Program statusnih i socioekonomskih prava

petak, 10. decembar 2021.

Bez prebivališta na obroncima ambisa


Rukija Rahmani [1] živi nadomak Bora. Drumom ulegnutim od rudarske mehanizacije, stiže se iz Bora do naselja Brezonik ispod koga su davno otkrivena rudna ležišta zlata, srebra i bakra.

Tu, između kamenoloma i deponija rudarske jalovine, u naizgled distopijskoj udolini, protežu se prizemne barake koje su nekada bile namenjene za smeštaj rudara i radnika. Niz dugačak, memljiv i neosvetljen hodnik, ne nazire se kraj zgrade. Sa desne strane hodnika načičkana su trula vrata sobica u kojima danas žive mahom romske porodice. U jednoj takvoj prostoriji, punoj vlage i bez grejanja, već više od 10 godina živi Rukija. Zidovi su napukli od posledica jamskog miniranja. Najlon prekriva prozorska okna. Rukija Rahmani retko izlazi iz te sobice. Skoro nikada ne ide u grad Bor jer ne poseduje ličnu kartu. Poreklom iz Đakovice, u Brezoniku je zasnovala vanbračnu zajednicu. Ona i njen partner imaju troje male dece, koja detinjstvo provode igrajući se nadomak deponija raskrivke.

Praxis je terenskim radom saznao da novodoseljena lica u ovom naselju mahom ne mogu da prijave adresu prebivališta, jer su objekti u ovim naseljima vlasništvo grada i rudarskog preduzeća, koji su pre par godina prestali da im izdaju odobrenja za korišćenje stambenih jedinica. S obzirom da se većina lica doseljava po osnovu zasnivanja bračne, odnosno vanbračne zajednice i da se iz takvih zajednica rađaju deca, ove porodice ostaju onemogućene da ostvare pomoć koju grad Bor dodeljuje jer nemaju prijavljenu adresu prebivališta. Presekom broja dece koja godišnje ostvaruju samo prava na pomoć predviđenu republičkim propisom, sa brojem dece koja ostvaruju i gradsku pomoć, dolazi se do razlike od više desetina dece, a to su zapravo u najvećoj meri romska deca čiji roditelji nemaju prijavljenu adresu prebivališta. Troje su deca Rukije Rahmani. Ona nikada nije dobijala socijalnu pomoć ili dečji dodatak.

Paradoksalno, grad Bor dodeljuje jednokratnu novčanu pomoć porodiljama, ali im ovu pomoć istovremeno i indirektno uskraćuje, onemogućavajući ih da prijave adresu prebivališta. Istovremeno, u slučajevima poput ovog, Policijska uprava (PU) u Boru skoro da i ne sprovodi postupke utvrđivanja adrese prebivališta.

Rukija je 2014. godine upisana u matičlnu knjigu rođenih na osnovu odluke suda, dok joj je 2016. godine utvrđeno državljanstvo Republike Srbije. Nakon što joj je utvrđeno državljanstvo, godinama se obraćala Policijskoj upravi u Boru radi prijave adrese prebivališta, dok ju je ovaj organ uvek usmeno odbijao sa uopštenim obrazloženjem da nema pravo da podnese zahtev za prijavu prebivališta, a kao razlog su povremeno navodili i to što ne može da dokaže pravni osnov stanovanja. Kako je uvek usmeno odbijana, ne postoje ni dokazi o ovim njenim pokušajima.

Pošto Rukija Rahmani nije uspela samostalno da prijavi adresu prebivališta, opunomoćila je Praxis za zastupanje u postupku prijave adrese prebivališta. Notarka isprva nije želela da sprovede postupak overe jer Rukija ne govori i ne razume dovoljno dobro srpski jezik. Upravo zbog tih istih lokalnih insitucija, koje su joj uskratile prijavu adrese prebivališta i ličnu kartu, Rukija se nije usuđivala da se slobodnije kreće, i time bolje integriše i nauči jezik. Za sve vreme svog života u Boru, ona nije imala nikakvu podršku sistema.

Tek nakon što je Rukija Rahmani opunomoćila zastupnika, PU u Boru je primila zahtev za prijavu adrese prebivališta i izdavanje lične karte. Postupajući po zahtevu, PU u Boru je uočila da Rukija nema jedinstveni matični broj građana (JMBG) i naložila joj da se samostalno obrati nadležnom organu po mestu rođenja, umesto da je postupajući organ po službenoj dužnosti preduzeo radnje u cilju određivanja JMBG-a. JMBG je, na kraju, ipak određen po zahtevu punomoćnika. Na putu dostizanja pravnog subjektiviteta, Rukiji je u potpunosti bila uskraćena podrška lokalnih organa i institucija, koji nisu prepoznali da je reč o stranci u ugroženom položaju koja sve vreme živela nevidljiva za sistem, bez mogućnosti pristupa osnovnim pravima.

Početkom novembra 2021. godine već su bili vidljivi rezultati Praxisovog rada na ovom slučaju: „Dolazila je policija da proveri gde živim“- Rukija je radosno prenela Praxisu - „Pričali su i sa komšijama“. Desetak dana kasnije, Rukija Rahmani je dobila svoju prvu ličnu kartu.

U opustošenom naselju Brezonik, gde bunari više nisu za upotrebu, a voda po rečima meštana prolazi kroz azbestne cevi, u oblaku isparenja i prašine sa jalovišta, sa enormnim vrednostima sumpor-dioksida, i celim nizom kancerogenih teških metala u vazduhu, Rukija Rahmani će napokon imati i pristup zdravstvenoj zaštiti.

Pre svega, želi do lekara kako bi dobila terapiju za nogu na koju se sve teže oslanja. „Ni čarape više ne mogu da obučem, koliko je otečena.“ – skoro usput dodaje Rukija, pokazujući nam modru potkolenicu.

Sad kad imam ličnu kartu, prvo ću kod doktora, i za socijalno, da vidim za pomoć“ - i sa osmehom dodaje - „i da idem do familije od muža, posedim malo, pa posle kući“.

Rukija, srećno!

 

[1]Nije njeno pravo ime

Pročitano 2085 puta
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action