Kad je 2020. godine Vrhovni kasacioni sud doneo Zaključak o nadležnosti vanparničnog suda u postupku upisa u matičnu knjigu rođenih, bilo je jasno da će mnogim građanima put do upisa u matičnu knjigu rođenih postati znatno teži. Ipak, verovatno se nije moglo pretpostaviti da upis može postati toliko komplikovan kao u slučaju petogodišnje devojčice Katarine ^[1].

Katarina nije nakon rođenja upisana u matičnu knjigu rođenih (MKR), tako da za nju mora da se sprovede postupak naknadnog upisa u matične knjige. Pošto ni njena majka nije upisana u matične knjige i nema lične dokumente, za Katarinu ne može da se uspešno sprovede postupak naknadnog upisa pred matičnom službom. Naime, u slučajevima kada majka ne poseduju lične dokumente ili kada nije živa ili kada iz drugog razloga ne može da učestvuju u postupku, ili u situacijama kada ne postoje svedoci koji su prisustvovali porođaju, ili kada nema pisanih dokaza o rođenju - dete nije moguće upisati u MKR u upravnom postupka pred matičnom službom.

U tim slučajevima, dete bi trebalo da se upiše na osnovu sudskog postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. Ovaj postupak ustanovljen je dopunama Zakona o vanparničnom postupku 2012. godine i namenjen je upravo onima koji se nalaze u Katarininoj poziciji, to jest, osobama koje ne mogu činjenicu rođenja da dokažu u upravnom postupku.

Punih osam godina, odnosno, sve do donošenja pomenutog zaključka Vrhovnog kasacionog suda (VKS), sudovi su gotovo uvek sami ocenjivali da li su ispunjeni uslovi za vođenje postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. U slučajevima kada je bilo očigledno da nije moguće sprovesti upravni postupak pred matičnom službom, sudovi nisu tražili od stranaka da pre pokretanja postupka pred sudom pokušaju da se upišu u MKR kroz upravni postupak.

Iako se godinama postupci bez problema odvijali na opisani način i stvorena je obimna praksa sudova koja je u ovom pogledu bila gotovo jednoobrazna, Vrhovni kasacioni sud je Zaključkom o nadležnosti vanparničnog suda u postupku upisa u matičnu knjigu rođenih zauzeo stav da postupci za utvrđivanje vremena i mesta rođenja mogu da se sprovode tek ako je prethodno vođen upravni postupak naknadnog upisa u MKR i ako je u tom postupku zahtev odbijen.

U skladu sa tim zaključkom VKS, za Katarininu su njeni roditelji, umesto da odmah pokrenu postupak pred sudom, najpre podneli matičnoj službi zahtev za naknadni upis, mada je od početka bilo jasno da ne postoje nikakvi izgledi da u tom postupku uspeju, pošto majka ne poseduje lične dokumente. Ipak, nadali su se da postupak pred matičnom službom makar neće trajati dugo, tj. da će njihov zahtev brzo biti odbijen i da će tako steći uslov da pokrenu postupak pred sudom. Zahtev je podnet u oktobru 2021. godine.

Međutim, postupajući organ nije doneo rešenje kojim se odbija zahtev, već je prekinuo postupak i odredio je da će prekid trajati sve dok se ne reši prethodno pitanje, to jest, dok se Katarinina majka ne upiše u matičnu knjigu rođenih. Pošto je VKS zauzeo stav da je potrebno da zahtev bude odbijen, odlukom kojom se prekida postupak nije ispunjen uslov za pokretanje sudskog postupka. Tako se Katarina našla u situaciji da niti može da pokrene postupak pred sudom, niti može da se upiše u postupku pred matičnom službom.

Da stvar bude gora, izgledi da se majka upiše u MKR u upravnom postupku nisu ništa veći od Katarininih, jer majčina majka više nije živa. Međutim, u skladu sa Zaključkom VKS, i za Katarininu majku najpre je potrebno ishodovati rešenje kojim se odbija zahtev u upravnom postupku, pa tek onda pokrenuti sudski postupak. I tek kada se za majku uspešno sprovede postupak pred sudom i kada ona dobije ličnu kartu, moći će da se nastavi Katarinin postupak za upis u MKR. A do tada mogu da prođu godine.

Tako je za majku krajem 2021. godine pred matičnom službom pokrenut postupak za naknadni upis, ali ni pola godine kasnije taj postupak nije odmakao od početka. Kada je pravnica Praxisa pozvala matičnu službu da se raspita o statusu predmeta, službenik najpre uopšte nije mogao da nađe predmet, da bi se potom ispostavilo da se predmet našao kod pogrešnog službenika i da na njemu ništa nije rađeno.

Kada je pre 10 godina postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja uveden u pravni sistem, on je predstavljao spas za mnoge ljude koji su pre toga godinama bezuspešno pokušavali da se upišu u MKR u upravnom postupku. I u godinama koje su usledile veliki broj pravno nevidljivih lica uspeo je zahvaljujući ovom postupku da se na prilično jednostavan način upiše u MKR, da zatim pribavi lične dokumente i da stekne mogućnost da po prvi put pristupi mnogim pravima.

Sada, međutim, kao da se stvari vraćaju unazad i da se u znatnoj meri anulira postignuti napredak. O tome najbolje svedoči Katarinin slučaj, koja bi verovatno već bila upisana u MKR da nije bilo zaključka VKS i da je odmah pokrenula postupak pred sudom. A ovako nije ni blizu tog cilja i potpuno je neizvesno kada će i da li će uopšte uspeti da se upiše.

Pri tome, treba imati u vidu da sporni pravni stav VKS o kome je bilo reči u ovom tekstu nije i jedini stav tog suda koje će građanima otežati ili onemogućiti upis u MKR. Naime, u istom zaključku VKS je zauzeo stavove da osobe koje su bile upisane u matične knjige koje su kasnije uništene, kao i „lica koja su upisana u matične knjige rođenih tzv. R. Kosovo“, uopšte ne mogu da sprovode postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja. O tim stavovima, koji ne samo da nisu celishodni, nego nisu ni u skladu sa važećim propisima, više reči bilo je ovde i ovde.

[1] Radi zaštite privatnosti, ime je izmenjeno.

Edita ^[1] nema zdravstvenu knjižicu i ličnu kartu. Rođena je pre 30 godina u Nemačkoj, gde su se njeni roditelji početkom devedesetih godina prošlog veka doselili iz Đakovice. Zbog neregulisanog statusa u Nemačkoj, morala je da se pre tri godine vrati u Srbiju. Edita od tada nije uspela da pribavi lične dokumente.

Pre tri meseca Edita se porodila i dobila sina. Iako je zakonom propisano da se u slučajevima kada majke nisu zdravstveno osigurane, sredstva za troškove koji se odnose na trudnoću i porođaj obezbeđuju iz republičkog budžeta, porodilište u kojem se Edita porodila nije se na to obaziralo. Otkako je primljena u porodilište, Editi su zaposleni govorili da će morati da plati bolničke troškove i pretili su joj da joj neće biti dozvoljeno da napusti porodilište sve dok troškovi ne budu plaćeni.

Pošto Edita nije imala lične dokumente, porodilšte je – primenjujući instrukciju nadležnih ministarstava za postupanje u slučajevima kada se porađaju žene bez dokumenata - pozvalo policiju koja je trebalo da utvrdi identitet majke. Međutim, dolazak policije porodilište je zloupotrebilo da dodatno zaplaši Editu pretnjom da je policija navodno došla da je uhapsi, jer nema novca da plati medicinske troškove.

Editina porodica broji 12 članova od kojih je samo jedan zaposlen. Žive kao podstanari i jedva sastavljaju kraj s krajem. Kako bi mogli da plate troškove, pozajmili su 500 evra, jer im je prvobitno u bolnici rečeno da bi toliko trebalo da iznose svi troškovi. Međutim, kada su hteli da plate, ispostavilo se da troškovi iznose oko 900 evra, a članovima porodice je rečeno da se više ne pojavljuju dok ne donesu celokupan iznos, uz napomenu da će se troškovi uvećavati svakim dodatnim danom boravka u bolnici. Na kraju je porodica morala dodatno da se zaduži i plati sve što je traženo.

Novi problemi iskrsli su kada je Edita pokušala da svog sina upiše u matičnu knjigu rođenih. Editi je u matičnoj službi rečeno da dete ne može da bude upisano sve dok ona ne pribavi ličnu kartu. Tako Editin sin još uvek nije upisan u matične knjige, pa ni on nema zdravstvenu knjižicu, a porodica ne može da dobije roditeljski i dečiji dodatak. Iako i Ustav i Porodični zakon i međunarodne konvencije nalažu da svako dete mora biti upisano odmah nakon rođenja, u praksi ovo pravilo ne važi za decu čije majke nemaju lične dokumente – ova deca ostaju neupisana sve dok majke ne pribave svoje dokumente ili dok se za decu ne sprovedu posebni postupci pred centrima za socijalni rad ili matičnim službama. A to odlaže upis deteta u najboljem slučaju za nekoliko meseci, a neretko i za više godina. Tako ni Editina starija ćerka, koja ima 3 godine, još uvek nije upisana u matične knjige.

Uprkos tome što već godinama mnogobrojna međunarodna tela ukazuju na to da je ovakvo stanje nedopustivo i da predstavlja kršenje prava deteta, nadležni organi u Srbiji ne pokazuju spremnost da ovu situaciju isprave i izmene podzakonske akte koji regulišu prijavu rođenja i upis u matične knjige, i čije pojedine odredbe zapravo predstavljaju prepreku koja sprečava blagovremeni upis dece čije majke nemaju dokumente.

Nažalost, Edita ne može da se nada ni da će svoje dokumente uskoro uspeti da pribavi. Ona je još 2020. godine pokrenula postupak za utvrđivanje državljanstva Srbije, ali taj postupak kao da je i dalje na samom početku. Iako je i u ovom slučaju zakon na Editinoj strani, u praksi izostaje njegova dosledna primena. Tako je Zakonom o državljanstvu Republike Srbije propisano da će državljanstvo steći osoba kojoj su u trenutku rođenja oba roditelja bili državljani Srbije, ili ako je jedan roditelj bio državljanin Srbije, a drugi je nepoznat ili je nepoznatog državljanstva ili je bez državljanstva. Edita poseduje dokaz o tome da joj je otac državljanin Srbije, ali za majku takav dokaz nema, jer su matične knjige u kojima je majka bila upisana nakon ratnih dejstava na Kosovu 1999. godine ostale nedostupne organima Republike Srbije. Iako je od tada proteklo više od 20 godina, nadležni organi još uvek nisu ispunili obavezu i nisu obnovili sve nedostupne knjige. Izlišno je naglašavati da građani ne bi smeli da snose posledice toga što matične knjige nisu sačuvane i što nisu obnovljene. Povrh svega, u poslednje vreme veći broj matičnih službi prestao je da sprovodi postupke obnove upisa podataka o državljanstvu koji su se vodili po zahtevima građana, i sada im jedino preostaju mnogo komplikovaniji, neizvesniji, dugotrajniji i skuplji postupci utvrđivanja državljanstva pred Ministarstvom unutrašnjih poslova.

Ali, čak i ako se zanemari ova nedopustiva situacija zbog koje Edita ne može da dokaže da joj je majka bila državljanka Srbije, ostaje činjenica da, zahvaljujući očevom državljanstvu, Edita ispunjava uslov za sticanje državljanstva Srbije i kao osoba kojoj je jedan roditelj bio državljanin Srbije, a drugi je bez državljanstva ili je nepoznatog državljanstva. Međutim, organ pred kojim se vodi postupak obavestio je Editu da njen zahtev za utvrđivanje državljanstva neće biti usvojen sve dok se za majku ne utvrdi državljanstvo. A veliko je pitanje da li će to ikada moći da se učini, jer Editina majka je stara i bolesna, živi u inostranstvu i najverovatnije ne poseduje dokaze koji bi se tražili u postupku utvrđivanja državljanstva.

Mada bi zakoni trebalo da budu instrumenti koji građanima garantuju to da će njihova prava biti realizovana i koji sprečavaju proizvoljno postupanje državnih organa i službi, Edita nije imala prilike da se uveri u njihovu delotvornost. Naprotiv, iako je zakon propisao da ne mora da plati troškove porođaja, platila je 900 evra; iako propisi nalažu da svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju, njeno dvoje dece još uvek ne mogu da dobiju izvod iz matične knjige rođenih; iako ispunjava zakonske uslove za državljanstvo Srbije, pitanje je da li će državljanstvo ikada zaista i dobiti. Zakoni bi takođe trebalo da štite najugroženije i da obezbede jednakost građana, ali za Editu i njenu porodicu, siromašne pripadnike romske nacionalne manjine, ne samo da ova svrha nije ostvarena, već ih je nepropisno postupanje nadležnih odvelo u još veću marginalizaciju i dublje siromaštvo, ostavljaći nju i njenu decu bez ličnih dokumenata i bez mogučnosti da pristupe većini prava

[1] Radi zaštite privatnosti, ime je izmenjeno.

Dana 30. maja 2022. godine Praxis je održao završnu konferenciju povodom predstavljanja izveštaja „Jačanje građanskog aktivizma za bolju javnu upravu u Kragujevcu“. 

Izveštaj je nastao u okviru istoimenog projekta koji je Praxis sproveo u periodu od 1. juna 2021. godine do 31. maja 2022. godine, a u okviru šireg Projekta osnaživanje civilnog društva Zapadnog Balkana za reformisanu javnu upravu (WeBER 2.0), koji finansira Evropska unija koju predstavlja Evropska komisija.

Uprkos naporima koji su poslednjih godina uloženi na polju reforme javne uprave, lokalne samouprave se danas suočavaju sa mnogobrojnim izazovima koji se najčešće ogledaju u nedostatku kapaciteta za efikasno sprovođenje reformskih procesa. Najozbiljniji nedostaci prepoznati su u pogledu dosledne primene propisa koji garantuju pravo na pristup informacijama od javnog značaja, kao i u pogledu učešća javnosti u procesu kreiranja lokalnih politika budući. Pored toga, nedostaje proaktivan pristup u pogledu unapređivanja uslova i stvaranja podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva na lokalnom nivou. Uloga lokalnih medija, kao pokretača javne debate, u oblasti reforme javne uprave nije dovoljno razvijena, a razlozi leže kako u finansijskoj nestabilnosti, tako i u nedovoljno podsticajnom okruženju za izveštavanje o specifičnim temama.

Izveštaj prikazuje najznačajnije rezultate projektnih aktivnosti, sa posebnim fokusom na istraživanje koje se odnosilo na transparentnost i odgovornost u radu odabranih jedinica lokalne samouprave i zadovoljstvo građana kvalitetom i dostupnošću javnih usluga. Cilj istraživanja je bio da utvrdi da li je kod lokalnih organa prisutan proaktivan pristup u obaveštavanju građana, kao i da li se pružaju informacije na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, zatim da se analizira proces usvajanja politika na lokalnom nivou i zastupljenost konsultacija sa građanima i organizacijama civilnog društva, kao i efekti (ne)uključivanja OCD u pomenuti proces. I na kraju, cilj je bio da se ispita zadovoljstvo građana kvalitetom javnih usluga koje se na loklanom nivou pružaju.

U izveštaju su takođe date preporuke za unapređenje procesa reforme javne uprave na lokalnom nivou u oblastima transparentnosti rada upravnih organa i građanske participacije.

Izveštaj možete preuzeti OVDE.

Pružajući besplatnu pravnu pomoć licima u riziku od apatridije, susreli smo se sa praksom postupajućih organa za koju smatramo da nije u skladu sa zakonom i ratifikovanim međunarodnim konvencijama. Stoga smo ukazali na nepravilnosti koje smo uočili u postupcima koji se odnose na sticanje državljanstva Republike Srbije po osnovu rođenja na teritoriji Republike Srbije.

Opširnije o ovom problemu, koji skoro isključivo pogađa pripadnike romske nacionalne manjine, možete pročitati u Danasu, Insajderu, kao i na portalima Autonomija, Vesti.rs i Naslovi.net.

Nova runda okruglih stolova na temu prevencije i eliminacije dečijih brakova u Srbiji, koju smo održali u Bačkoj Palaci, Novom Sadu, Leskovcu i Smederevu, bila je prilika da predstavnici brojnih institucija i organizacija, upućenih u srž problema dečjih brakova, daju svoja zapažanja, nalaze i diskutuju na ovu bitnu temu iz različitih uglova. O ovim okruglim stolovima su izvestili su Radio Televizija Bačka Palanka, Jug press, Rom Info Media, portali BAP vesti, vojvodjanski.com, STAV, vesti.rs, ePodunavlje.

Prilog Radio-televizije Vojvodine sa okruglog stola na temu ''Prevencija i eliminacija dečjih brakova u Srbiji'' održanog u Bačkoj Palanci možete pogledati OVDE.

O prevenciji i naporima koji se ulažu kako bi dečji brakovi postali prošlost, za emisuju Romano Them Radio Beograda, govorila je naša Nevena Marković, koordinatorka za prava deteta. Od 10-tog minuta poslušajte intervju na temu dečjih brakova, kao i šta je sve potrebno preduzeti u cilju prevencije i pravovremene reakcije na ovu izuzetno štetnu društvenu pojavu.

Pružajući besplatnu pravnu pomoć licima u riziku od apatridije, susreli smo se sa praksom postupajućih organa za koju smatramo da nije u skladu sa zakonom i ratifikovanim međunarodnim konvencijama. Ovim putem želimo da ukažemo na nepravilnosti koje smo uočili u postupcima koji se odnose na sticanje državljanstva Republike Srbije po osnovu rođenja na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu značaj člana 13 Zakona o državljanstvu Republike Srbije, koji reguliše sticanje državljanstva po osnovu rođenja i čiji je cilj sprečavanje nastanka apatrdije, želeli smo da ukažemo na nepravilnosti koje smo uočili u vezi sa primenom ove odredbe u praksi. Ovom odredbom se propisuje da se državljanstvo može steći i na osnovu rođenja na teritoriji Srbije, i to ako su oba roditelja nepoznata ili su nepoznatog državljanstva ili ako bi dete ostalo bez državljanstva. Međutim, sticanje državljanstva po osnovu rođenja u Srbiji znatno je otežano nepravilnom praksom postupajućih organa. Tako matičari u situacijama kada su ispunjeni uslovi za sticanje državljanstva po osnovu rođenja ne upisuju činjenicu državljanstva u matičnu knjigu rođenih, a zbog propusta matičara, deca moraju da vode dugotrajne postupke za sticanje državljanstva.

Rizik da ove osobe ostanu bez državljanstva dodatno pojačava drugi problem u vezi sa primenom člana 13 Zakona o državljanstvu Republike Srbije, a koji se odnosi na postupanje Ministarstva unutrašnjih poslov u postupcima za sticanje državljanstva. Naime, građanima starijim od 18 godina onemogućeno je utvrđivanje državljanstva po osnovu rođenja u Srbiji.

Ovakva praksa matičara i Ministarstva unutrašnjih poslova nije u skladu sa Zakonom o državljanstvu i Konvencijom o smanjenju broja lica bez državljanstva. Stoga smo Ministarstvu unutrašnjih poslova uputili apel da preduzme mere koje će otkloniti uočene nepravilnosti.

Pošto su ljudi koje pogađaju ovi problemi skoro isključivo pripadnici romske nacionalne manjine, koji se svrstavaju među građane koji su najviše izloženi diskriminaciji i socijalnoj isključenosti, da spadaju u najsiromašnije i najugroženije slojeve društva i da im problemi u vezi sa pristupom pravima na upis u matičnu knjigu rođenih i državljanstvo znatno pogoršavaju ionako težak položaj, smatramo da bi rešavanju ovih problema moralo da se pristupi bez odlaganja.

Preuzmite dokument OVDE.

Ova aktivnost sprovedena je u okviru projekta “Suzbijanje apatridije među Romima na Zapadnom Balkanu” koji finansira Fondacija za otvoreno društvo kroz Evropsku mrežu za pitanja apatridije. Stavovi izrečeni u ovom dokumentu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno zvaničan stav donatora.

O apatridiji u Srbiji i preprekama sa kojima se suočavaju ljudi bez dokumenata, među njima i članovi porodice Demiri, za BBC na srpskom govorio je i naš pravni koordinator Milan Radojev. Tekst „Postojim, ali nigde ne piše da sam rođena" - život bez dokumenata možete pročitati OVDE.