U susret Svetskom danu izbeglica, predstavljamo vam svedočenja migranata sa kojima smo razgovarali u okviru aktivnosti koje sprovodimo na projektu "Praćenje zaštite i pružanje pomoći i informacija izbeglicama i migrantima u Beogradu" uz finansijsku pomoć Save the Children.
"Prva asocijacija na detinjstvo mi je kako me majka miluje po glavi. Jeste sve to bilo pre više od 10 godina ali se ja toga jasno sećam.
Živeo sam sa 2 brata i 3 sestre na početku grada, u maloj kućici napravljenoj od zemlje. Kao dečak sam se stalno igrao sa braćom jer je jedan 4 godine stariji, a drugi godinu dana mlađi. Voleli smo sport, naročito fudbali i kriket i često bi ostajali po ceo dan napolju igrajući se, naravno kad nismo morali da pomažemo roditeljima.
Majka je bila u kući dok je otac bio regrutovan i ratovao protiv talibana, kada se vratio kući problemi su počeli. Talibani su kontrolisali celu tu oblast i kada se tata vratio iz vojske oni su saznali da se borio protiv njih i da je živ, tako da su počeli da nam prete da će nas zaklati.
Odlučili smo da pobegnemo u Pakistan, dok je moj stariji brat otišao u Nemačku ilegalno. Život u Pakistanu je bio jako težak, tata je radio van kuće, pomagao stolarima, bili smo jako siromašni. Pritom su Pakistanci često bili veoma neprijatni prema nama, a kada su i oni počeli da nam prete, odlučili smo da se vratimo u našu kuću u Kunduz.
Talibani su nas dočekali sa puškama i novim pretnjama da će nas ubiti. Tata im je jednog dana nakon mesec dana maltretiranja rekao “Uradite mi šta želite samo nemojte decu da mi povredite”. Sutradan nakon toga bacili su bombu pod njegov auto, jedva je preživeo ali su mu obe noge amputirane. Bili smo očajni. Narednih meseci smo živeli od novca koje je moj brat slao iz Nemačke, koji se zaposlio kao čistač u teretani, bar je nama tako rekao.
Tada sam shvatio da je dosao red na mene. U Avganistanu sam imao izbor ili da odem u vojsku ili da me svakodnevno maltretiraju talibani, uz to nije bilo nikakvog posla van vojske. Od fakulteta sam odustao jer u Avganistanu ljidi sa diplomama prodaju ešarpe, nema posla. Doneo sam odluku da se priključim bratu i počnem da zaradjujem kako bih pomogao porodici. Pozajmili su oko 6 hiljada eura, platili krijumčaru da me dovede do Nemačke i jedne noći je krijumčar došao po mene. Bio sam tužan kada sam napuštao kuću ali sam znao da su mi roditelji i u tom trenutku gladni i šta je moja obaveza prema njima."
