U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa ženom iz Eritreje:

"Odrasla sam i ceo svoj život sam živela u Teseniju. Imam dve sestre i četiri brata. Naša porodica je velika. I ja imam dva sina. Imaju 8 i 13 godina. Moj suprug je u zatvoru. Zato moram sama da podižem našu decu. Moji roditelji su mi mnogo pomogli, ali moja porodica je siromašna i oni ne mogu da izdržavaju sve nas. Ranije nikada nisam radila, jer nisam mogla da pronađem posao u našem gradu. Jedini način da dođem do novca koji mi je potreban za izdržavanje sinova i porodice jeste da pokušam da odem u Evropu i tamo nađem posao. 

U Teseniju sam našla čoveka koji mi je pomogao da dobijem lažni pasoš. Tada sam prvi put dobila neki dokument. U mojoj porodici niko nikada nije posedovao dokument. Nikada nisam ni pokušavala da ga dobijem, jer mi u svakodnevnom životu nije bio potreban. Rođena sam kod kuće. I ja sam rodila svoje sinove kod kuće. Ni oni nemaju nikakva dokumenta. Na primer, u Eritreji vam ne treba zdravstveno osiguranje, samo treba da platite lekarski pregled. Lična karta mi je bila potrebna samo jednom, a to je bilo kada sam završila osnovnu školu. Nisam dobila svedočanstvo zato što nisam imala dokumenta. Sada ispada da nikada nisam išla u školu.

Kada sam dobila lažni pasoš, otišla sam avionom iz Eritreje u Tursku. Ostala sam sa jednom grupom ljudi u Istanbulu samo jedan dan, a onda sam nastavila u Grčku. U Grčkoj sam ostala oko mesec dana u kući krijumčara. Niko nije primetio da sam tamo. U Srbiju sam ušla iz Makedonije. U srpskom gradu Vranje policija me je uhvatila zajedno sa grupom ljudi sa kojom sam putovala. Odveli su nas u stanicu policije. Policijski službenici su me pitali kako se zovem, koje državljanstvo imam, kad sam rođena i neke druge lične podatke. Uzeli su mi i otiske prstiju. Svakome od nas su izdali dokument na srpskom jeziku i onda su nas pustili."

Sada razmišljam o tome šta sledeće da uradim. Želim da idem u Nemačku. Ne znam nikoga ko živi u toj zemlji. Moji prijatelji i porodica su mi rekli da se tamo dobro živi. Hajde da vidimo. Teško mi je što sam odvojena od svoje dece, ali dolazak u Evropu je bio jedini način na koji mogu da ih izdržavam u budućnosti.