U okviru Pravne klinike za izbegličko pravo i pravo azilanata, studenti Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji pohađaju kliniku uključeni su u posete mobilnih timova pravnika Praxisa kolektivnim centrima u kojima su smeštene izbeglice iz bivše Jugoslavije i interno raseljena lica sa Kosova, odnosno romskim naseljima gde žive kako domicilni tako i raseljni Romi. Posete terenu studentima su omogućile da se bliže upoznaju sa mnogobrojnim problemima izbeglica, interno raseljenih lica i romske populacije, sa teškim uslovima života, često na marginama društva, pravnim problemima i preprekama sa kojima se suočavaju u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava.

Ovo su njihovi utisci...


...Soba u kojoj smo sedeli je bila srednje veličine i tesna, prepuna dece ali topla i prijatna... Radilo se o prikupljanju dokumentacije potrebne za lična dokumenta. Moje misljenje na osnovu onoga sto sam videla je da nisu dovoljno informisani o načinu ostvarivanja svojih prava. A moram da kažem da sam čak stekla utisak da nisu ni motivisani za ostvarenje istih, kao da nisu svesni značaja posedovanja ličnih dokumenata...“Kada smo hteli da prijavimo poslednje dete, muž mi je bio bolestan pa zbog toga nismo“. Od tada je prošlo 2 godine. Ili žena koja se porodila u nemačkom gradu i po izlasku iz bolnice nije preuzela potrebne papire, nije otišla do nemačke ambasade u Beogradu iz finansijskih razloga, a čak nije ni znala da može ambasadi da se obrati za pomoć, iako je već nekoliko ljudi iz istog naselja na taj način prikupilo potrebna dokumenta.

Međutim, razgovarala sam sa jednom ženom koja je bila uredno prijavljena, posedovala lična dokumenta, i čija su deca išla u školu. Ona se susretala sa problemima druge vrste. Ni ona kao ni njen muž ne mogu da pronađu odgovarajuće zaposlenje, a pošto su radno sposobni ne primaju socijalnu pomoć. Deca su u školi diskriminisana i to ne od strane ostale dece već samih nastavnika. Obratila se direktoru škole, koji je, kako ona tvrdi, zamolio da ne preduzima ništa dalje. Kaže da oseća određeni strah u razgovoru sa nastavnicima, direktorom i na drugim mestima gde treba nešto da zamoli, pita ili potraži...

Tijana Jelenković, poseta naselju „Šarplaninska“ u Mladenovcu 30.11.2009.

- - - - -
Koliko sam mogla da primetim, u toj ulici žive uglavnom lica romske nacionalnosti. U kućama imaju  neke minimalne, najneophodnije, uslove za život (struju i vodu).

Što se tiče nijihovog  problema sa pristupom ličnim dokumentima, mislim da je to posledica njihove neupućenosti u samu proceduru izdavanja dokumenata. Na primer, jedna žena, koja je udata i ima šestoro dece, došla je sa molbom da joj se sačini zahtev za upis u matičnu knjigu rođenih jednog deteta...Najmlađe dete nije upisano u matičnu knjigu rođenih već dve godine. Razlog je bio u tome što je u trenutku rođenja deteta ocu deteta istekla lična karta. Otac deteta se plašio da će morati da ide u zatvor ako se to otkrije (?!)...

Zdravstvene knjižice imaju.... Ostvarivanje prava iz oblasti socijalne zaštite im je uglavnom omogućeno. Konkretno, četvoro dece (iz gore pomenutog slučaja) prima dečiji dodatak. Međutim, ne primaju nikakav drugi oblik socijalne pomoći - odbijen im je zahtev uz obrazlozenje da je jedan od roditelja zaposlen – otac, i prima platu u visini od 15.000 dinara. Da li je to dovoljno za osmočlanu porodicu, to je već diskutabilno. Nezaposlenost je Romima najveći problem. Iako imaju radnu knjižicu, najčešće nemaju zadovoljavajuću stručnu spremu, a postoji i izvesna doza diskriminacije sredine, koja dodatno otežava situaciju u potrazi za poslom. Sva romska deca sa čijim roditeljima smo razgovarali upisana su u školu i redovno pohađaju nastavu. Jedna devojčica je imala problema sa nekim učenicima - podsmevali su joj se i zadirkivali su je što je romske nacionalnosti. Međutim, njen otac je o tome obavestio učitelja i direktora škole, tako da je taj problem rešen. Generalno, deca nemaju nikakvih problema sa srpskim jezikom, u školi postoji romski asistent i imaju školski pribor.

Moje mišljenje je da bi trebalo poraditi na tome da se lica romske nacionalnosti što više upute u svoja prava, a prvenstveno na to kako da ta svoja prava i ostvare, jer upravo u tome postoji problem...

Biljana Badža, poseta naselju „Šarplaninska“ u Mladenovcu 30.11.2009.

- - - - -
Najpre, moram da pohvalim tim Praxisa, koji zaista sjajno i sa puno žara radi ovaj posao koji nije nimalo lak. Dopada mi se način uključivanja studenata u rad na terenu, kao i komunikacija i odnos prema studentima od strane mentora. Sa ovog aspekta, mogu da zaključim da samo na takav jedan iskustven način možemo da osetimo težinu problema sa kojima se susreću pripadnici manjine Roma i da prepoznamo način da priđemo tim problemima, kako pravne tako i socijalne prirode.

...Kada pređemo prag kuće u kojoj smo uzimali intervjue, zapažamo život u bedi ukućana usled nemogućnosti da se nađe posao u tom kraju i gradu Požarevcu. Nemaju lične karte ni radne knjižice, a većina njih i ne zna proceduru kako doći do ovih dokumenata...

Većina pripadnika manjine Roma iz ovog kraja su izbeglice sa Kosova koji su tamo, kako kažu, imali mnogo bolje uslove za život i posao pre 1999. godine, nego sada u Srbiji. Kako ne mogu da nađu posao primorani su da traže socijalna primanja od države, ali i to im je uskraćeno pod izgovorom da mogu da rade, pa tako nemaju izbora i trpe glad, prljavštinu i hladnoću. Greju se drvcima koja skupljaju u obližnjoj šumi koja je privatno vlasništvo, a čiji im vlasnik to dozvoljava. Crveni krst im dodeljuje četvrtinu hleba po detetu i primaju dečiji dodatak.

Decu ne šalju u školu zato što nemaju novca za knjige i odeću, a naročito ih je sramota (po rečima majke dece u kući, na pitanje zašto deca ne idu u školu) što su im deca bosa i prljava, jer nemaju sredstava ni za higijenu, te bi se tako razlikovala od ostale dece u školi.

Zdravstveno osiguranje imaju svi koji su upisani u matične knjige rođenih i lekove dobijaju kada se razbole.

Najzad, rešenje pravnih problema ovih ljudi vidim jedino u savetima kako doći do dokumenata koji su im potrebni, ali nažalost to neće rešiti splet problema koji povlače jedan drugi. Njima je potrebna socijalizacija, obrazovanje, normalni uslovi za život, podizanje svesti i to je ogroman društveni problem na kome treba da radi - čini mi se po tom pitanju veoma uspavana država. Dodala bih da građani sve više treba da imaju svest o problemima Roma, tako bi vremenom prestali da ih diskriminišu i marginalizuju! 

Jelena Kaličanin, poseta romskom naselju u Starom Kostolcu 11.02.2010.

- - - - -
U toku posete, ono što smo imali priliku da vidimo jeste mali deo problema koji se stavlja pred naše društvo i institucije, a to je neostvarivanje osnovnih ljudskih prava od strane određene socijalne grupe koja se, malo je reći, nalazi na marginama našeg društva.

Stanje koje smo zatekli daleko prelazi donju granicu egzistencijalnog minimuma.

Domaćinstvo koje smo posetili broji dvadeset i jednog člana, a smešteni su u samo tri sobe. Nedostatak, oskudnost materijalnih sredstava i novčanih primanja u velikoj meri određuje kvalitet njihovog života. Članovi ovog domaćinstva su u većini ostvarili svoj pravni subjektivitet, upisani su u matične knjige rođenih, imaju prijavljeno prebivalište ili boravište, poseduju lične karte, JMBG, naravno uz veliku pomoć tima Praxisa. Međutim, i dalje u ovom naselju postoje oni kojima je pružanje ove pomoći nepohodno...

Interno raseljeni poseduju legitimacije interno raseljenog lica. Mnogi od njih su iza sebe, na Kosovu, ostavili imovinu i bolji život. O povratku i ne razmišljaju.

Ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu, dakle poseduju zdravstvenu knjižicu, imaju pravo na određene  besplatne lekove, što je veoma važno zbog teških uslova u kojima se nalaze.

U ovom romskom naselju su retki oni koji su pohađali školu. Deca školskog uzrasta ne pohađaju osnovnu školu iz različitih razloga, pre svega finansijskih, zdravstvenih, ali i problem diskriminacije nije stran u određenim slučajevima.

Socijalnu pomoć, kao i pravo na dečiji dodatak ostvaruju oni koji imaju potrebne uslove, ali oni su u manjini. O pravu na socijalne stanove ne znaju ništa. Crveni krst donira četvrtinu hleba za jedno dete...

Izjasnili su se da nikada nisu bili direktno diskriminisani, u konkretnom slučaju je to i teško dokazati. Međutim položaj Roma u našem društvu je najbolji dokaz da diskriminacija u određenoj meri postoji.

Izlaskom na teren sa mobilnim timom Praxisa imala sam priliku da upoznam život, probleme i ljude koji su na marginama našeg društva i uverena sam da će ovakvim i sličnim programima naše društvo napraviti značajne korake ka uspesnom rešavanju i ovog pitanja.

Maja Grbić, poseta romskom naselju u Starom Kostolcu 11.02.2010.

- - - - -
Kada smo stigli na ulazu nas je dočekalo bar desetak Roma...mislila sam da su se tu okupili upravo zbog dolaska Praxisa. Medjutim kroz intervju koji sam vodila sa starijom Romkinjom saznala sam da ih dvadesetak živi u toj kući ne većoj od 60 kvadrata. Na prvi pogled, uslovi za život nisu tako loši...Nakon samo pola sata  sam se doslovno smrzla u toj kući gde su ukućani bili skoro polubosi.

Sa pravne tačke, suočila sam se sa „pravno nevidljivim“ licima, kao interno raseljeni bez ikakvih ličnih dokumenata već 10 godina žive, a rešenje se ne nazire. Bez ličnih dokumenata ne ostvaruju osnovna ljudska prava – da zasnuju radni odnos, idu kod lekara, zaključe brak.

Usled velikog broja dece koja se ne upisuju u knjige rođenih stvara se začarani krug. Neobaveštenost dovodi do još većih problema...kada sam razgovarala sa starijom romkinjom ona je na sva moja pitanja u vezi sa dokumentima odgovarala da ih poseduje, a u stvari nema ni ličnu kartu. Samim tim nema ni pristup osnovnim pravima.

Dunja Vajman, poseta romskom naselju u Starom Kostolcu 11.02.2010.

- - - - -
Kada sam saznala da se ide u kolektivni centar za izbeglice, mislila sam da su tu uglavnom smeštana raseljena lica sa Kosova. Danas se više i ne priča o izbeglim licima sa prostora bivše  Jugoslavije. Ta tema se usputno spominje tek kada je dan izbeglica, ali generalno javnost je prilično neobaveštena o broju i o uslovima gde su smeštena ta lica. U tu grupu spadam i ja. Nekako iz mog ličnog iskustva i iskustva okoline, izbeglice su se snašle i skućile.
 
Kada smo stigli tamo, otišli smo u kuhinju gde se uzima topli obrok (minimum onoga što im država pruža, kasnije saznajem)..kuhinja ledena i prazna. Saznajemo da u stvari niko i ne zna da smo tu...iako polepljeni plakati stoje, najavljuju naš dolazak. Pri dolasku sreli smo samo upravnika koji nam je mahnuo i otišao. Toliko o čelnim ljudima te ustanove, pri čemu dobijam utisak da i oni polako odustaju, da im je „preko glave”.

Posle pola sata, ljudi se pojavljuju ne zbog nas no da uzmu svoj obrok koji im se sipa u kantama i usputno nas pitaju ko smo. Na pomen pravne pomoći sedaju i počinju pitanja...kako vezana za penzioni staž...za imovinu koja se nalazi u Hrvatskoj, državljanstvo…

Saznajem da statusom izbeglice stiču samo pravo na zdrastvenu zaštitu, smeštaj u kolektivom centru i jedan obrok... Nikakava socijalna zaštita, nikakva naknada iako su u pitanju ili porodice sa više dece ili stara lica koja ne mogu naći posao i tako zaraditi za život. Ukoliko bi zatražili državljanstvo i isto dobili gube status izbeglica. Sa jedne strane su rame uz rame sa građanima Srbije, sa druge strane gube i taj skroman smeštaj i hranu, ostavljeni na milost i nemilost ulice… Rešenje? Ostaju tu gde su, preživljavaju kako ko može.
  
...Iz ugla budućeg pravnika shvatam da su zakonska rešenja rigidna i zastarela...

Dunja Vajman, poseta Kolektivnom centru „PIM Standard“ u Krnjači, Palilula 16.02.2010.

- - - - -
...Istakla bih reakciju stanovnika centra. Naime, u početku se primećivalo očigledno  nepoverenje koje najbolje karakteriše rečenica: „Svi su oni isti”. Ipak, čim se jedna osoba odvažila da priđe i kaže svoj problem, koji je pratio adekvatan i primenljiv savet pravnika, skoro svaka prisutna osoba je prišla i pitala za savet. Drago mi je zato što im je pokazano da je neko stvarno tu za njih pa makar i na ovaj način. Dodatno sam se uverila da oni mnogo više i ne traže, već samo nekog da ih sasluša i evetualno pomogne.

Kao polazniku „Pravne klinike za izbeglicko pravo “ još više su mi približeni problemi sa kojima se izbegla i interno raseljena lica susreću i u kakvim uslovima žive....

Nevena Marković, poseta Kolektivnom centru „Varna“ u Šapcu 23.03.2010.

- - - - -
Kolektivni centar smešten je u donekle neobičnom zdanju koje izdaleka podseća na srednjevekovnu tvrđavu. Nažalost, tako izgleda samo iz daleka. Nekada velelepna zgrada koja je pre nacionalizacije pripadala Karađorđevićima sada može da se pohvali razbijenim prozorima i oronulom fasadom, kao i činjenicom da je  dom licima raseljenim sa Kosova. Prvo što mi je palo na pamet kad smo se našli ispred kolektivnog centra bilo je: zar ovi ljudi nemaju pravo na dostojanstvenu fasadu? Estetski lepše okruženje nije rešenje njihovih problema, ali bi im svakako pomoglo da ne klonu duhom u situacijama koje su često beznadežne.

Većina ljudi sa kojima su se susreli pravnici Praxisa bili su već poznati slučajevi. Spremno su nas dočekali sa kopijama neophodnih dokumenata - uglavnom kako bi pribavili nove lične karte ili dokumenta za upis dece u školu. Dok su se pravnici bavili prikupljanjem dokumenata i razgovarali sa klijentima, moje tri koleginice i ja intervjuisale smo ljude koji su čekali sa dokumentima  ili prosto radoznalo posmatrali.

Mahom su ova lice raseljena sa Kosova prebegla u Beograd iz Đakovice. U kolektivnom centru, dakle, žive već 11 godina. Za razliku od Kolektivnog centra u Krnjači koji sam posetila u februaru i u kom su uglavnom smešteni stari, bolesni, te izbeglice koje se ne odriču hrvatskog državljanstva jer bi bez kolektivnog centra ostali na ulici, u Rači je bilo porodica i mladih koji su dobro informisani u pogledu dokumenata koja su im potrebna. Uglavnom svi poseduju lične karte, boravište im je prijavljeno na kolektivni centar, imaju zdravstvene knjižice, a poneko želi i da izvadi novi pasoš kako bi posetio decu u inostranstvu. No, najveći i najteže rešiv je onaj problem koji se odnosi na imovinu raseljenih lica sa Kosova.

Najjači utisak na mene je ostavio razgovor sa jednim gospodinom koji je sa Kosova pobegao 1999. On sa ženom i čak četvoro dece živi već 11 godina u kolektivnom centru. Svojevremeno je bio zaposlen u opštini Đakovica, pa ovde po tom osnovu prima privremenu naknadu. Na Kosovu je ostavio kuću od 280 kvadrata koja nije uništena već uzurpirana. Kosovska imovinska agencija se nedovoljno ažurno bavi njegovim zahtevima, te stanari albanske nacionalnosti ne plaćaju kiriju više od godinu dana. Kada sam mu postavila pitanje u vezi sa eventualnim programima stambenog zbrinjavanja za koje bi mogao da konkuriše, prilično mi je ogorčeno rekao da „on u to više ne veruje”. Naime, humanitarni program dodele seoskih imanja i građevinskog materijala predviđen je samo za ona raseljena lica čija je imovina uništena, a ne uzurpirana. Valjda pod pretpostavkom da čovek čija je imovina „samo” uzurpirana nju i dalje poseduje. Na žalost, to je u stvarnosti daleko od istine. Istina je da je intervjuisani gospodin sa četvoro dece (koja sva redovno idu u školu) meni priznao da bi rado pristao da mu neko spali tu kuću na Kosovu kako bi mogao da zbrine svoju porodicu.

Program stambenog zbrinjavanja u koji se intervjuisani gospodin razočarao ukazuje na to da su sredstva uvek i neizbežno ograničena. Možda bi, međutim, bilo korisno postaviti pitanje: gde se ta granica povlači? Ko se lišava prava na pomoć, ko u stvarnosti ostaje ispod te crte? U ovom slučaju to su ljudi koji još uvek imaju imovinu na Kosovu. Iako oni od te imovine nemaju ništa, ono što imamo mi je dobar izgovor da im ne pomognemo.

Najzad, poseta kolektivnom centru u Rači bila je  ne samo poučna sa aspekta pravnih problema interno raseljenih lica, nego i vedro i veselo iskustvo sa ljudima koji su, uprkos uslovima života na koje su osuđeni, imali snage da se sa nama i nasmeju.

Sonja Gitarić, Kolektivni centar „Karađorđev dom“, Rača 15.04.2010.

- - - - -
U kolektivnom centru „ORA Sartid“ smo imali dosta posla, što je i poenta ove prakse pa nam je bilo izuzetno zanimljivo. Počeli smo kao i sa intervjuima koristeći set pripremljenih pitanja. Situacija u vezi sa pristupom pravima je nešto bolja. Najčešće svi imaju ličnu kartu izdatu na Kosovu i sa adresom prebivališta na Kosovu. Takođe svi imaju i tzv. zeleni karton kojim im je prijavljeno boravište u Srbiji. Što se tiče zdravstvene zaštite više niko ne koristi potvrdu o korišćenju zdravstvene zaštite i sada svi imaju zdravstvene knjižice.

Izvod iz matične knjige rođenih je bio najtraženiji dokument. Neki od njih su ga imali, s tim što na većini izvoda nije postojao JMBG.

Drugo, usled gužve koja je usledila nakon našeg dolaska i preopterećenosti zaposlenih u Praxisu, nas četvoro studenata smo sa zadovoljstvom „uskočili“ i pomogli oko popunjavanja zahteva, što je za nas bilo posebno zadovoljstvo i iskustvo.

Tokom intervjua i popunjavanja zahteva bili smo u prilici da savetujemo ljude oko prava koja mogu da ostvare, posebno iz domena socijalne zaštite i obrazovanja, mada su ljudi pokazali slabo interesovanje za većinu od vidova pomoći. To se može reći i za program integracije gde su izrazili negodovanje u vezi sa uslovima, a najviše za sumu od oko 7000 evra koja ima se nudi za kupovinu kuće. Tvrde da za taj novac ne mogu da nađu ništa prihvatljivo, mada postoje oni koji su uveliko u tom projektu, što znači da iako u kolektivnom centru, razlikuju se dosta po imovnom stanju, samo što o tome nerado govore, a to smo naročito zaključili kod pitanja „Da li posedujete nepokretnosti na Kosovu i da li planirate da prodajete iste?“. Na ovo pitanje su mahom odmahivali rukama dok ih malo ne stisnete pa se ispostavi da njihov brat ili otac imaju dole kuću, ali...ne i oni.

Većina saveta koje smo mi studenti davali interno raseljenim licima bili su zasnovani na informacijama koje su nam dali pravnici Praxisa.

Igor Denčić, Kolektivni centar „ORA Sartid“ u Smederevu 22.04.2010.

- - - - -
Kolektivni  centar  „ORA Sartid”  broji preko 400 lica , interno raseljenih (u najvećem broju), ali i izbeglica. Prilikom posete imali smo priliku da vidimo probleme sa kojima se susreću...
Jedan od osnovnih problema  vezan je za  dokumentaciju, koja je i osnov za ostvarivanje ljudskih i građanskih prava. Najveći broj lica je zahtevao pomoć za izdavanje najvažnijih dokumenata, kao što su izvodi iz matične knjige rođenih i uverenja o državljanstvu, radi ostvarivanja određenih socijalnih prava, kao i prava na dečiji dodatak. Ono što je važno jeste da uglavnom sva lica imaju prijavljeno prebivalište, odnosno boravište, kao i to da poseduju lične karte i jedinstveni matični broj građana. Problemi su je javljali kod naknadnog upisa.

Pravo na besplatno zdravstvenu zaštitu ostvaruju, poseduju zdravstvene knjižice, za čije pribavljanje su morali da imaju prijavljeno boravište (zeleni karton) i JMBG .

Porodice koje ispunjavaju uslove ostvaruju pravo na dečji dodatak. Kada je u pitanju obrazovanje, sva deca  pohađaju školu, a pomoć u pribavljanju udžbenika i pribora je delimična, a po pravilu je nema. Mali droj dece ostvaruje pravo na đačke stipendije i kredite (u zavisnosti od postignutog uspeha).

Veliki broj lica je nezaposlen ili rade na „crno”. Konkretno, razgovarala sam sa gospođom, čiji suprug radi na građevini, nije prijavljen i ne poseduje radnu knjižicu. Oni koji poseduju radnu knjižicu prijavljeni su kod Nacionalne službe za zapošljavanje, kao nezaposleni. Ostvaruju pravo na privremenu socijalnu naknadu.

Poseduju legitimacije IRL, kao i lične karte. Nisu zainteresovani za povratak. Oni koji su posedovali imovinu, nepokretnosti, iste su i prodali, ali nisu retki ni oni koji to još uvek nisu učinili.

Poznati su im programi socijalnog stanovanja, pre svega konkurs za seoska domaćinstva, mnogi su i konkurisali, a mnogi smatraju da je pomoć za kupovinu seoskih domaćinstava nedovoljna.

Maja Grbić, Kolektivni centar „ORA Sartid“ u Smederevu 22.04.2010.


- - - - -
Zadatak nas studenata je bio da intervjuišemo izbegla i raseljena lica, međutim bilo je dosta posla pa smo i mi popunjavali zahteve za izdavanje dokumenata. Dok su ljudi čekali na red, nakratko sam popričala sa dve starije žene. Bilo mi je strašno što malo tih ljudi zna koja prava ima i ako slučajno i zna, ne zna način da ih ostvari. Mnogi nisu podnosili zahteve za socijalnu pomoć ili dečiji dodatak, a tim licima je istinski bilo kakva pomoc dobrodošla. Saznala sam i da je pomoć za kupovinu kuće premala, uglavnom se dobija suma oko 7000 evra za kupovinu seoskog domaćinstva, a uslov je da je objekat useljiv što je veoma teško pronaći. Jedan od uslova je i da lica nisu zaposlena jer se onda ne smatraju socijalno ugroženim bez obzira što žive u kolektivnom centru, što je po mom mišljenju strašno i trebalo bi svima omogućiti da dobiju tu pomoć ako pronađu kuću po toj ceni...Bila sam iznenađena brojem ljudi koji je čekao, nisam znala da ima još tako mnogo ljudi u kolektivnom centru.

Maja Štrbac, Kolektivni centar „ORA Sartid“ u Smederevu 22.04.2010.

- - - - -
U romskom naselju „Mali Leskovac“ živi oko 130 porodica, među kojima svaka broji najmanje sedam, a često i više od deset članova. Više od polovine čine lica raseljena sa Kosova, uglavnom iz Kline ili Đakovice. Romsko naselje čine kuće raštrkane po Mirijevskom brdu, pri čemu su one u podnožju prihvatljivog kvaliteta, sa lepim i čistim okućnicama, dok su kuće smeštene visoko na padini gotovo od kartona. I među jednom ugroženom grupom kao što su Romi postoje neizbežni dispariteti, nijedna društvena grupa očigledno nije homogena, te svaki slučaj treba sagledavati u kontekstu. Uverili smo se u to da ugroženost može da se ispolji na najrazličitije načine - bilo je dovoljno da se popnemo nekoliko metara više uz Mirijevsko brdo.

Lica koja su nas dočekala sa svojim zahtevima za upis u matičnu knjigu i sličnim problemima , već su klijenti Praxisa i pravnici su bili upoznati sa njihovim situacijama. Posebno je problematičan bio slučaj jednog mladića koji nema nikakav dokument, ne poseduje raseljeničku legitimaciju, a potrebna mu je lična karta jer je upravo postao punoletan. Kako nam je priznao, plaši se da ga policija ne uhvati bez ikakvog dokumenta. Za njega je potrebno izvršiti komplikovanu obnovu upisa u matične knjige koje su izmeštene sa Kosova u Kraljevo.

Dok su se pravnici bavili klijentima, iskoristila sam priliku da popričam se jednom gospođom koja je razgovor sa pravnicima već obavila. Obratila se Praxisu u muževljevo ime - potrebna mu je nova lična karta, ali zbog posla nije bio u mogućnosti da se sam pojavi. Ima četvoro dece, devojčicu od 4 godine, drugo dvoje koji su školskog uzrasta (za koje dobija socijalnu pomoć), te najstarijeg sina koji ima 15 godina. Dvoje dece pohađaju osnovnu školu „Filip Višnjić”, a najstariji sin ide u večernju školu koja je organizovana pri osnovnoj. Naime, umesto razreda osnovne škole koje je propustio, njen sin provodi jedan sat dnevno u večernjoj školi - zajedno sa odraslim Romima  koji isto tako nadomešćuju ono što su davno propustili. Zanimalo me je da li je taj vid obrazovanja „delotvoran” i da li ona veruje da će njen sin upisati jednog dana srednju školu. Samo je malodušno odmahnula glavom i rekla „šta vredi kad neće da uči!” Pored toga, tvrdi da nema diskriminacije u odnosu na njenu decu u osnovnoj školi. U odeljenju postoji još samo jedno romsko dete, a ona kaže da nikad nisu doživljavali neprijatnosti zato što su Romi. Pretpostavljam da je ona mislila na ispade nasilja i grubo vređanje, ali možda suptilniji i manje upadljivi oblici diskriminacije ipak postoje. Za razliku od ove gospođe koja je rođena u Smederevu, njen muž rođen je u Klini i sa Kosova je došao neposredno pre nemira 1999. Kuća koja je ostala iza njenog devera i muža i dalje je na Kosovu, ali se oni za tu imovinu ne interesuju. Muž je zaposlen na neodređeno vreme u „Gradskoj čistoći”, a ona ne radi niti se javlja birou od kada je rođeno najmlađe dete. Posavetovali smo je da se obrati Službi za zapošljavanje jer joj oni mogu nalaziti eventualne poslove, ali je ona ipak rešena da ostane kod kuće sa decom.

Za razliku od kolektivnih centara koji umeju da budu (sa razlogom) sumorni i depresivni, Romi imaju specifičan optimizam iako se suočavaju sa istim problemima. Koliko god bio zdrav i pohvalan, mislim da Rome taj isti optimizam i vesela nehajna priroda ponekad opredeljuju da se ne potrude da učine svoj ambijent ili život kvalitetnijim. U tom smislu, verujem da je naročito važna edukacija mladih Roma i podizanje svesti o značaju obrazovanja - jedino tako neće, kao sin gospođe sa kojom sam razgovarala, završiti u večernjoj školi zbog nezavršenih razreda osnovne.

Sonja Gitarić, romsko naselje „Mali Leskovac“ na opštini Palilula 10.05.2010.
 
- - - - -
Samo naselje kao da je izdeljeno na dva dela. Sastanak je bio zakazan u delu naselja u kome su uslovi za život bili zadovoljavajući. Kuće su bile prostrane, od tvrdog materijala i sa uređenim dvorištem. Domaćini su nas lepo primili, a sami klijenti nisu imali većih pravnih problema. Ogromna većina je posedovala lična dokumenta, a deca su im uglavnom bila prijavljena. Idu u školu i nemaju problema ni sa ostalim đacima ni sa nastavnicima. Bez problema prate nastavu na srpskom jeziku. Klijenti su se međutim žalili na neprijatnost radnika u paliluskoj opštini i u centru za socijalni rad. Nisu razumeli šta i koja dokumenta se od njih traže niti na koji način se dobijaju. Kancelarija Praxisa je bila mnogima od ranije poznata, ili su već bili u kancelariji ili su čuli za nju..

Mnogo veci utisak je ostavio drugi deo naselja. Egzistencijalni uslovi i sama higijena su bili na veoma niskom nivou: „kuce” su sačinjene od lima, najlona i kartona, i kao da su bez ikakvog reda nabacane unaokolo. Svuda je bilo dece otprilike istih godina... prljava i obučena u staru pocepanu odeću.  Žene su gotovo sve bile trudne! Skoro u svakom dvorištu je bila naložena vatra na kojoj su spremale hranu pošto u tom delu naselja nije bilo struje. Ne koriste kante, pa je u svakom dvorištu bilo dosta smeća na gomili. Lavori sa prljavom vodom i potopljenim stvarima. Duž ulice je starija žena na kartonskoj kutiji prodavala slatkiše.  Automobilom nismo mogli da prođemo kroz celu ulicu jer se na samom kraju, tik pored nekih kuća prostirala deponija smeća dokle god pogled seže! Deca su se bosa igrala na tome, a da nisu bila kritikovana ni od koga.
Sto se tiče pravnog aspekta retko ko sa kim smo pričali nije posedovao lična dokumenta, deca su uglavnom bila prijavljena. Oni koji nisu posedovali dokumenta bili su u toku prikupljanja papira.

Tijana Jelenković, romsko naselje „Mali Leskovac“ na opštini Palilula 10.05.2010.

- - - - -
Iako smo svi skloni da ih optužujemo i unapred, kao „poznavaoci”, osuđujemo njihov način života, dok i sami ne osetimo bar na trenutak njihovu životnu atmosferu nismo ni svesni o kakvim se životnim uslovima zaista radi. Svi smo bezbroj puta imali prilike da prođemo tik pored romskih naselja, ali ući u njih je nešto sasvim drugačije.

Naziv nehigijenski je zaista minoran za uslove u kojima oni žive…iako sam se trudila da mi najneverovatniji predmeti od metala i drveta iz  kućnih domaćinstava izmame osmeh, na kraju ipak ne možete ostati ravnodušni i ne zapitati se….ali šta je odgovor. Ipak napor Praxisa da im pomogne sa ličnim dokumentima je samo jedan od veoma dobrih puteva da im se pomogne u integraciji i uspostavljanju ravnopravnog položaja sa ostalim stanovnicima Srbije. Veliki broj njih je bio, bar na prvi pogled, zainteresovan za pomoć, ali kada im se priđe ne može se ne zapaziti ono što ih neizbežno „krasi”- neiskrenost i želja da bar nešto sakriju, neznajući da je ceo napor samo za njihovo dobro.

Najveci broj njih koji su prišli i rekli svoj problem je upućen da dođe u Praxis sa potrebnom dokumentacijom ukoliko je poseduje i iskreno se nadam da će to i učiniti.

Nevena Markovic, romsko naselje „Belvil“ na Novom Beogradu 27.05.2010.

- - - - -
Poseta koja je ostavila je najjači utisak. Prvi utisak sigurno jeste kontradiktornost – Belvil (novi elitni kraj), hotel tek izgrađen i romska naselja okolo.
 
Posto ima više naselja, prvo naselje koje smo posetili se razlikuje jer ima struju (na koji način sprovedenu to ne znam zasigurno), nalazi se tačno ispod nadvožnjaka, naselje je sve samo ne naselje... rekla bih velika deponija... Takvi uslovi po meni krše osnovna ljudska prava. Pored struje koju uzimaju (kako se ko snađe), vode nemaju već pešače do lokalne česme, o kanalizaciji da i ne govorim.
 
Ono što me iznenadilo je da je grupa koju je tim intervjuisao bila dosta upućena u nedostatak svoje dokumentacije, i čini mi se da je većina pokazala želju da što pre postanu socijalno vidljivi za državu. Uglavnom su to raseljena lica sa Kosova, ali tu su i raseljene porodice koje su živele ispod Gazele.

Posle ovakve posete postala sam više svesna ovakvog problema, sa ovim prizorom sam se susretala samo gledajući vesti u nekoliko-minutnoj reportaži. Ovako na terenu, čini mi se da je problem ogroman i da država mora preuzeti na sebe da to reši! Da ne ignoriše i da ne preuzima radikalne mere da bi pridobila simpatije naroda (naglim preseljenjem tih lica) a da im ne pruži osnovno pravo da postanu državljani ove zemlje.

Dunja Vajman, romsko naselje „Belvil“ na Novom Beogradu 27.05.2010.