U okviru projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji“, finansiranog od strane Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), Praxis je pripremio izveštaj „Dečji, rani i prinudni brakovi u Srbiji - propisi, reakcija i prevencija“.
Dečji brak predstavlja grubo kršenje prava deteta, posebno devojčica, zanemarivanje deteta, oduzimanje prava na detinjstvo, obrazovanje, pravilan i potpun razvoj i slobodu izbora, a često je prisutno i zlostavljanje deteta. Međunarodni i nacionalni propisi pružaju zadovoljavajući pravni okvir za prevenciju i reakciju na dečje, rane i prinudne brakove, ali činjenica da se čak trećina romskih devojčica trenutno nalazi u dečjem braku predstavlja očigledno neprimenjivanje obaveza koje proističu iz brojnih međunarodnih konvencija koje je Srbija ratifikovala, kao i iz domaćeg zakonodavstva.
U izveštaju su, sa jedne strane, prikazani rezultati istraživanja praktične primene Instrukcije o načinu rada centara za socijalni rad ‒ organa starateljstva u zaštiti dece od dečjih brakova, koja je doneta u maju 2019. godine, a kojom se uređuje način rada centra za socijalni rad u zaštiti dece od dečjih, ranih i prinudnih brakova, u situacijama kada postoji rizik od sklapanja takvog braka ili kada takav brak postoji. Sa druge strane, u izveštaju su predstavljene aktivnosti i nalazi Praxisa u 2020. godini na temu prevencije dečjih, ranih i prinudnih brakova, koje su se prvenstveno odnosile na preventivne aktivnosti u radu sa decom osnovnoškolskog uzrasta, kao i viđenje ovog problema od strane dece.
Istraživanje Praxisa je, između ostalog, pokazalo da manje od polovine centara vodi posebnu evidenciju o dečjim brakovima (43%). Centri su detektovali samo 313 slučajeva rizika od dečjeg braka ili dečjih brakova u prethodne dve godine, dok aktuelni podaci Unicefa (MICS 6 Istraživanje višestrukih pokazatelja za 2019. godinu) ukazuju na to da je čak 34,1% romskih devojčica starosti od 15 do 19 godina trenutno u braku ili vanbračnoj zajednici. Centri su neodložno intervenisali u samo 29% detektovanih slučajeva, odnosno procenili da je u manje od trećine slučajeva došlo do ugrožavanja života, zdravlja i razvoja deteta kome je potrebna zaštita, iako su deca bila u braku ili u riziku od dečjeg braka. O evaluaciji preduzetih mera i usluga centri nisu imali odgovor za više od trećine slučajeva (36%) i samo 21% dece su primenom dostupnih mera i usluga uspeli da vrate u primarnu porodicu.
Kroz radionice koje su organiyovane sa decom, može se zaključiti da su ona itekako svesna postojanja ove štetne pojave u svojoj zajednici i da prave razliku između dobrovoljnih i prinudnih brakove. Među prinudnim brakovima je napravljena razlika između onih koji podrazumevaju prodaju mlade, ugovorenih brakova i, naposletku, brakova koji predstavljaju vrstu kazne za decu. Uz navedene prinudne brakove deca su navodila i primere dobrovoljnih stupanja u brak, ali je karakteristično to da su i ovi brakovi bili praćeni plaćanjem cene za dete. Zapravo, jedina vrsta brakova gde je izostajalo plaćanje određene sume novca za mladu jesu oni brakovi za koje deca nemaju podršku od porodice i sklapaju ih „bežeći” od kuće. Deca nisu bila upoznata sa tim da su prodaja dece o kojoj su govorila i prinuda na udaju/ženidbu maloletnika krivična dela. Deca su iskazala i potpuno nepoverenje u institucije, jer organi nisu odgovarajuće reagovali ni u jednoj njima poznatoj situaciji, i ne znaju ni za jedan slučaj u kojem je dečji brak sprečen.
Sredine u kojima su primeri dečjih brakova bili najčešći obilovale su sledećim odgovorima: „Roditeljima ne može niko ništa.” „Htela ne htela, MORA”. „Niko nju tu ništa ne pita.” „Nema šta ni da pokušava!“
Izveštaj ukazuje da izostaje neophodna sistemska reakcija svih nadležnih institucija i da je potrebno hitno pojačati aktivnosti na prevenciji dečjih, ranih i prinudnih brakova i sprovoditi ih umreženo i kroz multidisciplinaran pristup svih aktera, uz njihovo kontinuirano obučavanje, informisanje i pozivanje na odgovornost.
Izveštaj možete pogledati OVDE
