Povodom Svetskog dana izbeglica, predstavljamo vam svedočenje migrantkinje sa kojom smo razgovarali u okviru aktivnosti koje sprovodimo na projektu "Praćenje zaštite i pružanje pomoći i informacija izbeglicama i migrantima u Beogradu" uz finansijsku pomoć Save the Children.

"Moje ime je Batul. Nisam sigurna da li imam 31 ili 32 godine. Ja sam Hazara kao i  moji roditelji. Tri moje sestre, brat i ja smo rođeni u Mashadu u Iranu, gde sam živela ceo svoj život. Moji roditelji su rodom sa severa Avganistana iz regiona Gur. U Iran su došli pre 48 godina kao izbeglice i sve vreme su živeli u Iranu bez regulisanog statusa. U Mashadu sam živela sa majkom, bratom i jednom sestrom. Dve starije sestre su u Norveškoj. Otac je umro pre 15 godina. I Iranu gde smo rođeni nismo mogli da ostvarimo nikakav status. Za Irance smo Avganistanci, za Avganistance Hazari. Tretiraju nas kao Rome, kao bezvredne. Ja nisam ni udata, mođeš da zamisliš kako na mene gledaju.

Kako sam rođena u izbeglištvu u Iranu, nemam državljanstvo nijedne države. U Avganistanu nikad nisam ni bila. Jedini dokument koji sam ikad imala je izbeglička kartica koju smo morali da obnavljamo svake godine. Rođena sam u bolnici u Mashadu, ali nikad nisam dobila izvod iz matične knjige rođenih. Nakon očeve smrti pokušala sam da regulišem status. Međutim, odbili su me i rečeno mi je da je bolje da idem i nađem sebi muža. 

Jedini posao koji sam mogla da nadjem ilegalno je kao čistacica. Radila sam za mnogo malu platu. Nisam imala ni medicinsko osiguranje tako da nisam mogla da odem kod lekara u Dom zdravlja već samo kod privatnog lekara sto uvek košta. Zbog toga sam imala ideju da otvorim svoju agenciju za cišćenje, ali nije bilo moguće bez dokumenata. Nismo čak mogli ni da idemo u drugi grad da nađemo posao ili da se preselimo. Čula sam da izbeglice iz Avganistana mogu da dobiju „beli“ pasoš u ambasadi, ali nisam se raspitivala za uslove. Bez dokumenta bili smo osuđeni na život samo u jednom mestu. Jednom je jedna od mojih sestara pokušala da ode u drugi grad, u Teheran. Međutim, policijska kontrola je ušla u autobus i izveli su je napolje, jer nije imala dokumenta. Pretili su joj da će je deportovati u Avganistan. Plakala je i molila da je puste da se vrati kući. Nakon nekoliko sati su je pustili da se vrati u Mashad. Moj brat je više puta bio hapšen, naročito uveče kad se vraćao sa posla kući.

Kao samoj ženi koja ne želi da se uda i hoće da bude samostalna, život je bio veoma stresan i težak. Jednom dok sam radila kao čistacica, vlasnik agencije je hteo da bude blizak sa mnom, znaš na šta mislim. Odbila sam ga i on se naljutio. Smanjio mi je ionako malu platu preteći da će povući veze da me deportuje u Avganistan. Htela sam da ga prijavim policiji, ali policija mi je tražila dokumenta kako bi zabeležila moju prijavu. Kad sam objasnila policiji svoju situaciju počeli su da me ispituju kako radim bez dozvole za rad. Imala sam još par neprijatnih iskustava sa muškarcima, jer sam sama žena, izbeglica i Hazara. Zbog toga sam uvek tražila posao blizu kuće što nije bilo lako. Imala sam i velikih problema sa samopouzdanjem.

Želim da živim slobodno, da imam svoj biznis. Neću da se udam samo zbog papira. Zato sam rešila da se pridružim sestrama u Norveškoj.

...

U Srbiju smo ušli rano jutros. Nadam se da se neću dugo zadržati u Srbiji. Želim što pre da se priključim sestrama u Norveškoj.

Batul je sa porodicom prespavala u Miksalištu. Narednog dana je zajedno sa porodicom odvedena na registraciju."