U samom centru Beograda, sakriven iza perona Autobuske i Železničke stanice, tokom 2016. i 2017. godine, neprimetno za stanovnike grada, rastao je jedan paralalni grad izbeglica i migranata. Svi oni koji su iz raznih razloga ostajali van prihvatnih i centara za azil, živeli su mesecima po napuštenim barakama tokom te zime, kada se temperatura spuštala i ispod -20°C. Odatle su iznova odlazili da pokušaju iregularan prelazak granice ka Zapadnoj Evropi, i tu su se, najčešče izmoreni, pretučeni, opljačkani i bolesni, vraćali nakon neuspešnih pokušaja.

Sa proširenjem grandioznog graditeljskog poduhvata, svi obližnji skvotovi su srušeni kako bi ustupili mesto gradilištima, temeljima modernih nebodera na obali reke i budućem novom obeležju Beograda. Od naselja gde je u jednom trenutku živelo 2000 ljudi, među njima i par stotina nepraćene i razdvojene dece, ostale su samo ruševine nakon bagera. Većina ljudi je tada premeštena u prihvatne centre i centre za azil, u kojima je imala neuporedivo bolje uslove. Ipak, većina je žalila za srušenim barakama, mestom koje je raslo nekim bizarnim smerom, sa svojim ulicama, terenima za kriket, frizerima, volonterima, svojim proslavama uz tradicionalne plesove. Mi koji smo radili svakodnovno na tom mestu, znali smo i drugu stranu, mnogo mračniju, sve rizike, zdravstvene, kao i druge, koji su bili posledica onoga što su neki od njih doživljavali kao ultimativnu slobodu. Obračuni, najrazličitije vrste nasilja, pljačke i prevare, strah i strepnja vrebali su ispod slojeva razdraganih pozdrava i šala. Život na takvom mestu, između tona smeća, imao je samo jedan razlog - biti blizu stanice, i odmah se odazvati na poziv krijumčara, kako bi se što pre nastavilo putovanje.

Godinu dana kasnije, neuporedivo manje izbeglica i migranata je bilo na otvorenom, van sistema. Na mestu baraka, građevinska mehanizacija je uveliko izvodila radove na gradnji visokih kula. Ipak, na tom mestu, prilikom jednog obilaska terena smo zatekli grupu maloletnika iz Avganistana, dečaka bez pratnje. Spavali su u velikim cevima koje su čekale svoje postavljanje na gradilištu. Preko otvora cevi je bio prevučen najlon, kako bi ih sačuvao od vetra i kiše.

Dugo smo stvarali odnos poverenja sa njima, predočavajući im rizike njihove odluke da budu tu. Razlozi su bili isti oni koje smo godinama slušali. Odlaskom u centar za azil koji je udaljen 6 sati vožnje od Beograda, gubili bi mogućnost da budu spremni za pokret čim ih krijumčari pozovu. Neodazivanjem na poziv, izgubili bi novac ili mesto u sledećoj grupi.

Maloletnike je Praxisov tim za zaštitu izbeglica i migranata više puta upućivao na terenske socijalne radnike, kao i na druge organizacije koje pružaju specifičnu vrstu pomoći. Vodili smo ih kod lekara, kad god bi to bilo potrebno, ali i na radionice koje su organizovale organizacije u obližnjim sigurnim prostorima, gde su sprovodile svoje aktivnosti.

Dečaci su nam pričali na koje su sve načine prelazili granice, preplivavajući reke, krijumčareći se po kamionima, držeći se ispod vagona vozova ili danima promrzli lutajući po šumama. Svi neuspesi, prebijanja od strane graničnih policija, nasilna vraćanja u zemlje iz kojih bi pokušali iregularni prelazak, pljačke po parkovima gradova kroz koje su prolazili, susreti sa divljim životinjama po „džunglama“, ostavljali su tragove koje su pokušavali da prikriju, imajući pred sobom samo jedan cilj, da idu napred.

Prilikom posete prostoru gde je više organizacija radilo sa ovom grupom dece, jedan od njih, četrnaestogodišnjak, u tišini je napisao nešto na stikeru koji je pri izlasku nehajno zalepio na obližnji zid. Iz radoznalosti smo kasnije pozvali kulturološkog medijatora da nam prevede natpis. Na persijskom jeziku je pisalo „Mama, nedostaješ mi, svake noći te sanjam“.

Praxisov tim je svakodnevno radio sa ovom grupom dece, i oni su na kraju pristali da uđu u sistem socijalne zaštite, nakon čega su smešteni u obližnji centar za azil. Iako više nisu bili izloženi rizicima koje nosi boravak na otvorenom, ipak se nisu dugo zadržali u centru. Dečaci su nam se javili posle par meseci iz Zapadne Evrope.

Danas, uz obalu reke, pejzažem dominira Beograd na vodi. Pre samo par godina, na mestu gde sada prolazi biciklistička staza, koračala su neka deca, u pocepanoj obući, mokra i promrzla, ka svojim snovima. U nekom od tih nebodera, uzidana je i jedna cev, koja je tokom zime 2018. bila dom grupi dečaka iz Kabula.

Kako propusti u radu institucija mogu da utiču na život građana i građanki i njihov pristup osnovnim pravima, svedoči slučaj dečaka koji je Praxis evidentirao prilikom posete Doljevcu 2020. godine. Učeniku VI razreda osnovne škole trinaest godina nije bilo određeno lično ime. Roditelji su propustili da mu u zakonskom roku odrede ime, a ni otac nije priznao očinstvo.

Nakon što su roditelji otišli u inostranstvo, brigu o dečaku i njegovoj braći i sestri preuzeli su baba i deda, a po njihovoj smrti, deca su više meseci u Doljevcu živela sama, dok se iz inostranstva nije vratio njihov otac. Dečakova majka je pre više godina napustila porodicu. Dečak sada živi sa braćom, od kojih su dvojica punoletni.

U ovakvim situacijama, centar za socijalni rad je dužan da preduzme mere i aktivnosti kako bi se regulisao lični status deteta i omogućio pristup osnovnim pravima, u detetovom najboljem interesu. Organ starateljstva je bio dužan da sprovede postupak i donese odluku o određivanju ličnog imena deteta kao i da potom, donese odluku kojom određuje staratelja kako bi se regulisao dečakov lični status, a posebno prijava na zdravstveno osiguranje.

S obzirom na to da je prilikom terenske posete evidentirano da dečak nema određeno lično ime, uz pomoć Praxisa je Centru za socijalni rad u Doljevcu podnet zahtev za određivanje ličnog imena.

Pošto nije dobijen odgovor po osnovu podnetog zahteva, Centru za socijalni rad u Doljevcu je upućen dopis kojim je zahtevana informacija o statusu predmeta. U telefonskim razgovorima, koji su potom usledili, pravniku, supervizoru i socijalnom radniku Centra je predočeno da Porodični zakon nalaže organu starateljstva da odredi lično ime deteta u ovakvim slučajevima, kao i da je u interesu deteta da formalno stekne pravni subjektivitet. Praxis je tada naročito napomeno da su dečaku, zbog neposedovanja dokumenata, uskraćena osnovna prava, a posebno pravo na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Predstavnici centra su bili pri stavu da nije moguće odrediti lično ime deteta bez učešća roditelja. S obzirom na to da organ starateljstva i dalje nije donosio odluku po podnetom zahtevu, upućena je urgencija, nakon čega je Centar dostavio obaveštenje da nije u mogućnosti da sprovede postupak određivanja ličnog imena deteta, jer se majka deteta ne nalazi na adresi na kojoj je mesno nadležan Centar za socijalni rad. Dečakova majka živi u Nemačkoj i ne poseduje važeću ličnu kartu.

Centar za socijalni rad je dužan da svakom detetu odredi ime, ukoliko ono nije određeno u zakonskom roku, bez obzira na bilo koje okolnosti, pa i na to da li majka može da učestvuje u postupku. Pravo na upis u matičnu knjigu rođenih i na lično ime svakom detetu garantuju i Ustav i Porodični zakon i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Konvencija o pravima deteta.

U međuvremenu, dečakova starija braća su samostalno odlazila u Centar za socijalni rad u Doljevcu, kome su se obraćali radi regulisanja ličnog statusa maloletnog brata. Nakon što su više puta insistirali kod ovog organa starateljstva da preduzme mere kako bi se rešio dečakov status, kako su Praxisu preneli, iz Centra su im pretili da će izmestiti dečaka i smestiti ga u hraniteljsku porodicu, nakon čega su prestali da se obraćaju organu starateljstva.

Od dečakove braće Praxis je saznao da je dečaku prošle godine dijagnostifikovan dijabetes. Nakon višednevnog ispoljavanja različitih simptoma, pedijatar Doma zdravlja u Doljevcu pristao je da ga pregleda, iako dete nije imalo zdravstvenu knjižicu. Analizom krvi je tada bio utvrđen višestruko povišen nivo šećera, zbog čega je dečak hitno prevezen u Klinički centar Niš, gde su isprva odbili da ga prime zbog neposedovanja zdravstvene knjižice. Pošto se nalazio u teškom zdravstvenom stanju, dečak je ipak primljen na bolničko lečenje. Nakon otpusta iz Kliničkog centra Niš, pošto nije posedavo izvod iz matične knjige rođenih ni zdravstvenu knjižicu, dečak nije mogao da ode na pregled kod endokrinologa. Sva medicinska sredstva i potrošni materijal neophodan za kontrolu nivoa šećera u krvi, koje bi inače dobijao bez troškova da je zdravstveno osiguran, dečak je kupovao i to kada i ukoliko bi porodica za to imala novca.

Zbog ozbiljnosti situacije i dečakovog zdravstvenog stanja, a usled propusta u radu centra za socijalni rad, Praxis se obratio Zaštitniku građana kako bi preduzeo radnje iz svoje nadležnosti i sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra. UNHCR i Zaštitnik građana su, zajedno sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije potpisnici Sporazuma o razumevanju, čiji je cilj rešavanje preostalih problema sa kojima se suočavaju osobe bez ličnih dokumenata, kao i članovi Operativne grupe formirane u okviru ovog sporazuma.

Uprkos ranijim naporima Praxisa koji su trajali duže od devet meseci i ukazivanja na potrebu reševanja dečakovog slučaja i na nezakonito postupanje Centra, tek nakon što je Zaštitnik građana sproveo kontrolu zakonitosti postupanja centra za socijalni rad, ovaj organ starateljstva je pokrenuo postupak za određivanje ličnog imena deteta. Rezultati su u potpunosti bili vidljivi dva meseca nakon uključivanja Zaštitnika građana u ovaj slučaj.

Centar za socijalni rad u Doljevcu je doneo rešenje kojim je dečaku određeno lično ime. Sproveden je upis ličnog imena, određivanje JMBG-a i upis činjenice državljanstva u matičnoj službi u Nišu. Dečak je tek tada, trinaest godina nakon rođenja dobio potrebna dokumenta, sa kojima je napokon mogao da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje koje mu je bilo preko potrebno. Centar za socijalni rad u Doljevcu je pribavio izvod iz matične knjige rođenih i u saradnji sa ispostavom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Doljevcu izvršio prijavu dečaka na zdravstveno osiguranje.

Time je konačno dobijen epilog ovog slučaja, dečaka iz Doljevca koji trinaest godina nije imao pristup osnovnim pravima jer mu nije bilo određeno lično ime. Slučaj je rešen u roku od dva meseca nakon obraćanja Zaštitniku građana, zahvaljujući saradnji uspostvljenoj u okviru Operativne grupe, a na osnovu Sporazuma o razumevanju između UNHCR-a, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Zaštitnika građana Republike Srbije. Iako je ovaj slučaj konačno uspešno rešen, on pokazuje da je u praksi potrebno još dosta raditi na jačanju kapaciteta, kao i na senzitivisanju službenika o posebnom položaju i potrebama lica iz marginalizovanih grupa, kako bi svi građani pod jednakim uslovima bez diskriminacije mogli da pristupe osnovnim pravima. Primeri poput ovog o dečaku iz Doljevca pokazuju nam koliko je neophodna i važna pravna pomoć, ali i zagovaranje u ovim slučajevima. Uprkos uspesima koji su do sada postignuti na ovom polju, na terenu i u praksi se, nažalost, još uvek susrećemo sa ljudima koji i dalje nemaju lična dokumenta i, kao posledicu toga, nemaju mogućnost da ostvaruju osnovna prava.

Nevladine organizacije Tim 42 i Praxis, podnele su inicijativu za izmene pojedinih odredaba Zakona o socijalnoj zaštiti Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koju su podržale 34 organizacije civilnog društva u Srbiji.

Zakon o socijalnoj zaštiti, koji je na snazi već deset godina, trebalo je da posluži kao osnova za stvaranje sistema koji će pružati pomoć i osnaživati pojedince i porodice za samostalan i produktivan život u društvu, sprečiti nastajanje i otkloniti posledice socijalne isključenosti. Zakon o socijalnoj zaštiti je krovni zakon koji uređuje oblast socijalne zaštite i predstavlja sistemski propis koji se odnosi na veliki broj građana i građanki, naročito značajan za pripadnike različitih osetljivih društvenih grupa. Zbog toga je posebno važno da rešenja predviđena zakonom sistem socijalne zaštite urede na celovit način i u skladu sa ciljevima socijalne zaštite, kao i da uspostave procedure koje su prilagođene korisnicima i njihovim potrebama. Ustav Republike Srbije garantuje građanima i porodicama, kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, pravo na socijalnu zaštitu čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.

Svaki pojedinac treba da bude zaštićen od oskudice i da uživa minimum prava neophodnih za opstanak. Sistem socijalne zaštite neodvojiv je od fenomena siromaštva i od prevencije posledica koje oskudica za sobom povlači. Iako socijalnom zaštitom nije moguće iskoreniti uzroke i sam fenomen siromaštva, njom je moguće ublažiti njegove posledice i dalje ponavljanje i širenje, pa države imaju obavezu da mehanizmima socijalne zaštite pomognu licima kojima je socijalna pomoć neophodna.

Tokom višegodišnjeg rada sa ranjivim kategorijama društva i korisnicima usluga socijalne zaštite kroz pružanje pravne pomoći i/ili informisanje i savetovanje, nevladine organizacije Tim 42 i Praxis uočile su brojne manjkavosti, kako kada je reč o pojedinim zakonskim rešenjima, tako i kada je reč implementaciji. Pojedine odredbe Zakona su necelishodne, nesvrsishodne, kose se sa načelima socijalne zaštite, ali i sprečavaju i ograničavaju potencijalne korisnike da zadovolje svoje potrebe za dodatnom podrškom.

Imajući u vidu proklamovane ciljeve socijalne zaštite i analizu efekata koje pojedina rešenja aktuelnog Zakona o socijalnoj zaštiti proizvode u praksi, nevladine organizacije Tim 42 i Praxis izradile su predlog za izmene pojedinih članova Zakona o socijalnoj zaštiti koji možete pogledati OVDE.

Organizacije koje su podržale inicijativu su:

• FORCA Požega
• SKRUG - Liga Roma
• Udruženje Žene za mir
• Centar za decu i omladinu
• Grupa za decu i mlade "Indigo"
• Inicijativa za razvoj i saradnju
• UG NEXUS - Vranje
• Fondacija Centar za demokratiju
• Zrenjaninski centar za jednaka prava
• Volonterski centar Vojvodine
• Društvo ROM iz Velikog Gradišta
• Centar za proizvodnju znanja i veština
• Bibija Romski ženski centar
• Inicijativa za razvoj i saradnju (IDC)
• A11 - Inicijativa za ekonomska i socijalna prava
• Adventistički razvojni i humanitarni rad - ADRA
• Odbor za ljudska prava Leskovac
• Nepušački Edukativni Centar - RP
• Udruženje građana Eduaktivni centar Roma
• Romski centar za žene i decu "Daje"
• Građanske inicijative
• Partneri za demokratske promene Srbija
• Multietnički centar za razvoj regije Dunav 21
• YUROM Centar
• Udruženje tumača za lica oštećenog sluha Srbije
• Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda
• “EU zona “
• Društvo Roma Bogatić
• Društvo "Bakija Bakić"
• UGR produkcija Roma World
• Multikultura
• Autonomni ženski centar
• OFER - Omladinski forum za edukaciju Roma
• Centar za unapređivanje pravnih studija

Uputili smo još jedan poziv Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvu zdravlja da izmene sporne odredbe i time otklone prepreke koje onemogućavaju upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju. Ovaj problem, koji teško pogađa neke od najsiromašnijih i najobespravljenijih građana Srbije, moguće je sasvim lako i brzo rešiti uz malo dobre volje nadležnih organa.

Svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja. To je pravo koje deci garantuju Ustav, zakon i ratifikovane međunarodne konvencije.

Međutim, u Srbiji se i dalje rađaju deca koja ne mogu da budu upisana u matične knjige odmah po rođenju. To se dešava u situacijama kada njihove majke ne poseduju lične karte. U tim slučajevima, umesto da se deca odmah nakon rođenja upišu u matičnu knjigu rođenih, neophodno je da se radi upisa vode posebni postupci pred centrima za socijalni rad, opštinskim organima uprave ili sudovima. Ti postupci često mogu biti dugotrajni i komplikovani i u najboljem slučaju traju nekoliko meseci, dok često mogu trajati i više od godinu dana, a ponekad i više godina. Na ovaj način grubo se krši pravo deteta na blagovremeni upis u matičnu knjigu rođenih. UNICEF je zauzeo stav da upis odmah po rođenju podrazumeva rok od nekoliko dana, a ne meseci.

Sve dok se ti postupci uspešno ne okončaju, dete neće moći da dobije izvod iz matične knjige rođenih, zbog čega će mu mnoga prava ostati uskraćena ili teško dostupna. Tako, na primer, dete neće moći da dobije zdravstvenu knjižicu, pa će lekarske preglede i lekove roditelji morati sami da plaćaju, a roditeljski ili dečiji dodatak i druga prava iz socijalnog osiguranja neće moći da dobiju.

Ovaj problem u Srbiji gotovo isključivo pogađa pripadnike romske nacionalne manjine, koji se i inače mogu svrstati među najugroženije, najdiskriminisanije i najmarginalizovanije građane. Tako se njihov ionako težak položaj samo dodatno pogoršava.

Uzrok problema, odnosno razlog zbog koga deca čije majke ne poseduju lične dokumente ne mogu da se upišu odmah nakon rođenja, nalazi se u dva podzakonska akta koji regulišu postupak prijave rođenja i upisa u matičnu knjigu rođenih. Tim aktima propisano je da se podaci o roditeljima u matične knjige upisuju na osnovu njihovih ličnih karata i izvoda iz matične knjige rođenih.

Uprkos tome što propisi koji imaju veću pravnu snagu (Ustav, Porodični zakon, ratifikovane međunarodne konvencije) propisuju da svako dete, bez izuzetka i bez obzira na bilo koje okolnosti - pa i na to da li njegovi roditelji poseduju lične dokumente ili ih ne poseduju – mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, matičari u praksi primenjuju podzakonske akte, a decu čije majke ne poseduju dokumente ne upisuju u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju. Stoga je neophodno da se sporni podzakonski akti izmene tako da se omogući upis u MKR svakog deteta odmah nakon rođenja.

Da je ovakva situacija neodrživa i da predstavlja kršenje osnovnih prava deteta ukazale su i brojne međunarodne organizacije i ugovorna tela. Tako su, između ostalih, Evropska komisija, Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija, Komitet UN za prava deteta, Komitet UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, Komitet UN za ljudska prava i Komitet UN za eliminisanje diskriminacije u svojim preporukama Srbiji ukazali da se svakom detetu mora omogućiti upis u matičnu knjigu rođenih odmah po rođenju i da je potrebno izmeniti propise koji to onemogućavaju.

Ova aktivnost sprovedena je u okviru projekta “Suzbijanje apatridije među Romima na Zapadnom Balkanu” koji finansira Fondacija za otvoreno društvo kroz Evropsku mrežu za pitanja apatridije. Stavovi izrečeni u ovom dokumentu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno zvaničan stav donatora.

Preuzmite dokument OVDE

Organizacije civilnog društva zahtevaju od nadležnih organa da u skladu sa preporukama civilnog društva i mišljenjem Zaštitnika građana uklone nedostatke Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i Nacrta zakona o istopolnim zajednicama.

U toku i nakon javne rasprave o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je bez opravdanja i suprotno preporukama organizacija civilnog društva, formulisalo odredbe koje odstupaju od pravnih standarda Saveta Evrope, a posebno Evropskog suda za ljudska prava i Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije. Takođe, odstupa se i od standarda Evropske unije u pogledu zabrane diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja. Nedostaci opterećuju i druge odredbe Nacrta, među kojima su i zakonska rešenja koja nisu usaglašene sa drugim sistemskim zakonima, kao što je Zakon o opštem upravnom postupku i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Vlada RS je utvrdila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije 22. aprila 2021. Ovaj tekst opterećen je istim nedostacima kao i Nacrt zakona.

U Nacrt zakona o istopolnim zajednicama Ministarstvo je unelo odredbe koje nisu utemeljene u preporukama LGBT organizacija, a tiču se smetnji za registraciju istopolne zajednice, odnosa između partnera i deteta drugog partnera i njihovog međusobnog izdržavanja, kao i uslova za priznavanje neregistrovane zajednice. Uz to, Nacrt zakona opterećen je i drugim brojnim greškama.

Kao organ koji je na osnovu Ustava RS nadležan za zaštitu ljudskih prava, i Zaštitnik građana je upoznao Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sa navedenim nedostacima Nacrta u svom mišljenju.

Organizacije za ljudska prava zahtevaju od Ministarstva da uvaži preporuke Zaštitnika građana i civilnog društva i ukloni nedostatke Nacrta zakona o istopolnim zajednicama. Od vlade Srbije očekujemo da obezbedi uklanjanje navedenih nedostataka pre donošenja konačne odluke o utvrđivanju predloga zakona. Apelujemo na poslanike Narodne skupštine da putem amandmana otklone nedostatke Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o zabrani diskriminacije.

Zahtev potpisuju:

1. Praxis;
2. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS);
3. Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV);
4. Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS);
5. Civil Rights Defenders; Heartefact fund;
6. Pride Society;
7. Udruženje studenata sa hendikepom (USH);
8. Geten;
9. Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR);
10. Fond za humanitarno pravo (FHP);
11. Sandžački odbor za ljudska prava;
12. CHRIS mreža odbora za ljudska prava u Srbiji;
13. LABRIS - Organizacija za lezbejska ljudska prava;
14. Centar za prava deteta;
15. SKRUG – Liga Roma (60 organizacija);
16. Mreža organizacija za decu Srbije (103 organizacije).