Pored svih problema sa kojima se korisnici novčane socijalne pomoći susreću, u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti (u daljem tekstu Zakon) zakonodavac im je postavio još jedan uslov koji za mnoge korisnike predstavlja nepremostivu prepreku na putu ka ostvarenju njihovih prava.

U članu 84. novog Zakona propisano je da je pojedinac, odnosno član porodice koji je nesposoban za rad, dužan da uz zahtev za utvrđivanje prava na novčanu socijalnu pomoć dostavi i pravnosnažnu sudsku odluku, sudsko poravnanje, ili dokaz da je kod nadležnog suda pokrenuo postupak radi utvrđivanja obaveze izdržavanja od srodnika sa kojim ne živi u porodici, a koji je prema zakonu kojim se uređuju porodični odnosi u obavezi i u mogućnosti da učestvuje u njegovom izdržavanju.

Ovom odredbom se ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu dodatno otežava, budući da se zakonodavac odlučio da ionako složen upravni postupak dodatno optereti podnošenjem tužbe sudu. Samo podnošenje tužbe zahteva i plaćanje odgovarajuće takse. Takođe, ako uzmemo u obzir da je sredinom 2011. godine broj korisnika novčane socijalne pomoći porastao na 190.000, a da u Srbiji, prema poslednjim procenama Republičkog zavoda za statistiku, živi oko 700.000 ljudi ispod granice siromaštva, jasno je koliko će podnošenje tužbi za izdržavanje dodatno opteretiti već preopterećene sudove.

Treba imati u vidu i to da su korisnici novčane socijalne pomoći lošeg materijalnog stanja, u najvećem broju slučajeva nedovoljno obrazovani i neobavešteni, često nepismeni, a iz centara za socijalni rad najčešće ne dobijaju jasne i potpune informacije o tome šta podnošenje tužbe zapravo znači i kakve posledice može proizvesti. Kao neuke stranke, korisnici novčane socijalne pomoći nisu u mogućnosti da sami sastave tužbu i podnesu je sudu bez stručne pravne pomoći. Iako neke opštinske uprave imaju službu za besplatnu pravnu pomoć, to je i dalje nedovoljno da bi se pomoglo svima kojima je besplatna pravna pomoć neophodna kako bi mogli da podnesu zahtev za novčanu socijalnu pomoć uz ispunjenje uslova za podnošenje tužbe za izdržavanje.

Zakon propisuje da je za podnošenje zahteva dovoljno da se podnese dokaz da je postupak pokrenut pred nadležnim sudom. Međutim, ostaje nejasno da li je za produženje primanja pomoći potrebno da se podnese pravnosnažna presuda, odnosno da li je potrebno da predmet bude i rešen do roka za podnošenje zahteva za produženje primanja novčane socijalne pomoći. Isto tako, čini se neopravdanim da se tužba podnosi i protiv onih rođaka koji su i sami korisnici nekog vida socijalne pomoći ili su nezaposleni, pa nisu u mogućnosti ni sebe i svoju porodicu da izdržavaju.

Kako primena ovog člana zakona izgleda u praksi, pokazaćemo na sledećem primeru:

Drita sa nevenčanim suprugom Avdulom živi u neformalnom romskom naselju u Čukaričkoj šumi. Imaju troje maloletne dece i oboje su nezaposleni. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je Dritin suprug „pravno nevidljivo“ lice i da ne poseduje nijedan lični dokument. Samim tim, on nije mogao da prizna decu, a bez upisanih podataka o ocu, po zakonu nije dužan da ih izdržava s obzirom na to da mu se pred sudom ne može utvrditi identitet, što Dritu formalno čini samohranom majkom. Na drugoj strani, Dritin otac je stalno zaposlen u JAT-u kao fizički radnik i pored sebe izdržava još troje ljudi – nezaposlenu suprugu, nezaposlenog sina i maloletnu ćerku. Da bi ostvarila pravo na novčanu socijalnu pomoć, prema novom zakonu, Drita kao zakonska zastupnica u ime svoje troje maloletne dece koja su joj oduzeta i trenutno se nalaze u prihvatnoj stanici, mora protiv svog oca da podnese tužbu budući da on, prema Porodičnom zakonu, ima obavezu da izdržava svoje unuke s obzirom na to da su nesposobni za rad, a njihovi roditelji ne ostvaruju nikakav prihod. Drita nije u dobrim odnosima sa ocem jer on ne podržava njenu vezu sa Avdulom, a podnošenje tužbe za izdržavanje samo će još više pogoršati i ovako loše porodične odnose između njih. S druge strane, ako ne podnese tužbu Drita će ostati bez prihoda, a deca za koju se vodi postupak vraćanja u porodicu joj neće biti vraćena ukoliko ne bude uspela da im obezbedi materijalnu sigurnost.

Još jedan od problema sa kojima se susreću naročito Romi - stanovnici neformalnih naselja je i taj što oni vrlo često nemaju prijavljeno prebivalište, a mnogi ni boravište, dok se posebne teškoće javljaju ukoliko se radi o „pravno nevidljivim“ licima koja nemaju lična dokumenta, kojima je i pre ovog uslova bili teško, zapravo nemoguće, da ostvare svoje pravo na socijalnu zaštitu. Sa druge strane, ukoliko lica koja po zakonu imaju obavezu izdržavanja članova porodice koji su nesposobni za rad, a nemaju prijavljeno prebivalište ili boravište dolazi do problema u zasnivanju mesne nadležnosti sudova kojima treba da se podnese tužba protiv ovih lica.

Nova zakonska rešenja naizgled omogućavaju povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnih, kao i veća novčana davanja za postojeće korisnike, međutim, propisivanjem jedne ovakve odredbe, zakonodavac je nesumnjivo imao nameru da smanji broj korisnika novčane socijalne pomoći imajući u vidu da će mnogi korisnici pre odustati od podnošenja zahteva nego da podnesu tužbu protiv članova porodice. Jedni iz straha da ne naruše porodične odnose, ili dodatno ne pogoršaju često vrlo lošu materijalnu situaciju svojih najbližih, a drugi zato što bez pravne pomoći nisu u mogućnosti da sami pokrenu postupak pred sudom, i na taj način ispune uslov za podnošenje zahteva za dobijanje novčane socijalne pomoći.

Uvođenjem obaveze podnošenja tužbe protiv najbližih srodnika samo se još više komplikuje i ovako komplikovana administrativna procedura, a propisivanjem jednog ovakvog uslova, za mnoge korisnike ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć postaće nedostižno. Na ovaj način se obesmišljava sama poenta socijalne zaštite čija svrha je upravo da pomogne najugroženijim slojevima stanovništva da se izbore sa siromaštvom i nemaštinom, a ne da im to pravo uskrati postavljajući pred njih uslove koje ne mogu da ispune, čime se direktno krše osnovna načela socijalne zaštite - načelo efikasnosti, načelo dostupnosti socijalne zaštite i načelo najboljeg interesa korisnika.