Evropska mreža za pitanja apatridije (ENS) redizajnirala je i pokrenula novi veb-sajt gde se možete informisati o problemima sa kojima se suočavaju apatridi u Evropi. Osim toga, na sajtu možete pristupiti biblioteci koja sadrži 590 publikacija, blogova i intervjua, a i možete saznati više o delovanju i članstvu ENS. Pored toga, možete se i uključiti u rad Evropske mreže za pitanje apatridije. Osobe bez državljanstva preko novog veb-sajta mogu pristupiti pravnim savetima i podršci.

Više od 500.000 ljudi koji žive u Evropi su apatridi, što znači da nisu priznati kao državljani nijedne države. Upravo zbog toga, apatridi su često na margini društva bez ikakvih prava i sa osećanjem da nigde ne pripadaju.

Evropska mreža za pitanja apatridije je udruženje koje broji više od 150 organizacija i pojedinaca iz 41 zemlje, među kojima je i Praxis. Zajedno smo posvećeni okončanju apatridije i borbi da svaka osoba bez državljanstva u Evropi može da pristupi pravima koja im pripadaju po međunarodnom pravu. ENS je osnovana 2012. godine kao koordinaciono telo i ekspertska baza za organizacije i pojedince koji rade na promociji prava na državljanstvo u Evropi.

Više informacija na www.statelessness.eu

Slučaj Almire i njene porodice

U prethodnim tekstovima bilo je reči o nevidljivim generacijama, odnosno o čitavim pokolenjima ljudi čija činjenica rođenja nije upisana i koji su zbog toga lišeni osnovnih prava. U tim slučajevima, pravo na upis u matične evidencije ostvaruje se kroz postupke koji neretko dugo traju. Međutim, čak i kada to pravo steknu, ni tu nije kraj njihovim problemima, jer u procesu pribavljanja ličnih dokumenata nailaze na dodatne prepreke.

Naime, osobe koje su naknadno upisane u matične evidencije i zato prvi put podnose zahtev za prijavu prebivališta, odnosno za izdavanje lične karte, često budu upućene da te zahteve podnesu u policijskim upravama prema mestu svog rođenja. Ova praksa postoji uprkos tome što ta lica godinama ne žive u mestima rođenja, niti nameravaju da se tamo vrate, i bez obzira što u tim mestima ne poseduju nekretnine na čijim adresama bi prijavili prebivalište.

Samo jedna od mnogih priča sa ovakvim ishodom je i slučaj Almire koja je rođena na Kosovu 1988. godine. Almira je upisana je u matičnu knjigu rođenih nakon sprovedenog sudskog postupka utvrđivanja vremena i mesta rođenja 2020. godine. Početkom septembra iste godine, obratila se nadležnoj policijskoj stanici radi prijave prebivališta na adresi u Zemun polju, gde stanuje već 11 godina sa vanbračnim suprugom. Pritom, Almira na toj adresi živi sa dvoje maloletne dece, koju još uvek nije uspela da upiše u matičnu knjigu rođenih, jer ne poseduje ličnu kartu. Zajedno sa Almirom, u policijsku stanicu su došli svekar, koji je vlasnik nepokretnosti na kojoj prijavljuje prebivalište, kao i dva svedoka koji bi potvrdili njen identitet. Tom prilikom Almira je usmeno obaveštena da će joj prva lična karta biti izdata sa rokom trajanja od 2 godine, a da će joj prva sledeća biti izdata na 10 godina. Almira nije primila potvrdu o predatom zahtevu.

Policijski službenici su ubrzo nakon predaje zahteva izvršili terensku proveru tokom koje su Almiru zatekli na navedenoj adresi, i nakon toga, su njenog svekra i nju pozvali telefonom da ponovo dođu u policijsku stanicu. Prilikom te posete, Almiru su obavestili da ipak ne može da se prijavi na adresi na kojoj živi u Zemun polju, niti da pribavi prvu ličnu kartu u ovoj policijskoj stanici. Uputili su je da otputuje u Nišku Banju, gde se nalazi Policijska uprava za Prištinu, kako bi pribavila prvu ličnu kartu prema mestu svog rođenja.

Almirin suprug je nakon toga telefonom pozvao policijsku stanicu i objasnio da Almira ne poseduje imovinu na Kosovu na kojoj bi prijavila prebivalište, kao i da ne namerava da živi na Kosovu, već u Zemunu gde stanuje od zasnivanja njihove vanbračne zajednice. Međutim, rečeno mu je da njegova supruga prvu ličnu kartu mora izvaditi u Niškoj Banji, a da tek nakon toga može ponovo doći u tu policijsku stanicu radi prijave prebivališta jer se Almira ne nalazi u policijskom sistemu. S obzirom da se Almira pre više od 10 godina nastanila u Zemunu sa namerom da tu stalno živi, te da ovo mesto odavno predstavlja njeno mesto prebivališta, prijava prebivališta u bilo kom drugom gradu predstavljala bi kršenje zakona. Takođe, kako bi eventualni problem sa unošenjem podataka u policijski sistem morao da se reši službenim obraćanjem policijske stanicej policijskoj upravi za Prištinu, Almira se nije obraćala PU za Prištinu.

Ovakvo postupanje policijskih službenika nije usamljen slučaj. Osobe koje su naknadno upisane u matične evidencije i u drugim policijskim stanicama i upravama susretale su se sa sličnom praksom. Tako ljudi koji su mesecima ili godinama čekali da se okončaju postupci upisa u matične knjige, ponovo moraju da se suočavaju sa dugotrajnim i mukotrpnim postupcima. Pri tome, najčešće su ovi problemi izazvani nezakonitim postupanjem policijskih službenika, koji izbegavaju svoju nadležnost a građane upućuju da prebivalište prijavljuju u mestima u kojima odavno ne žive.

Posebno je zabrinjavajuće to što ova praksa pogađa građane koji pripadaju najugroženijim slojevima stanovništva i kojima ne samo da se ne pomaže da ostvare prava koja im po zakonu pripadaju, već se stiče utisak da se nastoji da im se što više oteža pokušaj da pribave lične dokumente i napokon steknu mogućnost da pristupe pravima koja su im oduvek bila uskraćena.

Slučaj jednogodišnje Jovane

Iako ratifikovane međunarodne konvencije, Ustav i Porodični zakon propisuju da svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, to u Srbiji i dalje nije pravo koje će svako dete moći da ostvari. Deca koja nisu upisana u matične evidencije ostaju i bez prava na zdravstvenu zaštitu, dok roditelji nisu u mogućnosti da se prijave za roditeljski ili dečiji dodatak. U najvećoj meri, ovaj problem pogađa Rome u Srbiji, marginalizovanu kategoriju stanovništva koja neretko živi u ekstremnom siromaštvu. Pri tome, naknadno ostvarivanje prava na upis u matične knjige rođenih kroz upravne i sudske postupke je, u većini slučajeva, težak i dugotrajan proces. Međutim, čak i kada se postupci pokrenu, dešava se da državni organi odbijaju da ispune svoju zakonsku obavezu. Upravo je to slučaj sa Jovanom, detetom koje već godinu dana čeka na ostvarenje osnovnih prava. 

Jovana je rođena u oktobru 2019. godine u porodilištu u Beogradu. Godinu dana nakon rođenja, Jovana još uvek nije upisana u matičnu knjigu rođenih. Zbog toga nema ni zdravstvenu knjižicu a razni oblici materijalne podrške koji su namenjeni porodicama sa decom, njenoj porodici nisu dostupni.

Jovanu njeni roditelji nisu mogli da upišu u matičnu knjigu rođenih zbog toga što joj majka ne poseduje lične dokumente. Razlog za ovaj problem leži u podzakonskim aktima koji regulišu postupak prijave rođenja i upis u matičnu knjigu rođenih. Ovi podzakonski akti, upis novorođene dece uslovljavaju time da roditelji poseduju ličnu kartu i izvod iz matične knjige rođenih. U slučajevima kada majka ne poseduje ove dokumente, dete ne može biti upisano u matične knjige odmah nakon rođenja, već je potrebno da se vode posebni postupci, što upis deteta odlaže najmanje za nekoliko meseci.

Međutim, u nekim slučajevima čak ni pokretanje tih postupaka ne predstavlja garanciju da će dete biti upisano u matične knjige. Za Jovanu je u februaru 2020. godine pokrenut postupak određivanja ličnog imena pred centrom za socijalni rad u Beogradu. Ovaj postupak potrebno je sprovesti u slučajevima kada detetu u roku od 30 dana nakon rođenja  nije određeno lično ime, što se dogodilo i Jovani zbog toga što joj majka nije imala ličnu kartu. Pošto je pravo na lično ime pravo koje se garantuje svakom detetu bez izuzetka, centar za socijalni rad bi u ovom postupku morao da donese rešenje kojim se detetu određuje ime, bez obzira na to da li roditelji poseduju lične dokumente ili ne. Takođe, nadležno ministarstvo je pre nekoliko godina centrima za socijalni rad uputilo uputstvo u kojem se naglašava da se i deci čije majke ne poseduju dokumente mora odrediti ime i kojim se reguliše na koji način je u tim situacijama potrebno postupiti.

Nažalost, u Jovaninom slučaju ni to nije bilo dovoljno: službenica centra za socijalni rad pred kojim je pokrenut postupak rekla je Jovaninoj majci da će postupak biti nastavljen i okončan tek kada pribavi ličnu kartu. Osim toga, službenica matične službe, koja je bila upoznata sa ovim slučajem, u razgovoru sa roditeljima je nagovestila  da bez obzira na ishod postupka pred centrom za socijalni rad, upis deteta u matičnu knjigu rođenih neće moći da se sprovede dokle god majka ne dobije svoje dokumente. Drugim rečima, službenica matične službe je rekla da će uprkos dužnosti da sprovede pravosnažnu odluku centra za socijalni rad, odbiti da izvrši upis Jovaninog imena u matičnu knjigu rođenih ako majka ne bude imala ličnu kartu.

Međutim, pitanje je kada će Jovanina majka uspeti da dobije ličnu kartu. Ni ona nije upisana u matične knjige i nikad nije imala nijedan lični dokument. Rođena je 1998. godine u Prištini. Pošto ni njeni roditelji nisu tada posedovali lične dokumente, nisu je upisali u matične knjige. Ubrzo su na Kosovu izbili ratni sukobi, a porodica se preselila u Nemačku. U ovoj zemlji je Jovanina majka živela do 2018. godine, kada je u postupku readmisije vraćena u Srbiju. Trenutno se pred sudom u Beogradu vodi postupak  utvrđivanja vremena i mesta njenog rođenja, nakon čijeg eventualno uspešnog okončanja bi trebalo da joj činjenice rođenja i državljanstva budu upisane u matične knjige. Potom joj predstoji i postupak prijave prebivališta, posle čega će napokon moći će da dobije ličnu kartu. Tek tada, može da se očekuje da će i za Jovanu biti okončan postupak upisa, osim ako centar za socijalni rad i matična služba ne promene stav i ipak postupe na zakonit način.

Na primeru Jovanine porodice najbolje se vidi koliko je važno da svako dete bude upisano u matične knjige odmah nakon rođenja. Ovaj problem se prenosi sa generacije na generaciju i ako se na vreme ne reši, dovodi do pojave sve većeg broja osoba koje nisu upisane u matične knjige i koje su u riziku od apatridije. 

Ipak, ovaj problem se može lako rešiti. Dovoljno je da se izmene podzakonski akti koji upis novorođene dece uslovljavaju posedovanjem dokumenata roditelja. Takođe, potrebno je i da nadležni organi koji sprovode ove postupke dosledno primenjuju propise, a sve u najboljem interesu deteta. Prema članu 7, Konvencije o pravima deteta, koju je Srbija ratifikovala, „dete se prijavljuje odmah nakon rođenja i od rođenja ima pravo na ime”. Nažalost, Jovani ni godinu dana nakon rođenja ovo pravo nije omogućeno.

U nedavno objavljenom izveštaju o napretku Srbije za 2020. godinu, Evropska komisija je ponovo istakla da sva deca moraju biti upisana u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja i bez obzira na to da li roditelji poseduju lične dokumente. Istovremeno, Evropska komisija je pozvala Srbiju da izmeni propise koji onemogućavaju realizaciju ovog prava.

Ovakvu preporuku Evropska komisija uputila je Srbiji i u prošlogodišnjem izveštaju o napretku, ali sporne odredbe još uvek su na snazi. Tako se i dalje u Srbiji rađaju deca koja ne mogu da budu upisana u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja zato što njihovi roditelji nemaju lične dokumente. Iako je UNICEF zauzeo stav da upis odmah nakon rođenja podrazumeva rok od nekoliko dana nakon rođenja, u Srbiji ovoj deci u prvim mesecima, a ponekad i godinama života ostaju nedostupna brojna prava koja nije moguće ostvariti bez upisa u matičnu knjigu rođenih. Najčešće je reč o deci romske nacionalnosti, kojoj su pristup pravima i dostupnost usluga i inače uglavnom mnogo teži nego ostaloj deci.

U izveštaju o napretku naglašava se i to da se Zakon o prebivalištu i boravištu građana mora dosledno primenjivati, kako bi se interno raseljenim Romima koji žive u neformalnim naseljima omogućila prijava prebivališta i pristup socio-ekonomskim pravima. Iako zakon predviđa da se građanima koji nemaju pravni osnov stanovanja mora omogućiti prijava prebivališta na adresama centara za socijalni rad, Praxisovi korisnici sve češće se suočavaju sa problemima u vezi sa ostvarivanjem tog prava, a u nekim opštinama je postalo gotovo nemoguće prijaviti prebivalište na adresama centara za socijalni rad.

Evropska komisija ukazuje i na druge probleme sa kojima se suočavaju pripadnici romske nacionalne manjine u Srbiji. Tako se ističe da iako dečiji brakovi nisu uobičajeni u opštoj populaciji, skoro 60 posto devojčica iz romskih naselja uda se u ranoj životnoj dobi. Takođe se ističe da su romska deca u veoma malom broju obuhvaćena predškolskim obrazovanjem, da je procenat napštanja školovanja i dalje veliki, a broj svršenih visokoškolaca zanemarljivo mali, kao i da je potrebno rešiti problem segregacije u obrazovanju.

Pored ostalog, u izveštaju se ukazuje i na probleme koje Romi imaju u vezi sa zapošljavanjem, na neadekvatne uslove stanovanja, a konstatuje se i da su u pogledu socijalne i ekonomske inkluzije Romi povratnici po sporazumu o readmisiji u naročito teškom položaju.

U Beogradu, 15.10.2020.

NVO Praxis, u saradnji sa partnerskim organizacijama Minority Rights Group Europe i Idetartozunk iz Mađarske, započeo je sprovođenje dvogodišnjeg projekta „Do ravnopravnosti Roma kroz unapređen pristup pravima”. Projekat finansira Evropska unija, u okviru Programa “Prava, jеdnakost i državljanstvo”. Projekat se sprovodi paralelno u Srbiji i Mađarskoj.

Cilj projekta je unapređenje stanja u oblasti zaštite pripadnika romske nacionalne manjine od svih oblika diskriminacije podizanjem svesti javnosti, a naročito ključnih aktera o štetnosti ove društvene pojave, kao i o odgovornosti pojedinca i zajednice u njenom sprečavanju i suzbijanju, zatim poboljšanjem primene antidiskriminacionog zakonodavstva i osnaživanjem Roma da koriste dostupne mehanizme zaštite prava na ravnopravnost.

Projektom je planirana realizacija niza aktivnosti, a među ključnim je sprovođenje istraživanja sa ciljem da se identifikuju različiti aspekti diskriminacije Roma, prepreke u pristupu pravdi, problemi u poznavanju antidiskriminacionog zakonodavstva onih koji se u praksi bave pravnom zaštitom, zatim lokalne politike koje uređuju integraciju, kao i nivo participacije Roma u procesima donošenja odluka.

Nakon istraživanja, u okviru projekta održaće se niz treninga: za pravnike, sa ciljem jačanja njihovih kapaciteta i veština za pružanje pravne pomoći Romima žrtvama diskriminacije; za pripadnike romskih i neromskih organizacija civilnog društva da prepoznaju slučajeve diskriminacije i dostupne mehanizme zaštite za potencijalne žrtve diskriminacije, kao i da se osnaže da sprovode aktivnosti javnog zagovaranja i uključe članove romske zajednice u procese donošenja odluka; za romske aktiviste o tome kako da identifikuju slučajeve diskriminacije, koji su dostupni instrumenti zaštite uključujući mandat i ovlašćenja institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kao i tome koji su potencijalni modaliteti uključivanja u procese donošenja odluka.

Projektom je takođe predviđena saradnja sa aktivistima na lokalnom nivou u cilju identifikacije slučajeva diskriminacije, kao i pružanje pravnih saveta i pravne pomoći Romima žrtvama diskriminacije, uključujući podnošenje pritužbi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Sve aktivnosti će pratiti i aktivnosti javnog zagovaranja, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou, kao i pripremu finalnog izveštaja u kom će biti predstavljeni nalazi iz projekta, i koji će služiti kao alatka za dalje planiranje aktivnosti javnog zagovaranja u ovoj oblasti.

Nakon nedavnog konstituisanja lokalnog parlamenta, kao i stalnih i samostalnih povremenih skupštinskih radnih tela, Praxis je imao priliku da bude gost gradske skupštine u Leskovcu i prisustvuje radu skupštinskih odbora. Naime, 1. oktobra 2020. godine predstavnici Praxisa su posetili Skupštinu Grada Leskovca i razgovarali sa sekretarom, kao i sa njegovim zamenikom na temu transparentnosti rada lokalne samouprave i građanske participacije odnosno o uspehu lokalne samouprave u procesu reforme javne uprave i najvećim izazovima sa kojima se ona suočava u pomenutom procesu. Osim toga, predstavnici Praxisa su prisustvovali radu novouspostavljenih skupštinskih odbora. Inače, ova poseta je organizovana u okviru aktivnosti na projektu „Sutra počinje danas“ koji Praxis sprovodi u partnerstvu sa organizacijom Music Art Project, a koji je podržan od strane Evropske unije u okviru Programa „Podrška civilnom društvu 2018“ – grant šema za Republiku Srbiju.

Sastanak sa predstavnicima Skupštine Grada Leskovca i prisustvo sednicama skupštinskih odbora je pružilo priliku da se stekne uvid u otvorenost u radu jedinice lokalne samouprave i omogućilo da se dobiju odgovori na pitanja koja se odnose na poštovanje principa javne uprave kada je reč o transparentnosti i učešću građana u procesu izrade i koordinacije lokalnih politika.

Na ovaj način, Grad Leskovac je, još jednom, pokazao da razume značaj uloge civilnog društva, kao i značaj saradnje sa civilnim sektorom u cilju uspešnog sprovođenja reformi uprave čime je iskazao nameru da nastavi da se razvija u odgovornu, transparentnu i modernu loklanu samoupravu.

Prema rečima sagovornika, Grad Leskovac je poslednjih godina uložio značajne napore u pogledu otvaranja prema građanima odnosno svoj razvoj je usmerio u pravcu transformacije uprave posvećene potrebama i interesima građanima u skladu sa strateškim opredeljenjima i prioritetima definisanim na nacionalnom nivou. Tokom razgovora je naglašeno koliko je učinjeno na planu razvoja i podrške rada elektronskih servisa, a naročito je, u tom smislu, izdvojeno uvođenje sistema e-parlamenta koji je implementiran u okviru projekta podržanog od strane UNDP-a. Uštede koje su samo na štampanju materijala za skupštinske sednice ostvarene zahvaljujući uvođenju sistema e-parlamenta su ogromne, a rad skupštine je dobio na efikasnosti i otvorenosti u radu.

Osim toga, primer uspešnog uključivanja građana u proces donošenja lokalnih odluka je nedavno pokrenuta građanska inicijativa za izgradnju parka za pse u Leskovcu. Pomenuta inicijativa građana je rezultirala organizovanjem javne rasprave u kojoj su građani dobili priliku da, osim iniciranja da se opštim aktom uredi neko pitanje, suštinski utiču na njegovu sadržinu konkretno na svoje okruženje i uređivanje lokalnih javnih površina.

Uprkos značajnim naporima i ostvarenom uspehu u oblasti reforme javne uprave na lokalnom nivou, mišljenje predstavnika lokalnog parlamenta je da postoji značajan prostor za unapređenje stanja naročito kada je reč o osnaživanju civilnog sektora za veće učešće u kreiranju lokalnih politika. Pored nedovoljnih kapaciteta na strani uprave koji se ogledaju u nedostatku ljudskih resursa, veliki izazov predstavljaju niski kapaciteti i nedovoljna motivisanost civilnog sektora i građana za učestvovanje u kreiranju lokalnih javnih politika. Svakako da su neophodni dodatni i veći podsticaji u pogledu osnaživanja lokalnih organizacija civilnog društva za aktivnu participaciju, ali je potrebno nastaviti put ka razvijanju mehanizama koji bi obezbedili veće učešće građana. Uprkos redovnom obaveštavanju građana putem zvanične internet prezentacije Grada Leskovca i ostalim sredstvima javnog informisanja, kao što su tradicionalni mediji ali i društvene mreže i interenet portali, potrebno je iskoristiti sva dostupna sredstva informisanja u cilju izgradnje svesti među građanima o značaju njihove uloge u iniciranju i učestvovanju u izradi javnih politika kako bi se lokalnim politikama i odlukama obezbedio legitimitet i kvalitet i kako bi se unapredila javna debata i dijalog zainteresovanih strana po svim važnim pitanjima. U ovom trenutku, građani prepoznaju interes i uzimaju učešće u javnim raspravama onda kada su njihovi lični i pojedinačni interesi u vezi sa usvajanjem lokalnih dokumenata i to je najčešće onda kad se usvajaju planovi detaljne regulacije. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, lokalna samouprava organizuje javni uvid i javne rasprave i u tom procesu građani aktivno učestvuju. Takođe, sporadične su i građanske inicijative i peticije koje se najčešće odnose na uređenje javnih površina. Inače, primedbe i sugestije građana se imperativno razmatraju i uzimaju u obzir prilikom odlučivanja. Naročito razvijen mehanizam participacije jeste učešće građana putem predstavnika mesnih zajednica jer su to intrumenti kroz koje građani imaju priliku da jasno istaknu prioritetne potrebe zajednice i na taj način postave određena pitanja na agendu rada lokalne samouprave. Suštinski značaj, kada je reč o razvijanju mehanizama participativnog odlučivanja, a prema mišljenju predstavnika lokalne samouprave, ima neposredno izjašnjavanje građana na izborima za svoje predstavnike na nivou mesnih zajednica.

Predstavnici lokalne samouprave su izrazili zabrinutost po pitanju mogućnosti organizovanja javnih rasprava na dosadašnji način imajući u vidu opštu situaciju izazavanu širenjem epidemije virusa Covid-19, zbog čega su saglasni da bi u narednom periodu trebalo razvijati proces kontinuiranih građanskih konsultacija putem digitalnih platformi, anketa, korišćenjem lokalnog medijskog prostora, novina, televizija, internet prezentacija lokalnih samouprava i sl.

Nakon razgovora sa sekretarom skupštine i njegovim zamenikom, predstavnici Praxisa su prisustvovali radu Odbora za ostvarivanje ravnopravnosti polova i unapređenje položaja žena i Odbora za prevenciju bolesti zavisnosti i borbu protiv verskih sekti. Predsednici pomenutih odbora su predstavili ono što je u prethodnom periodu urađeno, kao i sve što bi u narednom periodu bilo prioritet u relevantnim oblastima. Na osnovu svega što se moglo čuti tokom sednica odbora stiče se utisak da su teme i pitanja u nadležnosti pomenutih odbora od izuzetnog značaja za razvoj lokalne samouprave i unapređenja stanja ljudskih prava posebno osetljivih pojedinaca i grupa, kao i da su odbori u prethodnom periodu bili veoma aktivni i značajno doprineli prevazilaženju raznovrsnih izazova. Inače, među članovima odbora su, pored članova iz reda odbornika, i članovi iz reda građana. Osim toga, Odbor za prevenciju bolesti zavisnosti i borbu protiv verskih sekti ima vrlo razvijenu mrežu saradnika koji neretko dolaze iz stručnih krugova imajući u vidu pitanja koja su u nadležnosti odbora, ali i pojedinci koji na bilo koji drugi način mogu da doprinesu kvalitetu rada odbora. Po završetku sednica, Praxis je razgovarao sa članovima odbora o mogućim inicijativama i idejama, kao i dostupnim fondovima koji bi podržali njihovu eventualnu realizaciju. S tim u vezi, lokalna samouprava namerava da se javi na aktuelni poziv programa Swiss Pro za podršku loklanim samoupravama u osnaživanju mehanizama za rodnu ravnopravnost kako bi nastavila sa implementacijom aktivnosti u cilju osnaživanja žena u ruralnim područjima da lakše ostvare svoja prava i pod jednakim uslovima.

Svoje prisustvo na sednicama navedenih odbora Praxis je iskoristio da predstavi projektne aktivnosti koje sprovodi na području Leskovca i, naglašavajući značaj uloge organizacija civilnog društva u jačanju građanskog aktivizma, građanske participacije i transparentnog rada lokalne samouprave u procesu reforme javne uprave, ponudio skupštinskim telima pomoć i podršku u budućem radu stavljajući im na raspolaganje kapacitete koje je razvio u oblasti zaštite ljudskih prava, andiskriminacije i reforme javne uprave. Odbor za prevenciju bolesti zavisnosti i borbu protiv verskih sekti pokazao je intersovanje za aktivnosti koje će Praxis u narednom periodu realizovati u cilju podizanja svesti kod dece i mladih o pravima deteta uključujući njihovo pravo na participaciju, tako da je u načelu planirano da se pomenute aktivnosti i aktivnosti odbora koordiniraju naročito tamo gde su komplementarne.

NVO Praxis, u partnerstvu sa organizacijom Music Art Project (MAP – muzika nade) sprovodi dvogodišnji projekat „Sutra počinje danas“, koji je počeo 21. decembra 2019. godine. Projekat finansira Evropska unija u okviru Programa „Podrška civilnom društvu 2018“ – grant šema za Republiku Srbiju.

Cilj projekta je da poveća učešće organizacija civilnog društva (OCD) i građana/građanki, posebno dece i mladih, u kreiranju politika, i da unapredi stanje u pogledu poštovanja principa javne uprave koji se odnose na odgovornost i transparentnost u radu jedinica lokalne samouprave (JLS) u Srbiji. Projekat se sprovodi u pet gradova u Srbiji: Kraljevu, Leskovcu, Bujanovcu, Surdulici i Zemunu.

Kako se nalaze u središtu procesa evropskih integracija, implementacija principa dobre uprave, kao deo reforme javne uprave, i poštovanje ljudskih prava, uključujući zaštitu od diskriminacije i socijalnu inkluziju, zahtevaju složnu grupu organizacija civilnog društva, građana i medija koji razumeju sopstvenu ulogu u tom procesu i zahtevaju odgovornost od strane jedinica lokalne samouprave u uključivanju ljudskih prava i principa dobre uprave u svoj rad. Projekat se bavi opštim problemom nedovoljne participacije građana/građanki u kreiranju politika, posebno na lokalnom nivou. Kako bismo radili na rešavanju ovog problem, u okviru projekta će se sprovoditi brojne aktivnosti, uključujući: početno istraživanje čiji je cilj da utvrdi u kojoj meri su efekti reforme javne uprave vidljivi u praksi u radu 5 odabranih jedinica lokalne samouprave, sa posebnim osvrtom na principe reforme javne uprave; treninge za organizacije civilnog društva sa ciljem povećanja njihovih kapaciteta i efektivnosti da utiču na kreiranje politika na lokalnom nivou; sastanke sa predstavnicima medija kako bi se podigla svest o njhovoj ulozi u obezbeđivanju transparentnosti reformskih procesa i odgovornosti JLS; sastanci sa svim relevantnim akterima na lokalnom nivou kako bi se jačala saradnja, podigla svest o važnosti učešća građana i građanki u kreiranju politika i poboljšali konsultativni mehanizmi na lokalnom nivou kada su u pitanju reformski procesi, a sve u cilju kreiranja i donošenja inkluzivnih lokalnih politika, zasnovanih na dokazima, posebno politika koje se odnose na prava deteta. Aktivnosti javnog zagovaranja pratiće sprovođenje drugih projektnih aktivnosti kako bismo odgovorili na uočena kršenja principa dobre uprave, diskriminaciju i kršenja ljudskih prava, posebno prava deteta.

Istovremeno, sprovođenjem inovativnih aktivnosti, projekat se bavi problemom socijalne isključenosti dece koja dolaze iz marginalizovanih zajednica, sa ciljem otklanjanja predrasuda i diskriminacije u ranom uzrastu i stvaranja okruženja koje je otvoreno i neguje različitost, ujedno osnažujući decu i mlade da se uključe u razvoj politika koje ih se tiču i koje imaju uticaj na njihov život. Ove aktivnosti uključuju implementaciju El Sistema (ES) metodologije u radu sa nastavnicima i decom u školama/kulturnim centrima u odabranim opštinama, koja je priznata kao primer dobre prakse koji promoviše različitost, jednake šanse i socijalnu aktivaciju. Biće organizovani seminari za nastavnike sa ciljem poboljšanja njihovog znanja i veština da koriste inovativne tehnike skrojene prema potrebama i mogućnostima dece iz različitih grupa, i širenja mreže škola koje implementiraju ES metod. Takođe, za decu iz marginalizovanih i nemarginalizovanih zajednica iz odabranih škola/kulturnih centara biće održavani časovi/master-časovi/muzički kamp, a planiranoje i održavanje koncerata za dečje horove i orkestre u svakoj opštini, gde će koncertne sale biti mesta susreta različitih grupa, tako smanjujući predrasude, disrkiminaciju i jačajući socijalnu inkluziju dece, posebno onih koji dolaze iz marginalizovanih društvenih grupa. Takođe, tokom projekta će biti održane i radionice sa decom u odabranim školama na temu dečjih prava, antidiskriminacije, kao i na temu aktivne participacije, odnosno uključivanja dece i mladih u kreiranje lokalnih politika u lokalnoj zajednici kroz njima dostupne mehanizme.

Finalna publikacija će sumirati projektne nalaze i rezultate koji će biti predstavljeni na završnoj konferenciji na kraju projekta zajedno sa opštim preporukama donosiocima odluka i OCD za unapređenje participacije građana i građanki u razvoj lokalnih politika i uključivanje prava deteta u lokalne politike.

Slučaj Selene, njene dece i unuka

Šta znači biti pravno nevidljiv?

Domaće zakonodavstvo i međunarodne konvencije garantuju svakom detetu pravo na upis u matičnu knjigu rođenih (MKR) i to odmah po rođenju. Međutim, u praksi, ukoliko roditelji ne poseduju lične dokumente, deca ostaju neupisana i pravno nevidljiva. Kako to izgleda u praksi? Posledice pravne nevidljivosti su izuzetno teške za decu i roditelje jer im je uskraćen pristup osnovnim pravima. Deca koja nisu upisana u MKR nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, niti su roditelji u mogućnosti da dobiju dečiji ili roditeljski dodatak.

Nemogućnost upisa u matične evidencije pogađa skoro isključivo romsku populaciju u Srbiji, koja živi u dubokom siromaštvu i na marginama društva. Pravo na zdravstvenu zaštitu i socijalnu pomoć je od vitalnog značaja za njihovo preživljavanje. Pri tome, ovaj problem se prenosi sa kolena na koleno, te čitave generacije ostaju bez pristupa osnovnim pravima. Neretko, proces ostvarivanja prava na upis u MKR je izuzetno težak jer državni organi, tačnije matične službe i centri za socijalni rad, često odbijaju da ispune svoju zakonsku obavezu.

Ovo je priča o jednoj ženi i njenoj porodici, i njihovoj borbi da budu priznati pred zakonom, u kojoj smo opisali šta tačno uključuje taj dug i mukotrpan proces.

Selena je rođena 1976. godine u Austriji. Njeni roditelji, državljani Srbije, nisu činjenicu Seleninog rođenja prijavili diplomatsko-konzularnom predstavništvu u Austriji, a ni kasnije nije sproveden postupak upisa u matičnu knjigu rođenih pred organima u Srbiji. Tako je Selena do danas ostala neupisana u matične knjige i nikad nije posedovala nijedan lični dokument. U septembru 2019, pred Sudskom jedinicom u Kovinu pokrenut je postupak u kome se traži donošenje rešenja koje će služiti kao osnov za Selenin upis u MKR.

Ubrzo nakon Seleninog rođenja, njena porodica vratila se u Srbiju, tako da Selena od najranijeg detinjstva živi u Srbiji i nije je više nikada napuštala. U novembru 1996. godine u porodilištu u Smederevu dobila je sina Zorana. Pošto nije imala lične dokumente, Selena i njen suprug nisu mogli da Zorana nakon rođenja upišu u MKR, pošto to ne dozvoljavaju podzakosnki akti koji regulišu postupak upisa u matične knjige. Ni kasnije roditelji nisu pokrenuli postupak kojim bi se Zoran naknadno upisao u matične knjige, jer nisu znali kako to da učine.

Tek nakon stupanja u kontakt sa Praxisom, u julu 2015. godine za Zorana je pred centrom za socijalni rad pokrenut postupak za određivanje ličnog imena. Međutim, centar za socijlani rad nekoliko godina nije preduzimao radnje u ovom postupku i tek krajem 2019. doneto je rešenje o određivanju ličnog imena. Zoran još uvek nema ličnu kartu, jer mu činjenica državljanstva nije upisana u matične evidencije, tako da će pred MUP-om morati da pokrene postupak za sticanje državljanstva.

U maju 1999. godine, kod svoje kuće u selu u kome živi, Selena je rodila ćerku Mariju. Ni nju roditelji nisu mogli da upišu u MKR nakon rođenja zato što majka nije imala dokumente. Pred Sudskom jedinicom u Kovinu, 2015. godine pokrenut je postupak za utvrđivanja vremena i mesta Marijinog rođenja. Taj postupak uspešno je okončan početkom sledeće godine i Marija je ubrzo pribavila i ličnu kartu. Međutim, pre toga i ona je dobila sina, koga zbog neposedovanja dokumenata nije mogla da upiše u MKR.

Marijin sin (i Selenin unuk) Dejan, rođen je 2015. godine u porodilištu u Smederevu. Dvadesetak dana nakon Dejanovog rođenja, njegovi roditelji su pokušali da u Matičnoj službi u Smederevu daju izjave o detetovom ličnom imenu i o priznanju očinstva. Međutim, pošto majka nije imala lične isprave, njihov zahtev je usmeno odbijen uz obrazloženje da upis u MKR podataka o ličnom imenu i o roditeljima nije moguć dok majka ne pribavi ličnu kartu i izvod iz matične knjige rođenih. Početkom avgusta 2015. podnet je i pismeni zahtev matičnoj službi u kojem je navedeno da Ustav, Porodični zakon i ratifikovane međunardone konvencije garatnuju pravo na upis u matičnu knjigu rođenih i na lično ime svakom detetu odmah nakon rođenja. Međutim, u odgovoru matične službe navedeno je da „nisu ispunjeni zakonski uslovi za određivanja ličnog imena za dete, kao ni za priznavanje očinstva“ pošto majka ne poseduje dokumente.

Nakon toga, krajem avgusta 2015, podnet je zahtev centru za socijalni rad za određivanja ličnog imena detetu. Međutim, ovaj organ mesecima nije preduzimao radnje u postupku, uprkos tome što je poslata urgencija i izjavljena žalba zbog ćutanja uprave. Tek nakon što je marta 2016. majka dobila ličnu kartu, pa su ona i otac deteta otišli u centar za socijalni rad da traže da im se omogući da daju izjave o priznaju očistva i o ličnom imenu deteta, taj postupak je uspešno okončan.

Problemi u vezi sa dokumentima su za Seleninu porodicu počeli pre skoro 45 godina i još uvek nisu okončani. Ona i njen sin i dalje ne poseduju lične dokumente, a ćerka i unuk su ih dobili tek nedavno i to tek nakon što su morali da sprovedu posebne postupke. Verovatno ni njih dvoje sada ne bi bili upisani, da im Praxis nije pružio besplatnu pravnu pomoć.

Mogućnost da se slučajevi poput ovog ponavljaju izova i iznova biće prisutna sve dok se ne stvore uslovi da svako dete bude upisano odmah nakon rođenja u matičnu knjigu rođenih. To trenutno nije moguće jer dva podzakonska akta propisuju da bez dokuemenata roditelja nije moguć upis deteta u matiče knjige odmah po rođenju. A u Srbiji se i dalje se porađaju majke, najčešće Romkinje, koje ne poseduju lične dokumente i zbog toga decu ne mogu da decu upišu u matične knjige nakon rođenja. I to uprkos činjenici da međunarodne konvencije, Ustav i Porodični zakon svakom detetu jemče pravo na upis u matične knjige odmah po rođenju. Sve to pokazuje da se podzakonski akti koji sprečavaju realizaciju ovog prava moraju što pre izmeniti.

Dečji, rani i prinudni brakovi

U načelu, brak je zajednica između dve odrasle i ravnopravne osobe. Dečji brak je “brak” u kojem je barem jedan od partnera mlađi od 18 godina. Ova štetna tradicionalna praksa predstavlja grubo kršenje prava dece, i posebno je pogubna za razvoj i život devojčica. Prema istraživanju koje je sproveo UNICEF 2014. godine, ova praksa je u Srbiji zastupljena pretežno kod romske populacije. Prema njihovim podacima procenat devojčica koje su stupile u brak pre navršenih 18 godina života je 57%, dok procenat devojčica mlađih od 15 godina koji je stupio u dečiji brak iznosi čak 18%.

Zbog ranog stupanja u brak, najčešće u vanbračne zajednice, dečacima i devojčicama je uskraćeno detinjstvo, prilika da se druže, školuju, razvijaju i pravo da sami biraju. Ova pojava posebno šteti devojčicama, njima je narušeno fizičko i psihičko zdravlje jer stupanje u dečji brak ugrožava njihovo reproduktivno i seksualno zdravlje zbog rizičnih trudnoća u ranom dobu. Takođe, izložene su riziku od ekonomske i seksualne eksploatacije zbog zavisnog položaja u koje ih stavlja patrijarhalna kultura i tradicija.

Neki od osnovnih uzroka ove prakse su pre svega siromaštvo, činjenica da se dečji brakovi smatraju delom romske tradicije i predstavljaju prihvaćenu praksu, kao i nizak nivo obrazovanja. Dečji brakovi za posledicu imaju nastavak začaranog kruga siromaštva i prekid obrazovanja. Takođe, dečji, rani i prinudni brakovi povećavaju rizik od apatridije, jer mlade majke koje nisu upisane u matične evidencije rođenih i državljanstva, nisu u mogućnosti da upišu činjenicu rođenja i državljanstva svoje dece.

U cilju sprečavanja i eliminisanja pojave dečjih brakova, neophodno je, pre svega, unaprediti rad i saradnju relevantnih institucija, kao što su škole, centri za socijalni rad, policija i tužilaštvo. Takođe, potrebno je edukovati zaposlene u nadležnim institucijama da prepoznaju i reaguju na ovaj problem bez predrasuda i diskriminacije. Pored toga, potrebno je uvrstiti mere i aktivnosti za sprečavanje i eliminaciju dečjih brakova u lokalne akcione planove i obezbediti njihovo dosledno sprovođenje u praksi. Takođe, potrebno je iz Porodičnog zakona izbaciti odredbu po kojoj sud može dazvoliti sklapanje braka i maloletnom licu koje je navršilo 16 godina života a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost, potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.

Da bi se problem dečjih, ranih i prinudnih brakova iskorenio, potrebno je posmatrati ove brakove kao kršenje dečjih prava, a ne kao tradicionalnu praksu unutar jedne zajednice. Domaće i međunarodno zakonodavstvo propisuje da država ima obavezu da štiti prava dece, te tradicija ne može biti izgovor za nepoštovanje zakona.

Praxis je uključen u edukaciju, podizanje svesti i javno zagovaranje za prevenciju dečjih brakova od 2015. godine. Od 2017. Godine, uz podršku UNHCR-a Praxis sprovodi radionice sa decom školskog uzrasta sa ciljem prevencije dečjih brakova. U 2019. godini ove radionice je pohađalo više od 200 dečaka i devojčica iz više mesta u Srbiji, sa ciljem da se kroz interaktivni rad sa decom, ona upoznaju sa fenomemom i štetnim posledicama dečjih brakova. Pored ovih radionica, u 2019. godini preko 250 dece i preko 90 roditelja je učestovalo na radionicama koje su održane uz finansijsku pomoć GIZ-a na kojima je, pored tema profesionalne orijentacije i važnosti nastavka obrazovanja, Praxis targetirao i problem dečjih brakova kao jedan od glavnih uzročnika osipanja dece iz obrazovanja. Uz sve mere predostrožnosti usled trenutne epidemiološke situacije, i ove godine nastavljamo sa radionicama sa decom osnovnoškolskog uzrasta u cilju podizanja svesti o štetnim efektima dečjih brakova.