U okviru projekta #StatelessJourneys Evropske mreže za pitanja apatridije čiji je Praxis član, razgovarali smo sa Tibetankom iz Indije:

"Rođena sam u gradu Daramšala u Indiji i u njemu sam živela ceo svoj život sa roditeljima, sestrom i bratom. Potičemo iz Tibeta. Moji roditelji su pobegli iz Tibeta u Indiju kada su bili mladi. U Daramšali živi velika tibetanska zajednica, a tu je smeštena i naša vlada u egzilu. Nemamo državljanstvo Indije. Imamo samo potvrdu o identitetu koju zovemo „žuta knjiga“. Takođe imamo tibetansku „zelenu knjigu“ koju je izdala Centralna tibetanska uprava. Taj dokument, „zelena knjiga“, je poput pasoša, ali ne možemo da ga koristimo za putovanje i nije koristan izvan naše zajednice. Ne posedujemo nikakva druga dokumenta i nikada nismo pokušali da dobijemo državljanstvo Indije. 

Moj život u gradu je bio miran. Naša zajednica je veoma jaka, tako da sam u Daramšali imala sve što mi je potrebno. Nisam često izlazila iz grada. Moj otac je nastavnik tibetanskog jezika, a moja majka je domaćica. Završila sam srednju školu i želela sam da pronađem dobar posao, ali to nije bilo moguće. S obzirom na to da sam Tibetanka, nije mi dozvoljeno da radim u bilo kojoj državnoj službi u Indiji, a bilo bi mi teško i da pronađem posao izvan Daramšale.

Kada sam odlučila da odem iz Indije, roditelji su me podržali. Otac je kupio lažni pasoš za mene. Bio je to tajlandski pasoš. Iz Indije sam letela za Tursku. Imala sam sreće da me granična policija nije otkrila. Ostala sam oko 15 dana u Istanbulu pripremajući se za sledeći korak. Znala sam da ću morati ilegalno da prelazim druge granice. Ponekad sam putovala automobilom sa drugim izbeglicama, ali veći deo puta smo hodali. Zajedno sa grupom izbeglica iz različitih zemalja, iz Turske sam nastavila u Grčku. Prešli smo granicu neopaženo. Boravila sam u krijumčarevoj kući u Grčkoj oko mesec dana. Nakon Grčke, išla sam preko Albanije i Kosova i za nekoliko dana našla sam se u Srbiji. Međutim, ne planiram da se ovde dugo zadržim. Svoje putovanje ću nastaviti za dva-tri dana. 

Kada smo ušli u Srbiju, u gradić Prokuplje, policija je uhvatila grupu sa kojom sam putovala. Odveli su nas u stanicu policije. Policijski službenici nisu dobro govorili engleski jezik, ali smo nekako uspeli da komuniciramo. Uzeli su nam otiske prstiju i slikali nas. Pitali su nas odakle smo. Rekla sam im da sam Tibetanka. Bili su zbunjeni. Jedan od policijskih službenika je otvorio Google mape na svom telefonu i na osnovu njegove gestikulacije shvatila sam da želi da mu pokažem odakle sam, pa sam mu pokazala Purang u Tibetu koje je rodno mesto mojih roditelja. Neko vreme su gledali u mapu. Pitali su me i koliko imam godina. Setila sam se da mi je krijumčar rekao da je uvek bolje reći da si maloletan ako želiš da imaš bolji tretman. Zato sam slagala. Policija mi je dala dokument na srpskom jeziku koji nisam razumela. Kasnije mi je rečeno da mogu da tražim smeštaj u nekom od prihvatnih centara za izbeglice u Srbiji. Kada smo otišli iz stanice policije, nastavili smo ka Beogradu.

U Beogradu, dok sam sedela u parku u kojem se skuplja veliki broj izbeglica, srela sam osobu zaposlenu u Praxisu. Ona me je informisala o Srbiji, uslugama koje mogu da koristim i objasnila mi je značenje dokumenta koji sam dobila od policije nakon ulaska u Srbiju (to je bila potvrda o izraženoj nameri da se traži azil u Srbiji). Taj dokument je sadržao moje lične podatke i informaciju o tome da imam kinesko državljanstvo. Sa tim dokumentom mogu da spavam legalno u nekom hostelu dve noći i planiram da to uradim. 

Ne znam tačno koja je sledeća granica koju ću pokušati da pređem. Moj cilj je da stignem do Nemačke. Tamo imam mnogo prijatelja. Oni će mi dati relevantne informacije o zakonitom boravku u Nemačkoj, a potražiću i informacije na internetu. Napustila sam Indiju da bih učinila nešto više sa svojim životom. Volim muziku i sviram bubnjeve. Nadam se da ću u Nemačkoj ostvariti svoj san i baviti se muzikom."