U okviru projekta “Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji” finansiranom od strane UNHCR-a, Praxis je i tokom 2022. godine sprovodio aktivnosti usmerene na prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova. U sklopu tih aktivnosti, Praxis je održao još jedan ciklus radionica za učenike viših razreda osnovnih škola i to u Apatinu, Subotici, Pančevu, Smederevu, Nišu, Sapcu, Novom Sadu i Kostolcu usmerene na podizanje svesti o uzrocima, potencijalnim rizicima i štetnim posledicama dečjih, ranih i prinudnih brakova, kroz prizmu značaja obrazovanja.

Radionice su bile koncipirane tako da su počinjale temom uzroka osipanja iz obrazovanja, nastavljale se pričom o bračnim ulogama i asocijacijama na brak, dok se, naposletku, govorilo i o načinu reakcije na dečje brakove, odnosno kome se sve deca mogu obratiti, kao i ko je u društvu odgovoran za reakciju na ovu pojavu, koja može poprimiti i kvalifikacije krivičnog dela.

Osmu godinu radionica a šestu u školama na ove teme smo započeli radionicom u OŠ „Jovan Cvijić“ u Kostolcu, kao i radionicom održanom sa korisnicima Svratišta za decu i mlade Grada Novog Sada, koji su imali su potpuno jasan stav da su dečji brakovi prihvaćeni i podržani od strane njihove zajednice i roditelja. Ovakva situacija nam je još jednom pokazala da je neophodno, osim rada sa decom, preventivno delovati, i u samom naselju, na opštu zajednicu.

Na radionicama održanim u OŠ "Žarko Zrenjanin" iz Apatina i OŠ "Ištvan Sečenji" iz Subotice deca su posebno istakla da je pre donošenja neke bitne odluke potrebno razmotriti sve aspekte i okolnosti do kojih takve odluke mogu dovesti. Upravo ovaj vid dečijeg kritičkog razmišljanja, koji je pocrtao preventivnu ulogu ovih radionica, pratio je njihovo uključivanje u vežbe na temu asocijacija na brak i bračne uloge, ali i na kasnije razmatranje zakonskog okvira koji se odnosi na pojavu dečjih brakova. Deca su su nam prenela nameru da se aktivno založe za svoje vršnjake u slucaju saznanja o eventualnim slučajevima stupanja njihovih drugarica i drugara u prinudni ili dečji brak.

Njihovi vršnjaci iz OŠ „Borisav Petrov Braca“ iz Pančeva i OŠ „Dr Jovan Cvijić” iz Smedereva znali su za pojavu dečjih, ranih i prinudnih brakova u svojim sredinama. Akcenat radionica u ovim gradovima bio je na podizanju svesti o štetnosti ove pojave, prevenciji, pravilnom načinu donošenja odluka i načinu reakcije na saznanje o dečjim brakovima. Održane radionice još jednom su potvrdile da je neophodno kontinuirano raditi sa decom na ovu i druge teme od značaja za njihovo osvešćivanje i osnaživanje, kako bi izbegli ustaljene štetne obrasce ponašanja.

Učesnici radionice na temu dečjih, ranih i prinudnih brakova koju smo održali u Nišu u OŠ „Vuk Karadžić” bili su potpuno upoznati sa pojavom i prisustvom dečjih brakova u svojoj sredini, a bili su svesni i postojanja ugovorenih brakova, dok nisu bili upoznati da je vanbračna zajednica sa maloletnim licem krivično delo. Stoga, potrebno je i nadalje raditi na osvešćivanju da sumnja na rani, dečji ili prinudni brak zahteva reagovanje, te da je u tim situacijama potrebno obratiti se roditeljima, nastavnicima, stručnim i zvaničnim službama.

Prvi put smo održali radionicu na ove teme i u OŠ „Vuk Karadžić“ iz Mačvanskog Pričinovića nadomak Šapca. Iako je ova radionica bila sprovedena sa decom ranog uzrasta, učesnici su bili veoma zainteresovani za temu osipanja iz obrazovanja kojom smo započeli radionicu. Već na samom početku, učesnici su kod teme uzroka napuštanja škole, sami pomenuli brak kao jedan od razloga. Posebno su bili aktivni kada smo pričali o pojmu braka i bračnih obaveza. Ova radionica bila je sjajan primer prevencije dečjih brakova, jer je održana sa decom koja nisu u direktnom riziku, ali koji se u budućnosti mogu susresti sa ovom pojavom.

“Deca ne mogu da nauče da brinu o deci, dok ne nauče da brinu o sebi”- jedna je od poruka koju su deca izdvojila kao zaključak sa ovih radionica održanih na temu dečjih, ranih i prinudnih brakova.

Naim Selimi rođen je u martu 2022. u porodilištu u Vranju. Roditelji nisu uspeli da ga po rođenju upišu u matičnu knjigu rođenih (MKR), jer Naimova majka Senada ne poseduje lične dokumente. Dečakovi roditelji su se više puta obraćali matičnoj službi, pokušavajući da upišu sina u MKR, ali su bili usmeno odbijeni, a kao razlog je navedeno to što majka nije upisana u MKR i ne poseduje identifikacioni dokument.

Naimova majka Senada rođena je u Nemačkoj, ali nije mogla da izvrši upis u matične knjige Srbije, jer ne uspeva da reguliše pitanje državljanstva. Senada je pred Ministarstvom unutrašnjih poslova (MUP) pokrenula postupak za utvrđivanje državljanstva, ali MUP odbija da sprovede postupak dok Senada ne dostavi dokaz da je i njena majka majka državljanka Srbije. Senada poseduje dokaz da joj je otac državljanin Srbije, međutim, ona ne može da obezbedi takav dokaz za majku jer su matične knjige u kojima je njena majka bila upisana, nakon ratnih sukoba na Kosovu 1999. godine ostale nedostupne organima Srbije.

MUP je Senadu obavestio da bi i za njenu majku trebalo da se pokrene postupak za utvrđivanje državljanstva, ali u ovom postupku bi izgledi za uspeh bili još manji nego za Senadu, jer bi bilo potrebno pružiti dokaze o državljanstvu roditelja Senadine majke (Senadine babe i dede), jer ni njihovi dokumenti nisu dostupni. MUP je nagovestio da će Senadin zahtev za utvrđivanje državljanstva biti odbijen ako ne bude uspela da pribavi dokaz o državljanstvu svoje majke.

Senada se bez svoje krivice - jer građani ne bi smeli da snose odgovornost što država nije sačuvala matične knjige – našla u situaciji da ne može da reši pitanje svog državljanstva. Osim toga, iako bi u Senadinom slučaju došla u obzir primena odredbe zakona prema kojoj državljanstvo Srbije stiču i osobe koje su rođene u inostranstvu, čiji je jedan roditelj bio državljanin Srbije, a drugi je nepoznatog državljanstva ili je bez državljanstva – MUP odbija da primeni ovaj osnov za sticanje državljanstva.

Svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i svako dete od rođenja ima pravo na lično ime i na državljanstvo. Ova prava garantuju i ratifikovane međunarodne konvencije i naš Ustav i Porodični zakon.

Međutim, u Srbiji se kontinuirano rađaju deca koja ne mogu da se upišu u matične knjige odmah po rođenju. Razlog tome leži u dva podzakonska akta koji regulišu postupak prijave rođenja, kojima je propisano da se podaci o roditeljima u matičnu knjigu rođenih upisuju na osnovu njihovih izvoda iz matičnih knjiga i ličnih karata. Rukovodeći se tim podzakonskim aktima, a ne ratifikovanim međunarodnim konvencijama i domaćim propisima više pravne snage, ujedno i zanemarujući načelo da najbolji interes deteta uvek mora biti na prvom mestu - matične službe odbijaju da decu čije majke nemaju lične dokumente nakon rođenja upišu u MKR, a rizik od apatridije se prenosi sa generacije na generaciju. Senada i njeno dete i dalje ne mogu da se upišu u matične knjige rođenih, usled čega nemaju mogućnost da ostvaruju osnovna prava.

U okviru aktivnosti društvenog uključivanja za devojčice iz Bačke Palanke organizovan je izlet i obilazak nekih od znamenitosti Beograda. Učesnice su same jednoglasno izabrale da destinacija izleta bude Beograd, koji za njih ne predstavlja samo glavni grad, već i nešto veliko i skoro nedostižno, epicentar dešavanja, i po njihovim željama je napravljen plan putovanja.

Po dolasku u prestonicu, devojčice su prvo obišle Kalemegdan i zoološki vrt, a zatim su uživale u šetnji Knez Mihailovom ulicom. Sve vreme su bile ushićene obilaskom, koristeći priliku da se fotografišu na mestima koja su do tada imale priliku da vide samo putem televizije.

Mnoge devojčice su sa ovako sadržajnog izleta istakle ručak u hotelu, jer su ih na samoj recepciji dočekali rečima:„Da li ste vi iz Tovariševa?", da bi se zatim prema njima ophodili kao sa najznačajnijim gostima, poslužujuci im sjajna jela i dezerte, ugađajući svim njihovim prohtevima. Odnos i poštovanje koji su doživele u hotelu skoro sve učesnice su navele kao prvo isustvo tog tipa, ističući da su se osećale počastvovano, prijatno i važno.

Nakon ručka u hotelu, učesnice su posetile Avalski toranj, a pogled koji se pružao sa vidikovca ih nije ostavio ravnodušnim. Na kraju, grupa je posetila i Hram Svetog Save u večernjim satima. Devojčice su nam prenele da su prezadovoljne izletom i pune utisaka koje su sumirale i u narednim danima, a posebno im je bilo drago što su uvidele i neke od mogućnosti koje postoje u životu.

Posebnu zahvalnost za realizaciju ovog događaja dugujemo Udruženju građana Čarain i našoj saradnici Šeći Kolompar.

Ova aktivnost socijalne inkluzije realizovana je u okviru projekta „Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji“ koji finansiraju Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke (BMZ) u okviru programa Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“.

Ahmed Sakić ^[1] je povratnik po osnovu sporazuma o readmisiji iz Belgije, odakle je u avgustu 2016. godine sa suprugom i šestoro dece vraćen na teritoriju Kosova i Metohije, sa kojima se, u novembru iste godine preselio u naselje nadomak Mladenovca. Ahmed sa porodicom živi u domaćinstvu koje čine i njegovi roditelji, kao i njegov brat sa suprugom i detetom.

Zbog neposedovanja dokumenata Ahmed Sakić i njegova supruga nisu mogli da se zaposle, nisu mogli da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć, niti bilo koju drugu institucionalnu podršku i pomoć. Ahmed je povremeno angažovan na obavljanju sezonskih poslova, što predstavlja nedovoljan izvor prihoda za obezbeđivanje minimuma egzistencije porodice, u čemu ne bi uspeo bez solidarne podrške drugih članova domaćinstva. Po dolasku u Mladenovac, činjenica rođenja Ahmedove supruge naknadno je upisana 2018. godine u matičnoj knjizi rođenih (MKR), dok činjenice rođenja njihove dece i dalje nisu upisane. Deca ne pohađaju nastavu u obližnjoj osnovnoj školi jer Ahmed ne može da im obezbedi minimum uslova za pohađanje nastave, ali i zbog izostanka proaktivne uloge škole i odsustva pomoći i podrške lokalnih institucija.

Od dolaska u Mladenovac, Ahmed se više puta obraćao Policijskoj stanici u Mladenovcu zahtevima za prijavu prebivališta, koje je ovaj organ Ministarstva unutrašnjih poslova odbijao sa obrazloženjem nepostojanja namere stalnog stanovanja. U cilju ispitivanja osnovanosti zahteva i utvrđivanja namere stalnog stanovanja, policija je sprovodila terenske provere, tokom kojih je Ahmed zatican na navedenoj adresi. Dokazni postupak sprovođen je i tako što je Ahmed pozivan u cilju davanja izjava, u kojima je navodio činjenice i okolnosti koje su prethodile dolasku u Mladenovac, kao i o njegovom aktuelnom položaju i položaju porodice.  

U tim prilikama, Ahmed je navodio razloge podnošenja zahteva za prijavu prebivališta: „Razlog zbog kog se prijavljujem na dostavljenu adresu je taj što sam stalno tu, i od kada sam došao u Srbiju nigde nisam išao, osim kada sam išao u Niš da izvadim ličnu kartu ali nisam ništa uradio, jer su mi rekli da nemam pravo kod njih da se prijavim…”- navodio je Ahmed. 

I pored nespornih dokaza, Policijska stanica u Mladenovcu odbijala je Ahmedove zahteve za prijavu prebivališta, konstatujući da ne postoje dokazi koji upućuju da je osnov podnošenja zahteva stalno nastanjenje, već da je reč o zloupotrebi prava, usput iznoseći brojne neosnovane tvrdnje. Takođe, tokom postupka ovaj organ Ministarstva unutrašnjih poslova iznosio je stavove uzrokovane stereotipima o pripadnicima romske nacionalne manjine, predviđajući da će Ahmed zloupotrebiti prijavu prebivališta ukoliko bi mu se ona odobrila. Ovakvim postupanjem Policijska stanica u Mladenovcu godinama je vršila diskriminaciju, zbog čega je Ahmed početkom 2022. godine, uz pomoć Praxisa, podneo pritužbu zbog diskriminacije Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

Iako to ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ipak se čini da je obraćanje Povereniku za zaštitu ravnopravnosti izvršilo dodatni pritisak i dovelo do promene stava i načina postupanja Policijske stanice u Mladenovcu koja je u ponovljenom postupku za prijavu prebivališta utvrdila nove okolnosti i činjenice na osnovu kojih je donela odluku o odobravanju zahteva za prijavu prebivališta. S obzirom na to da je Ahmedov zahtev nakon više godina konačno odobren, postupak pred Poverenikom je obustavljen.  

Konačno, zaustavljena je dalja socijalna isključenost i deprivacija Ahmeda i njegove porodice, uzrokovana diskriminatornim postupanjem Policijske stanice. Tek prijavom prebivališta Ahmed je postao ravnopravni građanin kome je omogućen pristup osnovnim pravima čije ostvarivanje je posebno značajno pripadnicima osetljivih grupa. Pravo na zdravlje, obrazovanje, rad, socijalnu podršku i pomoć zajednice, neka su od osnovnih prava, čiji je preduslov ostvarivanja postojanje prijave prebivališta i posedovanje lične karte, na koje svaki građanin, bez izuzetka, ima pravo, a čije uskraćivanje neposredno dovodi do društvene izolacije. 

 [1] Pravo ime je promenjeno radi zaštite privatnosti

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, po pritužbi Praxisa, utvrdio je da je Sportsko privredno društvo „Radnički doo“ iz Kragujevca povredilo odredbe članova 6. i 12., a u vezi sa članom 24. Zakona o zabrani diskriminacije jer je diskriminisao zaposlene Romkinje na osnovu njihove nacionalne pripadnosti tako što je otkazao njihovo radno angažovanje i što je postupanjem zaposlenih u Centru za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom „Iskra“ u Kragujevcu, koje posluje u okviru Sportskog privrednog društva Radnički doo, stvoreno ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Takođe, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je preporučio Sportskom privrednom društvu Radnički doo iz Kragujevca da otkloni posledice diskriminatornog postupanja ponovnim radnim angažovanjem lica prema kojima je utvrđena diskriminacija, kao i da im uputi pisano izvinjenje zbog diskriminatornog postupanja privrednog društva i zaposlenih. Osim toga, preporučeno je organizovanje obuka za sve zaposlene u privrednom društvu na temu zabrane i zaštite od diskriminacije sa posebnim osvrtom na položaj i izazove sa kojima se suočava romska populacija, kao i da ubuduće prilikom obavljanja poslova iz svoje delatnosti ne krši odredbe antidiskriminacionih propisa.

Osim što predstavlja vid satisfakcije za same podnositeljke pritužbe, mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti doneto u ovom slučaju nesumnjivo šalje snažnu poruku svim članovima društva o neprihvatljivim i zabranjenim ponašanjima i postupcima koji predstavljaju diskriminaciju. Ovo je posebno značajno imajući u vidu da mnogobrojni relevantni izvori pokazuju visok stepen izloženosti pripadnika romske nacionalne manjine diskriminaciji, kao i to da je ona najčešće višestruka i prikrivena i naročito prisutna u oblasti rada i zapošljavanja. S tim u vezi, smatramo da je izuzetno važno naglasiti da je prilikom analize činjeničnog stanja i donošenja odluke, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primenio pravila o preraspodeli i prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, kao i da je, prilikom razmatranja da li su podnositeljke pritužbe učinile verovatnim akt diskriminacije, uzeo u obzir i statističke podatke i rezultate istraživanja o položaju Roma i Romkinja u našem društvu, odnosno o socijalnoj distanci prema njima.

Podnositeljke pritužbe, pripadnice romske nacionalne manjine, su polovinom 2019. godine bile radno angažovane na obavljanju poslova održavanja higijene u pomenutom privrednom društvu, a u okviru mere radne aktivacije radno sposobnih korisnika novčane socijalne pomoći. U drugoj polovini 2021. godine, nakon promene upravljačke strukture u privrednom društvu, došlo je do promena odnosa prema podnositeljkama pritužbe, ali i drugim radno angažovanim ženama romske nacionalnosti tako što je smanjena ili je potpuno izostala komunikacija nadređenih sa njima, usmeno su upućivane neosnovane primedbe na njihov rad, nastojalo se i da se na različite načine umanji njihov kontakt sa ostalim članovima kolektiva, obezbeđene su im posebne šolje za kafu, a 3. decembra 2021. godine je jedna podnositeljka pritužbe telefonom obaveštena da prestaje potreba za njenim radnim angažovanjem, kao i angažovanjem ostalih radnica romske nacionalnosti, dok nije prestala potreba za radnim angažovanjem baštovana koji nije romske nacionalnosti, a koji je zaposlen istovremeno kada i četiri radnice romske nacionalnosti. Nastojeći da opravda svoja postupanja, privredno društvo je, izjašnjavajući se na navode pritužbe, istaklo da je potreba za angažovanjem žena na održavanju higijene prestala iz razloga smanjenja obima posla usled pandemije i zaključenja ugovora o održavanju higijene sa agencijom na osnovu sprovedene javne nabavke, dok je odvajanje šoljica za kafu „mera predostrožnosti“ usled pandemije. Ipak, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je, analizirajući pomenute navode, konstatovao da privredno društvo nije dostavilo dokaze koji idu u prilog ovim tvrdnjama budući da privredno društvo nije sprovelo analizu koja bi prethodila racionalizaciji broja radno angažovanih. Čak suprotno tome, u vreme kada dolazi do smanjenja obima posla privredno društvo je zaključilo ugovor sa agencijom za održavanje higijene usled čega su na ovim poslovima istovremeno radile i podnositeljke pritužbe i zaposlene u agenciji. Osim toga, navodi privrednog društva da je bilo u obavezi da sprovede javnu nabavku u skladu sa propisima jer je korisnik javnih sredstava ne mogu da opravdaju navedeno postupanje jer je sasvim nejasno iz kog razloga je javna nabavka sprovedena tek 2021. godine, a ne 2019. godine kada je počelo radno angažovanje podnositeljki pritužbe. Osim toga, za posao baštovana nikada nije organizovana javna nabavka. Sve u svemu, privredno društvo nije dostavilo dokaze iz kojih bi se moglo zaključiti da je do prestanka radnog angažovanja podnositeljki pritužbe došlo zbog obaveze sprovođenja javne nabavke niti zbog smanjenja obima posla usled pandemije izazvane korona virusom, odnosno da je prestanak radnog angažovanja podnositeljki pritužbe bio opravdan i nužan, kao i da nije bio uzrokovan nacionalnom pripadnošću podnositeljki pritužbe.

I kada je u pitanju odnos drugih zaposlenih prema podnositeljkama pritužbe, odnosno njihovo izdvajanje iz kolektiva, onemogućavanje da koriste zajedničke prostorije i insistiranje da piju kafu iz posebnih šoljica, privredno društvo nije dostavilo dokaze iz kojih bi se nedvosmisleno moglo utvrditi da je razlog ovakvog postupanja zdravstvena zaštita budući da nije donelo akt kojim ovakve mere propisuje ili druge dokaze koji upućuju da se ovakve mere odnose na sve zaposlene. Analizirajući navode pritužbe Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je uzeo u obzir i činjenicu da je odluka o prestanku radnog angažovanja saopštena telefonom bez davanja dodatnih objašnjenja ili prilike da se podnositeljke pritužbe o ovakvoj odluci izjasne.

Kada govorimo o značaju ove odluke kojom je utvrđena diskriminacija, ne smemo zaboraviti da su oblasti rada i zapošljavanja za romsku populaciju od posebne važnosti, imajući u vidu to da se putem rada kojim se ostvaruje zarada, s jedne strane utiče na povećanje ekonomske samostalnosti i ličnog i porodičnog standarda, a s druge, putem zapošljavanja se na poseban način utiče na socijalizaciju i njihovu socijalnu participaciju. Istovremeno, ulazak pripadnika romske nacionalne manjine u proces rada i samu radnu sredinu menja stavove te sredine uveravajući je u ekonomsku opravdanost uključivanja, i samim tim prevenira dalji nastanak predrasuda i stereotipa.

Uvereni smo da će snažna argumentacija koja je sadržana u obrazloženju odluke Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u ovom slučaju doprineti prevenciji diskriminatornih postupanja prema pojedincima i grupama koji pripadaju različitim osetljivim grupama društva, kao i da će osnažiti mnogobrojne pripadnike i pripadnice romske nacionalne manjine da zatraže zaštitu svojih prava pred ovom institucijom.

Mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti možete preuzeti OVDE.

U slučaju Đ. K. nedovoljna je bila činjenica da živi duže od decenije u naselju Veliki Rit u Novom Sadu sa porodicom. Njena namera da živi u Novom Sadu nije bila očigledna nadležnima, ni pored troje dece koje je u Novom Sadu rodila, sa četvrtim detetom na putu.

„Naravno, sto puta su me pitali da li ti želiš da živiš u Novom Sadu, pitali su čak i komšije da li živim ovde, a ja već 10 godina živim ovde, nisam imala nameru nigde da idem, imam decu, imam kuću, imam porodicu, gde ću, ako ne ovde, nemam gde drugo da živim“.

Đ.K. je rođena u Podgorici 1996. godine. Praxis je kontaktirao partnersku organizaciju u Crnoj Gori koja je proverom podataka utvrdila da je upisana u matične knjige rođenih (MKR) u Crnoj Gori. Nakon što je Praxis primio izvod iz matične knjige rođenih iz Podgorice i potvrdu da nije upisana u knjigu državljana, kao i nakon što su pribavljeni dokazi da su njeni roditelji državljani Republike Srbije, utvrđeno je da postoji osnov da se Đ.K. upiše u MKR u Srbiji, i ona je upisana na osnovu isprave inostranog organa u MKR, a zatim i u matičnu knjigu državljana u Srbiji 2017. godine.

Najstariju ćerku je 2012. godine rodila kod kuće u Novom Sadu. Tada nije posedovala nikakav lični dokument zbog čega je odustala od porođaja u bolnici. Za ovo dete pokrenut je 2021. godine postupak naknadnog upisa u MKR pred matičnom službom u Novom Sadu. Postupajuća službenica je uzela izjave od roditelja i svedoka u ovom slučaju, a od policije je zatražila da utvrdi identitet majke, međutim policija tada nije postupila po dopisu matične službe u skladu sa Instrukcijom za postupanje u slučajevima rođenja deteta čiji roditelji nemaju lična dokumenta radi omogućavanja upisa u matičnu knjigu rođenih, kojom se usmerava način postupanja ovlašćenih lica u slučajevima rođenja deteta čiji roditelji nemaju lična dokumenta, a u cilju omogućavanja upisa u matičnu knjigu rođenih. Po tvrdnjama Đ.K., nisu je tražili ni na terenu.

Supružnici imaju još dvoje dece rođene u bolnici u Novom Sadu koja su upisana u matične knjige odmah po rođenju. Međutim, ta deca, rođena 2016. i 2020. godine, nisu imala prijavljeno prebivalište od trenutka rođenja, zbog toga što ni Đ.K. nije imala prijavljeno prebivalište.

Đ.K. je dva puta neuspešno podnosila zahtev za prijavu prebivališta, najpre 2018, a zatim i 2021. godine, i tada nije primila potvrdu o primljenom zahtevu za prijavu prebivališta. Početkom 2022. godine usmeno je obaveštena da je njen zahtev odbijen, rešenje joj nije predato, čime je ceo proces protekao bez pisanog traga. Sredinom 2022. godine podneti su novi zahtevi Policijskoj upravi (PU) Novog Sada. Đ.K. je prvo pokušala lično da podnese zahtev, a zatim je, uz uputstva Praxisa, zbog rizika da neće dobiti potvrdu o prijemu podneska, uputila tri odvojena nova zahteva putem pošte sa povratnicom, čime počinje i novi postupak za prijavu prebivališta za Đ.K. i njeno dvoje dece koja su upisana u MKR.

Nakon što je treći put podnet zahtev za prijavu prebivališta, a imajući u vidu da su joj prethodni zahtevi odbijeni, o ovom slučaju obavešten je UNHCR, kako bi o istom mogli biti obavešteni članovi Operativne grupe, pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), formirane u okviru trećeg po redu Sporazuma o razumevanju potpisanog 2022. godine između UNHCR-a, Zaštitnika građana i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u cilju rešavanja preostalih slučajeva u kojima pripadnici romske nacionalne manjine, ali i ostala lica koja se sa ovim problemima susreću, nisu ostvarili pravo na upis u matičnu knjigu rođenih kao i druga prava iz ličnog statusa, sa posebnim fokusom na upis njihove novorođene dece u ovu službenu evidenciju.

U trenutku podnošenja tog zahteva, Đ.K. je trudna četvrti put. Zbog ranijih traumatičnih iskustava, uopše nije otišla na lekarski pregled. Naime, u Domu zdravlja su odbili da je pregledaju kada se obratila tokom prethodne trudnoće u devetom mesecu zbog bolova, uz obrazloženje da mora da poseduje zdravstvenu knjižicu. Po saznanju da je Đ.K. četvrti put trudna, Praxis ju je uputio da sa izvodom iz MKR i uverenjem o državljanstvu zahteva pregled u Domu zdravlja, jer kao državljanka Republike Srbije ima pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu trudnoće. Ujedno, Praxis je pripremio dopis sa citatima zakonskih i ustavnih odredaba po kojima zdravstvena ustanova mora da omogući pristup zdravstvenoj zaštiti trudnici. Tek sa tim dopisom joj je zakazan lekarski pregled.

Sa druge strane, postupak prijave prebivališta je ovoga puta tekao različito od prethodnih pokušaja. Zahvaljujući uključivanju Operativne grupe u praćenje ovog postupka, postupano je ažurno po zahtevu i brzo su se utvrđivale činjenice iz predmeta. U roku od tri nedelje, policija je dva puta bila u terenskoj proveri na adresi Đ.K. u Velikom Ritu i oba puta su je pronašli kod kuće, gde inače živi bez pravnog osnova za prijavu prebivališta.

Iako Zakon o prebivalištu i boravištu građana predviđa mogućnost prijave prebivališta na adresi centra za socijalni rad za lica koja nemaju drugi pravni osnov stanovanja, Policijska uprava Novog Sada zatražila je mišljenje o ovom i sličnim slučajevima od predstavnika MUP-a kako da postupaju u sličnim slučajevima. MUP je, analizirajući sve činjenice, dao pozitivno mišljenje da bi se u ovom i sličnim slučajevima trebalo obraćati centru za socijalni rad (CSR) sa zahtevom za prijavu prebivališta radi prijave na adresi CSR, i pozitivno rešavati takve slučajeve.

Sve ovo je doprinelo da, par dana kasnije, PU Novi Sad pozove Đ.K. da potpiše zahteve za prijavu prebivališta na adresi Centra za socijalni rad Grada Novog Sada.

Praxis je o ovoj činjenici upoznao saradnike iz CSR Novog Sada, koji duži niz godina poznaju porodicu Đ.K., a oni su u najkraćem roku dali saglasnost za prijavu prebivališta Đ.K. i njeno dvoje dece na adresi CSR. Đ.K. je napokon dobila rešenje o utvrđenom prebivalištu na adresi CSR, za nju i njeno dvoje dece, a ubrzo zatim u MKR je upisana i njena najstarija kćerka koja je do tada bila pravno nevidljiva. Ta devojčica, koja inače ima ozbiljne zdravstvene probleme, napokon će moći da dobije preko potrebnu zdravstvenu zaštitu.

„Ja sam nju vodila kod lekara, ali uvek sam imala probleme, lekove sam sama plaćala i 10 godina tako, šta god da joj je bilo potrebno, sve sam privatno morala da platim. Uvek sam imala problema sa lekarima, vikali bi na nas zato što nisam imala knjižicu. Ja sam htela privatno da vodim dete na operaciju, ali mi izašlo to 3000 evra da platim, i onda nisam imala kako, i odustala sam, rekla sam kad izvadim dokumenta, tada,”- prenela nam je Đ.K. “Sedam godina sam čekala, bila sam svuda, ne znam ni ja više na koja vrata nisam pokucala, ne znam ni gde sve sam plakala i molila i išla sa decom, evo i sad mi plače srce, nisam znala šta da radim, i na kraju, uvek kad bih otišla, rekli bi, e pa odbijeni ste. A sada, nema problema više, ličnu kartu, i dokumenta, knjižicu i dečji dodatak možemo da dobijemo. Iskreno, prezadovoljna sam.”

Ovaj slučaj predstavlja primer dobre saradnje svih relevantnih aktera, od državnih institucija, međunarodnih organizacija i civilnog sektora, i pokazuje kako koordinisano i usmereno delovanje nadležnih službi može promeniti nečiji život na bolje. Pritom, s obzirom na dosadašnju negativnu praksu PU u Novom Sadu kada je u pitanju prijava prebivališta, izražavamo uverenje da će ovaj slučaj predstavljati prekretnicu u postupanju ove PU u ovim i sličnim slučajevima, i da će se na taj način omogućiti prijava prebivališta i time pristup drugim pravima za lica u riziku od apatridije.