„Zašto ste pravili decu, zašto niste prvo pribavili dokumente? Ništa ne možemo da uradimo dok majka ne dobije ličnu kartu“, poručili su Besimu ^[1] kada se u centru za socijalni rad raspitivao kako svog novorođenog sina Senada da upiše u matičnu knjigu rođenih.

Pre toga bio je i kod matičara, gde su mu takođe rekli da dete ne može da bude upisano, jer majka nema dokumente. Uz pomoć Praxisa, roditelji su potom podneli matičnoj službi pisani zahtev u kome je objašnjeno da je neizvesno kada će majka moći da dobije ličnu kartu, jer ne uspeva da prijavi prebivalište, ali da propisi garantuju svakom detetu upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, bez obzira na to da li roditelji imaju ili nemaju dokumente. Traženo je da se roditeljima omogući da detetu odrede lično ime.

Ali matična služba ne samo da nije učinila ono što je bila dužna da uradi, nego uopšte nije odgovorila na zahtev. Prošlo je više od četiri meseca od kako se Senad rodio, ali i dalje nije upisan u matičnu knjigu rođenih. Nema ni zdravstvenu knjižicu, pa njegovi roditelji, siromašni stanovnici jednog beogradskog romskog naselja, od skromnih prihoda koje otac teškom mukom uspeva da zaradi moraju da plaćaju lekarske preglede.

Senadova majka Suzana nikad nije imala ličnu kartu. Rođena je u Đakovici, ali matične knjige u kojima je bila upisana ostale su nedostupne organima Srbije nakon ratnih sukoba na Kosovu 1999. godine. Tek je početkom 2021. obnovljen Suzanin upis u matične knjige i nakon toga je ponovo mogla da dobije izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu.  Od tada bezuspešno pokušava da prijavi prebivalište i dobije ličnu kartu.

Suzana je 2020. godine zasnovala vanbračnu zajednicu sa Besimom i doselila se u kuću čiji vlasnik je Besimov otac. Tu su Suzana i Besim stvorili zajedničko porodično domaćinstvo, a potom dobili i dete. Ova adresa za Suzanu već više od dve godine predstavlja ono što je zakon definisao kao mesto prebivališta: mesto u kome se neko nastanio sa namerom da u njemu stalno živi i u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti.

Međutim, kada je pokušala da u policijskoj stanici prijavi prebivalište na toj adresi, rečeno joj je da prebivalište mora da prijavi u Policijskoj upravi za Đakovicu, prema mestu svog rođenja, i da tek kada tamo dobije ličnu kartu može da dođe ponovo i podnese zahtev za prijavu u mestu u kome stvarno živi. Ne znajući da ovakvo postupanje policijskih službenika ne samo da nije opravdano, nego je i protivno zakonu  - jer niko ne bi smeo da prijavljuje prebivalište u mestu u kome ne živi – Suzana i Besim su otputovali u Jagodinu, gde se nalazi Policijska uprava za Đakovicu, i pokušali su da Suzani prijave prebivalište. Ali ni tamo nisu uspeli, jer je od Suzane traženo da priloži vlasnički list ili drugi dokument za kuću na čijoj adresi u Đakovici bi se prijavila. Suzana to niti ima niti može da pribavi, pa se neobavljenog posla vratila u Beograd. 

Onda je ponovo je pokušala da prijavi prebivalište u policijskoj stanici u opštini gde živi, ali joj je opet rečeno da najpre mora da izvadi ličnu kartu u Jagodini.

U martu ove godine, Praxis je pripremio pisani zahtev za prijavu prebivališta i uputio Besima i Suzanu da ponovo odu u policiju i da predaju taj zahtev. Međutim, čak ni to nisu uspeli da urade. Iako su službenici bili dužni da prime zahtev, odbili su to da učine, rekavši Besimu da „džabe dolazi“ i da „ništa ne mogu da urade“. Ni obraćanje šefici nije pomoglo.

Ipak, Besim nije odustao. Kako kaže, malo je prepravio i prilagodio zahtev za prijavu prebivališta, odneo ga u službu predsednika Republike i tamo predao kao pritužbu na rad policije.

Oko mesec dana kasnije, Besima i Suzanu zvali su iz policijske stanice. Odjednom, odnos službenika prema njima više nije odbijajući, a ono što su do tada službenici nazivali nemogućim, počeli su bez problema da sprovode: uzete su izjave od Suzane, Besima i njegovog oca, pribavljeno je novo uverenje o državljanstvu, policijska patrola sprovela je terensku proveru. Ispostavilo se da je Suzani upisan pogrešan jedinstveni matični broj građana, ali i postupak ispravke je pokrenut po službenoj dužnosti i verovatno će uskoro biti okončan.

Jednom rečju, policija je počela da postupa onako kako je od početka i trebalo i kako je propisano. Pitanje je, međutim, zašto to nije odmah urađeno, nego je Suzana izgubila godinu i po dana u uzaludnim pokušajima da prijavi prebivalište. 

Svaki građanin ima pravo i dužnost da prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu. Svako dete mora od rođenja biti upisano u matičnu knjigu rođenih. Tako je propisano zakonima, ali to se u Senadovom i Suzaninom sučaju pokazalo beznačajnim. Senad je odavno trebalo da bude upisan, a Suzani nije pomoglo pozivanje na zakone, već obraćanje službi Predsednika. Čini se da je Suzana sada nadomak rešenja svog problema, ali pitanje je šta će se dogoditi kada u policijsku stanicu sutra dođe neko ko se nalazi u Suzaninoj situacji. A izvesno je da će doći, jer u Srbiji i dalje veliki broj Roma živi bez ličnih dokumenata i bez prijavljenog prebivališta. Da li će i oni morati da lutaju od šaltera do šaltera i da se obraćaju organima u čijoj nadležnosti uopšte i nije rešavanje ovih pitanja, ili će nadležni organi sami učiniti ono što su dužni da urade? Obavestićemo vas.

 [1] The names have been changed to protect privacy.