U susret Svetskom danu izbeglica, predstavljamo vam svedočenja migranata sa kojima smo razgovarali u okviru aktivnosti koje smo sprovodili na projektu "Apatridija i prisilne migracije" uz podršku Evropske mreže za pitanja apatridije.

"Moje ime je Yasmin. Imam 45 godina. Rođena sam u mestu Al Džahra u naselju Taima’. Živela sam u šatoru sa svojim mužem i naše četiri ćerke. Ja sam Bidun. Znate, Vlada Kuvajta smatra da smo stranci i uskraćena su nam sva prava. Ne možemo da se školujemo, ne možemo da radimo, nemamo ni pravo glasa...Moji roditelji su rođeni u Kuvajtu i ceo život su proveli u Al Džahri, obespravljeni i siromašni. Ne želim takvu sudbinu ni za sebe, ni za svoju decu. 

U Kuvajtu sam radila na farmi krava. Pravila sam sir i mlečne proizvode. Dnevnica je bila mala, jer ja nemam pravo da radim u  Kuvajtu. Ali vlasnik farme je bio dobar, uvek je pomagao mojoj porodici kada nam je pomoć bila potrebna. Kad god bi moje ćerke bile bolesne, kako bismo otišli kod pravog doktora na pregled, davao bi nam zdravstvene knjižice svojih ćerki. Za Kuvajćane sa državljanstvom, zdravstvena zaštita je besplatna, a nama odlazak u bolnice nije dozvoljen. Sve moje ćerke su rođene u našem šatoru. 

Mnogo puta smo moj muž i ja odlazili do raznih institucija u nadi da ostvarimo neka prava i dobijemo dokumenta. Svaki put bi nas odvraćali sa ulaza i govorili nam da mi nemamo šta tu da tražimo. Jednom su mi rekli da treba da budem srećna što nam je uopšte dozvoljeno da živimo u Kuvajtu. Ne postoje čak ni međunarodne organizacije kojima bih mogla da se obratim za pomoć. Tek po neka grupa humanitaraca i dobrih ljudi koji nam pomažu dajući nam hranu i odeću. Nebrojeno puta su Biduni protestvovali. Ali svaki put bi se protesti završili hapšenjem i agresijom. Na protestu 2009. godine, moj muž je uhapšen. Nekoliko dana je proveo u zatvoru. Ponižen i isprebijan se vratio kući. Nakon mnogih neuspelih protesta počeli smo da gubimo nadu da ćemo ikada ostvariti ikakva prava.

U Kuvajtu nas ljudi posmatraju kao da smo niži sloj, robovi...Znam da je to pogrešno i šta god uradila ne mogu to da promenim. Nikada nisam išla u školu. Ni moja deca nisu. Ja znam pomalo da pišem, ali moje ćerke to nikada nisu naučile. Nama nema pomoći u Kuvajtu. To je bogata zemlja, ali je za nas pakao. Zato smo i odlučili da odemo odande. Za moju decu tamo nema budućnosti."