije – da svako dete mora da bude upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.

Svako dete, bez izuzetka i bez obzira na okolnosti slučaja, mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. To pravo je zajemčeno kako ratifikovanim međunarodnim konvencijama, tako i Ustavom i zakonom Republike Srbije ¹. Kada se kaže da dete mora biti upisano odmah nakon rođenja, to podrazumeva rok od nekoliko dana posle rođenja ², a ne meseci.

Međutim, u Srbiji se ovo pravo uskraćuje deci čije majke ne poseduju lične dokumente. Dva podzakonska akta koji regulišu postupak prijave rođenja i upisa u matičnu knjigu rođenih propisuju da se podaci o roditeljima upisuju na osnovu njihovih ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga. U praksi, to znači da kada majke ne poseduju lične dokumente njihovoj deci neće moći da u matičnu knjigu rođenih budu upisani podaci o roditeljima, kao ni lična imena dece ³. Drugim rečima, deca u tim slučajevima ostaju neupisana u matičnu knjigu rođenih i za njih nije moguće pribaviti izvod iz matične knjige rođenih.

Da bi se ta deca upisala u matične knjige neophodno je da se sprovedu posebni postupci, koji u najboljem slučaju traju nekoliko nedelja, a najčešće je za njihovo okončanje potrebno nekoliko meseci. Nisu retke situacije da postupci traju više od godinu dana, a ponekad mogu trajati i više godina ⁴. U svim tim slučajevima prekršeno je pravo deteta da bude upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja.

A to nije jedino pravo koje se uskraćuje ovoj deci. Zbog toga što nemaju izvod iz matične knjige rođenih, deca ne mogu da dobiju ni zdravstvenu knjižicu, ne mogu da prijave prebivalište i ostvare prava iz oblasti socijalne zaštite, a njihove porodice ostaju bez roditeljskog i dečijeg dodatka.

Ovaj problem gotovo isključivo pogađa pripadnike romske nacionalne manjine, pošto i dalje izvestan broj Romkinja koje se porađaju ne poseduje ličnu kartu. Tako se ovoj društveno grupi, koja se inače svrstava među najugroženije i najdiskriminisanije, dodatno otežava ionako težak položaj. Istraživanje koje je UNHCR sproveo u romskim naseljima pokazalo je da među decom mlađom od četiri godine čak osam posto nije upisano u MKR5.

Koliko je ovaj problem ozbiljan, potvrđuju izveštaji i preporuke velikog broja međunarodnih organizacija i ugovornih tela, u kojima se Srbija poziva da reši ovaj problem i da svakom detetu omogući upis u matične knjigu rođenih odmah nakon rođenja , bez obzira na to da li roditelji dece imaju ili nemaju lične dokumente. Takve preporuke Srbiji su uputili Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija, Komitet UN za ljudska prava, Komitet UN za prava deteta, Komitet UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, Komitet UN za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, Evropski parlament, Evropska komisija. Srbija se obavezala i da će ispuniti Ciljeve održivog razvoja UN, što uključuje i cilj da se svakome omogući upis u matičnu knjigu rođenih.

Uprkos svemu tome, nadležni organi odbijaju da preduzmu mere koje bi omogućile blagovremeni upis svakog deteta. Praxis se u više navrata obraćao Ministarstvu državne i uprava i lokalne samouprave i Ministarstvu zdravlja, organima u čijoj nadležnosti je donošenje podzakonskih akata koji regulišu postupak upisa u matične knjige i prijave rođenja, apelujući da se ovaj problem reši. Međutim, od Ministarstva zdravlja nije dobijen nikakav odgovor, dok je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave u svom odgovoru negiralo da problem postoji, navodeći da postojeći propisi omogućavaju svakome da se upiše u matičnu knjigu rođenih. Ali Ministarstvo je zanemarilo činjenicu da deca čije majke ne poseduju lične dokumente ne mogu da se upišu u matične knjige odmah po rođenju, već tek nakon što sprovedu postupke koji retko traju manje od nekoliko meseci.

Ako Srbija želi da postane društvo u kojem ne postoji institucionalno kršenje ljudskih prava, u kome se poštuje načelo da interes deteta uvek mora biti prevashodan cilj i u kome se svim građanima pružaju jednake mogućnosti, moraće da se suoči sa ovim problemom i da se posveti njegovom rešavanju.

1 Videti čl. 7 Konvencije o pravima deteta, čl. 24, st 2 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, čl. 64, st. 2 Ustava Republike Srbije i čl. 13 Porodičnog zakona

2 UNICEF, Priručniku za primenu Konvencije o pravima deteta, 2007, str. 100; dostupno na: https://uni.cf/2Pglv0y

3 U slučaju da otac nema dokumente, a majka ima, moguć je upis deteta u matične knjige, samo bez evidentiranih podataka ocu

4 Detaljno o problemima u vezi sa upisom u MKR videti Praxisove izveštaje, dostupno na: https://bit.ly/2sh3eXM

5 Videti: S. Cvejić, Lica u opasnosti od apatridije u Srbiji, ocena napretka 2010-2015, UNHCR, 2016; dostupno na: https://bit.ly/35caMK4

Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan ljudskih prava. Na današnji dan pre 71 godinu Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Univerzalnu deklaraciju o ljudskiim pravima. U prvom članu Univerzalne deklaracije istaknuto je načelo da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Deklaracijom je propisano i da svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt.

Nažalost, u Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisna u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i koja zbog toga ne mogu biti prepoznata kao subjekti prava. Ova deca u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju bez ličnih dokumenata, zbog čega im pristup mnogim pravima ostaje uskraćen ili znatno otežan. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, a u matične knjige ne mogu da se upišu zato što njihove majke ne poseduju lična dokumenta.

U želji da prikažemo sa kojim se svakodnevnim problemima suočavaju ta deca i njihove porodice, razgovarali smo sa roditeljima neke od te dece. Njihovi slučajevi još jednom potvrđuju da je neophodno da se za ovaj problem napokon nađe trajno rešenje.

Neravnopravna već od rođenja

Nađija ima 19 godina i nikada nije posedovala nijedan lični dokument. Njena porodica poreklom je sa Kosova, gde je živela do 1999. godine, kada je bila prinuđena da napusti svoj dom. Nedugo potom, u neformalnom romskom naselju u Beogradu u kome su se nastanili njeni roditelji, rođena je Nađija. Njeni roditelji nisu mogli da je upišu u matične knjige odmah nakon rođenja, jer nisu posedovali lične karte. Lične karte nisu mogli da pribave jer su matične evidencije u kojima su bili upisani nakon sukoba na Kosovu ostale nedostupne organima Republike Srbije, tako da roditelji godinama nisu mogli da pribave svoje izvode iz matičnih knjiga i uverenja o državaljanstvu. Samim tim nisu mogli ni da Nađiju upišu u matičnu knjigu rođenih. Trenutno se pred sudom u Beogradu vodi postupak za utvrđivanje Nađijinog vremena i mesta rođenja i tek nakon eventualnog uspešnog okončanja tog postupka Nađija može da očekuje da će dobiti svoje lične isprave.

Kao što roditelji nisu mogli bez ličnih dokumenata da Nađiju upišu u matičnu knjigu rođenih, tako ni ona nije mogla da svoje četvoro dece nakon rođenja upiše u matične knjige. Najmlađe Nađijino dete, ćerka Samanta, rođeno je početkom ove godine u jednom beogradskom porodilištu. Nađija kaže da nije imala probleme prilikom prijema u porodilište, kao i da niko tada nije uslovljavao prijem u bolnicu posedovanjem zdravstvene knjižice i lične karte.

Negativne posledice neposedovanja ličnih dokumenata javile su se nakon porođaja, kada je Nađija trebalo da ovlašćenom licu u bolnici da izjavu o imenu deteta i da pruži druge podatke koji su potrebni za prijavu rođenja. Tada joj je rečeno da zbog toga što ne poseduje lične dokumente prijava rođenja i upis deteta neće moći da se sprovedu, a da će za dete moći da dobije izvod iz matične knjige rođenih tek kada bude pribavila ličnu kartu.

Tako se Samanta samo nekoliko dana nakon rođenja našla u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na ostalu decu. Jer, dok su druga novorođena deca bez problema upisana u matične knjige pošto njihove majke nisu imale problema sa ličnim dokumentima, Samanta se na samom početku života našla u neravnopravnom položaju i u riziku da joj pristup mnogim pravima bude otežan ili sasvim onemogućen. Kako su Nađija i Samanta Romkinje, njihov primer još jednom je potvrdio činjenicu da Romi predstavljaju jednu od najdiskriminisanijih društvenih grupa u Srbiji, pošto problem neposedovanja dokumenata i nemogućnosti upisa dece u matične knjige gotovo isključivo pogađa pripadnike ove nacionalne manjine.

Nađija se u izvesnom smislu čak može smatrati srećnom, jer prilikom izlaska iz bolnice od nje nije traženo da plati bolničke troškova, što se često dešava porodiljama koje ne poseduju zdravstvenu knjižicu i ličnu kartu, uprkos tome što je propisano da se u takvim slučajevima troškovi nadoknađuju iz budžeta. Nisu retki čak ni slučajevi da službenici zdravstvenih ustanova prete da decu neće pustiti iz porodilišta dok ne budu plaćeni troškovi. Nađijinu i Samantinu situaciju donekle je olakšala okolnost da je Nađijin otac u međuvremenu uspeo da pribavi svoju ličnu kartu, tako da je prilikom otpusta iz porodilišta makar on mogao da se identifikuje i prihvaćeno je da on potpiše potrebne dokumente.

Nađija objašnjava da se i kasnije lična karta njenog oca pokazala kao koristan dokument, jer je u nekoliko navrata kada ni ona ni ćerka nisu mogle da se identifikuju, sa njima išao i Nađijin otac, pa su zahvaljujući tome Samanti pružene potrebne usluge. Između ostalog, Samanta je u domu zdravlja obavila redovne zdravstvene preglede i primila je sve potrebne vakcine. Nađiju i Samantuje nakon porođaja posetila i patronažna sestra, ali to je učinila samo jednom, iako se inače organizuje pet poseta.

Uopšte, mali je broj prava koja su Nađija i njena ćerka uspele da ostvare. Tačno je da se do sada nije dogodilo da lekari u domu zdravlja odbiju da pregledaju Samantu kada se razboli, ali u slučaju kada je trebalo uraditi analizu krvi, to je učinjeno tek nakon upornih Nađijinih molbi. Prethodno joj je rečeno da ili ona ili ćerka moraju da poseduju zdravstvene knjižice, a da za osobe bez tog dokumenta postoji „poseban put“.

Osim toga, lekove su roditelji uvek morali sami da plate. A njima iznosi od dve, tri ili čak pet hiljada dinara, koliko su u nekim slučajevima morali da plate, predstavljaju ogroman izdatak.

Nađija i njena porodica izrazito su siromašni, a izdržavaju se od novca koje uspe da zaradi njen vanbračni muž i otac zajedničke dece. On je nezaposlen, a samo povremeno uspeva da pronađe honorarne poslove, koji najčešće traju tek dan ili dva i slabo su plaćeni. Stoga mu uglavnom preostaje da se bavi još manje isplativim sakupljanjem i prodajom sekundarnih sirovina.

Iako je nesumnjivo da se članovi Nađijine porodice mogu uvrstiti među socijalno najugroženije građane, kojima bi svaka pomoć bila ne samo dobrodošla, nego i preko potrebna, te da ispunjavaju uslove za razne vidove socijalnih davanja – oni ne primaju ni jedno, samo zato što Nađija i njena deca ne poseduju lične dokumente. Tako se samo produbljuje nejednakost i povećava socijalni jaz, jer neke oblike socijalne podrške, poput roditeljskog dodatka, dobijaju i porodice koje nisu finansijski ugrožene, dok oni kojima je pomoć najpotrebnija – kao što su Nađija i njena deca - ostaju bez ičega. I sve dok ne budu uspeli da se upišu u matične knjige i da pribave lične dokumente neće moći da očekuju da će im se položaj iole poboljšati.

Iako Ustav, zakoni i međunarodne konvencije nalažu da se svakom detetu, bez izuzetka, mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to fundamentalno pravo u Srbiji se uskraćuje mnogoj deci. Uprkos brojnim preporukama međunarodnih tela Srbiji da otkloni prepreke koje sprečavaju upis, kao i dugogodišnjeg ukazivanja nevladinog sektora na ozbiljnost i na razmere ovog problema, nadležni organi su se oglušili na sve dosadašnje apele za izmenu podzakonskih akata koji sprečavaju upis dece čije majke ne poseduju dokumente.

U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa ženom iz Eritreje:

"Odrasla sam i ceo svoj život sam živela u Teseniju. Imam dve sestre i četiri brata. Naša porodica je velika. I ja imam dva sina. Imaju 8 i 13 godina. Moj suprug je u zatvoru. Zato moram sama da podižem našu decu. Moji roditelji su mi mnogo pomogli, ali moja porodica je siromašna i oni ne mogu da izdržavaju sve nas. Ranije nikada nisam radila, jer nisam mogla da pronađem posao u našem gradu. Jedini način da dođem do novca koji mi je potreban za izdržavanje sinova i porodice jeste da pokušam da odem u Evropu i tamo nađem posao. 

U Teseniju sam našla čoveka koji mi je pomogao da dobijem lažni pasoš. Tada sam prvi put dobila neki dokument. U mojoj porodici niko nikada nije posedovao dokument. Nikada nisam ni pokušavala da ga dobijem, jer mi u svakodnevnom životu nije bio potreban. Rođena sam kod kuće. I ja sam rodila svoje sinove kod kuće. Ni oni nemaju nikakva dokumenta. Na primer, u Eritreji vam ne treba zdravstveno osiguranje, samo treba da platite lekarski pregled. Lična karta mi je bila potrebna samo jednom, a to je bilo kada sam završila osnovnu školu. Nisam dobila svedočanstvo zato što nisam imala dokumenta. Sada ispada da nikada nisam išla u školu.

Kada sam dobila lažni pasoš, otišla sam avionom iz Eritreje u Tursku. Ostala sam sa jednom grupom ljudi u Istanbulu samo jedan dan, a onda sam nastavila u Grčku. U Grčkoj sam ostala oko mesec dana u kući krijumčara. Niko nije primetio da sam tamo. U Srbiju sam ušla iz Makedonije. U srpskom gradu Vranje policija me je uhvatila zajedno sa grupom ljudi sa kojom sam putovala. Odveli su nas u stanicu policije. Policijski službenici su me pitali kako se zovem, koje državljanstvo imam, kad sam rođena i neke druge lične podatke. Uzeli su mi i otiske prstiju. Svakome od nas su izdali dokument na srpskom jeziku i onda su nas pustili."

Sada razmišljam o tome šta sledeće da uradim. Želim da idem u Nemačku. Ne znam nikoga ko živi u toj zemlji. Moji prijatelji i porodica su mi rekli da se tamo dobro živi. Hajde da vidimo. Teško mi je što sam odvojena od svoje dece, ali dolazak u Evropu je bio jedini način na koji mogu da ih izdržavam u budućnosti.

U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa ženom iz Somalije:

"Tek sam stigla u Srbiju i planiram da ovde ostanem kraći vremenski period u jednom od prihvatnih centara za izbeglice. Nakon toga, nastaviću svoje putovanje u jednu od zemalja EU u kojoj imam rodbinu.

U Somaliji sam živela sa roditeljima i tri brata u našoj porodičnoj kući. Imam i dve sestre koje su se udale i otišle od kuće. Život i Somaliji nije lak. Rat nikako da se završi; ljudi su siromašni i umiru od gladi. Zbog toga sam napustila svoju zemlju. Prodavala sam neke stvari na pijaci i bila sam veoma siromašna. Za mene, kao neobrazovanu ženu, bilo je nemoguće da pronađem bolji posao. Završila sam osnovnu školu, ali nikada nisam dobila svedočanstvo. To je zbog toga što nikada nisam imala ličnu kartu. Rođena sam kod kuće, kao i sva moja braća i sestre. Čak i kada se razbolite, samo morate da platite lekaru. Nije potrebno da imate dokument. Nisam putovala izvan svog sela. Većina ljudi u mom selu nema dokumenta. Nikada nisam ni pokušavala da pribavim neki dokument. Nije bilo potrebe za tim. 

U Somaliji sam ušla u neki čamac. Krijumčar mi je rekao da idemo prema Turskoj. Ne znam koliko dugo sam bila na tom čamcu. Nakon toga smo hodali po nekoj zemlji. Nisam znala gde se nalazim. Kad sam konačno stigla u Istanbul, smestila sam se kod prijatelja. Nisam imala probleme dok sam tamo boravila. Niko nije znao da sam u kući. Posle dva meseca nastavila sam putovanje sa grupom drugih izbeglica. Iz Turske sam otišla u Grčku gde smo se krili četiri dana, a zatim smo prešli u Makedoniju i konačno smo stiglu u Srbiju gde se trenutno nalazim. Na putu se nisam susrela ni sa kakvim problemima. Policija nas nije uhvatila. Kada smo stigli u Beograd, po prvi put sam razgovarala sa ljudima iz humanitarnih organizacija koji su mi dali informacije potrebne za moj boravak u Beogradu. Pre toga, informacije sam dobijala od ljudi sa kojima sam putovala."

U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa devojkom iz Somalije:

"Ja sam iz Somalije, iz sela u blizini grada Mogadiš. Tamo sam živela sa roditeljima. Ja sam njihovo jedino dete. Završila sam četiri razreda osnovne škole u svom selu, ali sam nakon četvrte godine morala da napustim školu, jer je moja porodica odlučila da je za mene bolje da ostanem kod kuće i pomažem majci u kućnim poslovima. Mi smo siromašna porodica i moji roditelji nemaju dovoljno sredstava za kupovinu školskih knjiga. Nameravali su da me udaju za starijeg muškarca iz našeg sela. Taj čovek mi se nije sviđao, nisam želela da se udam i zato sam pobegla od kuće.

Odlučila sam da odem u Evropu. Tamo nemam porodicu ni prijatelje. Samo sam čula priče o Evropi od ljudi sa kojima sam putovala. Morala sam da nabavim lažni pasoš da bih mogla da otputujem iz Mogadiša do Istanbula. Nikada pre toga nisam imala nijedan lični dokument. Jednom prilikom sam pokušala da pribavim ličnu kartu u našoj lokalnoj opštini, dala sam nešto novaca, ali nikada nisam dobila taj dokument. U mom selu ima mnogo ljudi bez dokumenata, jer nam dokumenti ustvari ni nisu potrebni. Ako želiš da ideš kod lekara, samo treba da platiš za njegove usluge. Možeš i da pohađaš osnovnu školu bez ijednog ličnog dokumenta. Moja porodica je bila siromašna i ja nikada nisam putovala izvan svog sela.

Na aerodromu u Mogadišu sastala sam se sa krijumčarem koji mi je dao pasoš. Plašila sam se da će granična policija primetiti da je pasoš lažni. To se srećom nije desilo i odletela sam u Istanbul. Iz Turske smo išli preko Grčke, Albanije i Kosova, tako da sam sada u Srbiji. U svim tim zemljama na mom putu do Srbije boravila sam u kućama krijumčara krijući se od policije. Ukupno sam putovala oko pet nedelja iz Somalije. Sada sam smeštena u jednom hostelu u Beogradu, ali za nekoliko dana nastavljam putovanje. Još uvek nisam sigurna gde želim da idem, ali uskoro moram da donesem odluku o tome."

Fotografija Boška Đorđevića

U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa Tibetankom iz Indije:

"Rođena sam u gradu Daramšala u Indiji i u njemu sam živela ceo svoj život sa roditeljima, sestrom i bratom. Potičemo iz Tibeta. Moji roditelji su pobegli iz Tibeta u Indiju kada su bili mladi. U Daramšali živi velika tibetanska zajednica, a tu je smeštena i naša vlada u egzilu. Nemamo državljanstvo Indije. Imamo samo potvrdu o identitetu koju zovemo „žuta knjiga“. Takođe imamo tibetansku „zelenu knjigu“ koju je izdala Centralna tibetanska uprava. Taj dokument, „zelena knjiga“, je poput pasoša, ali ne možemo da ga koristimo za putovanje i nije koristan izvan naše zajednice. Ne posedujemo nikakva druga dokumenta i nikada nismo pokušali da dobijemo državljanstvo Indije. 

Moj život u gradu je bio miran. Naša zajednica je veoma jaka, tako da sam u Daramšali imala sve što mi je potrebno. Nisam često izlazila iz grada. Moj otac je nastavnik tibetanskog jezika, a moja majka je domaćica. Završila sam srednju školu i želela sam da pronađem dobar posao, ali to nije bilo moguće. S obzirom na to da sam Tibetanka, nije mi dozvoljeno da radim u bilo kojoj državnoj službi u Indiji, a bilo bi mi teško i da pronađem posao izvan Daramšale.

Kada sam odlučila da odem iz Indije, roditelji su me podržali. Otac je kupio lažni pasoš za mene. Bio je to tajlandski pasoš. Iz Indije sam letela za Tursku. Imala sam sreće da me granična policija nije otkrila. Ostala sam oko 15 dana u Istanbulu pripremajući se za sledeći korak. Znala sam da ću morati ilegalno da prelazim druge granice. Ponekad sam putovala automobilom sa drugim izbeglicama, ali veći deo puta smo hodali. Zajedno sa grupom izbeglica iz različitih zemalja, iz Turske sam nastavila u Grčku. Prešli smo granicu neopaženo. Boravila sam u krijumčarevoj kući u Grčkoj oko mesec dana. Nakon Grčke, išla sam preko Albanije i Kosova i za nekoliko dana našla sam se u Srbiji. Međutim, ne planiram da se ovde dugo zadržim. Svoje putovanje ću nastaviti za dva-tri dana. 

Kada smo ušli u Srbiju, u gradić Prokuplje, policija je uhvatila grupu sa kojom sam putovala. Odveli su nas u stanicu policije. Policijski službenici nisu dobro govorili engleski jezik, ali smo nekako uspeli da komuniciramo. Uzeli su nam otiske prstiju i slikali nas. Pitali su nas odakle smo. Rekla sam im da sam Tibetanka. Bili su zbunjeni. Jedan od policijskih službenika je otvorio Google mape na svom telefonu i na osnovu njegove gestikulacije shvatila sam da želi da mu pokažem odakle sam, pa sam mu pokazala Purang u Tibetu koje je rodno mesto mojih roditelja. Neko vreme su gledali u mapu. Pitali su me i koliko imam godina. Setila sam se da mi je krijumčar rekao da je uvek bolje reći da si maloletan ako želiš da imaš bolji tretman. Zato sam slagala. Policija mi je dala dokument na srpskom jeziku koji nisam razumela. Kasnije mi je rečeno da mogu da tražim smeštaj u nekom od prihvatnih centara za izbeglice u Srbiji. Kada smo otišli iz stanice policije, nastavili smo ka Beogradu.

U Beogradu, dok sam sedela u parku u kojem se skuplja veliki broj izbeglica, srela sam osobu zaposlenu u Praxisu. Ona me je informisala o Srbiji, uslugama koje mogu da koristim i objasnila mi je značenje dokumenta koji sam dobila od policije nakon ulaska u Srbiju (to je bila potvrda o izraženoj nameri da se traži azil u Srbiji). Taj dokument je sadržao moje lične podatke i informaciju o tome da imam kinesko državljanstvo. Sa tim dokumentom mogu da spavam legalno u nekom hostelu dve noći i planiram da to uradim. 

Ne znam tačno koja je sledeća granica koju ću pokušati da pređem. Moj cilj je da stignem do Nemačke. Tamo imam mnogo prijatelja. Oni će mi dati relevantne informacije o zakonitom boravku u Nemačkoj, a potražiću i informacije na internetu. Napustila sam Indiju da bih učinila nešto više sa svojim životom. Volim muziku i sviram bubnjeve. Nadam se da ću u Nemačkoj ostvariti svoj san i baviti se muzikom."

In October 2019, Praxis continued providing assistance to refugees/migrants, through information, psychosocial support, referrals to the targeted assistance provided by various organisations/institutions or covering the costs of transport to the asylum and reception centres.

A total of 1995 newly arrived refugees/migrants were informed about current situation in Serbia and the region, legal status and available legal options (seeking asylum in Serbia, assisted voluntary return to the country of origin, possibilities of family reunification abroad or resettlement to a third country when possible), accommodation in asylum centres (AC) or transit-reception centres in Serbia, means of transportation to the assigned centres, other rights and available services (medical care, psychosocial support, food, NFIs, various workshops for refugees/ migrants etc).

Download the whole Protection Monitoring Report for October 2019 here.

Redovna godišnja Skupština Mreže organizacije za decu Srbije održana je u od 9. do 10. novembra 2019. godine u Kragujevcu.

Sednicom skupštine predsedavala je Iva Eraković, izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije. Skupština je tokom radnog dela najpre razmatrala Izveštaj o radu Mreže za 2018. godinu koji je predstavio direktor Saša Stefanović, a potom je Jasmina Miković iz Praxisa, predsednica UO MODS-a, predstavila Izveštaj o radu Upravnog odbora i izvestila o učešću MODS-a u vladinim telima, pre svega Savetu za prava deteta i radnim grupama formiranim od strane nadležnih ministarstava: Radna grupa za rani razvoj i Radna grupa za izradu Strategije u oblasti prava deteta. Izveštaj Nadzornog odbora za 2018. i 2019, kao i finansijski plan za 2020. godinu predstavio je Radomir Jevtić, predsednik ovog tela. Nakon kraće diskusije, članovi i članice Skupštine su jednoglasno usvojili podnete izveštaje.

Skupština MODS-a je zatim jednoglasno reizabrala Ivu Eraković za članicu Upravnog odbora.

U nastavku rada Skupština je jednoglasno usvojila predlog da MODS pristupi regionalnoj mreži u Dunavskoj regiji Danube Civil Society forum, kao i globalnoj mreži za okončanje seksualne eksploatacije ECPAT.

Iva Eraković je potom predstavila inicijativu Zaštitnika građana za potpisivanje Sporazuma o saradnji sa MODS-om koju je Skupština jednoglasno usvojila.

U popodnevnom delu prvog radnog dana, Bojana Selaković, programska direktorka Građanskih inicijativa, predstavila je podršku razvoju civilnog društva koju sprovode Građanske inicijative u okviru njihovog Resurs centra. Nakon uvodnog dela članice su imale priliku da razmene svoja iskustva sa lokalnog nivoa, kao i izazove i probleme sa kojima se najčešće suočavaju.

Novina na ovogodišnjoj Skupštini je predstavljao Market ideja – sesija u kojoj su članice u imale priliku da razmene ideje o projektima i programima koje sprovode, ali i da predlože teme i aktivnosti kojima bi MODS mogao da se posveti u narednoj godini.

Drugi radni dan je bio rezervisan za predstavljanje novih organizacija za prijem u članstvo u MODS-u. Udruženje „Na pola puta“ iz Pančeva i Društvo za cerebralnu i dečju paralizu Kosjerić su jednoglasnom odlukom Skupštine postale članice MODS-a, koji trenutno broji 103 članice.

Poslednji deo je bio posvećen predlozima za unapređenje rada MODS-a, odnosno diskusiji o budućim aktivnostima i zagovaračkim planovima MODS-a.