Na sednici održanoj 23. maja 2013. godine Ustavni sud je utvrdio neustavnost odredbi čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku.

Odluka Ustavnog suda stupila je na snagu 5.6.2013. godine i od tog dana za zastupanje u parničnom postupku stranke mogu da određuju bilo koje lice, a ne isključivo advokate, kako je bilo predviđeno do odluke Ustavnog suda. Pored toga, odlukom Ustavnog suda utvrđena je neustavnost čl. 85. stav 2 istog Zakona, kao i čitav odeljak Zakona kojim su regulisane kolektivne tužbe.

Podsećanja radi, Koalicija za pristup pravdi je početkom 2012. godine podnela inicijativu za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je u januaru 2013. godine doneo rešenje kojim se pokreće postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom čl. 85. Stav 1 i 2 i čl. 494 – 505 Zakona o parničnom postupku. S druge strane, istim rešenjem Ustavni sud je odbacio inicijativu u delu koji se odnosi na čl. 170. i 193. ZPP.

U obrazloženju odluke kojom se utvrđuje neustavnost odredbe čl. 85. stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ Ustavni sud je naveo da Ustav i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ali da je ovo pravo neodvojivo od garancija iz čl. 6. stav 1 EKLJP.

Pored toga, Ustavni sud je u obrazloženju naveo da propisivanje obaveze da stranku mora da zastupa isključivo advokat sa druge strane pred državu stavlja obavezu da obezbedi sistem u kom će se pravo na pravnu pomoć efektivno uživati. Nasuprot tome, kako nije donet Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz čl. 67. Ustava, sud je utvrdio da obaveza advokatskog zastupanja u parničnim postupcima predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja.

Kako se ukidanjem mogućnosti slobodnog izbora punomoćnika, odnosno zakonskim uslovljavanjem da stranka koja ne želi ili iz bilo kog razloga ne može sama da preduzima radnje u postupku do pravnosnažnog okončanja postupka, mora imati punomoćnika koji je advokat, dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka i ograničava pravo na pristup sudu, kao i pravo na pravnu pomoć, to je Ustavni sud utvrdio da ograničenje iz čl. 85. stav 1 ZPP u delu „koji mora da bude advokat“ predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcionalno ni nužno, pa je time nesaglasno čl. 20. Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz čl. 32. Ustava, te je takođe nesaglasno i čl. 36. stav 1 Ustava, odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene čl. 21. Ustava. Zbog međusobne povezanosti čl. 85. stav 1 i 2, Ustavni sud je utvrdio i da je drugi stav istog člana Zakona o parničnom postupku neustavan.

U delu odluke koja se odnosi na odeljak ZPP kojim je regulisan postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, Ustavni sud je konstatovao da odredbama čl. 494 – 505. Zakona nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka propisanog u ovoj glavi Zakona. Nadalje, Ustavni sud je svoju odluku obrazložio činjenicom da zakonodavac odredbama čl. 494 – 505 ZPP nije utvrdio sadržaj pojma kolektivnih prava i interesa ili uputio na zakone kojima se ta prava uređuju, nije otklonio neodređenost i nepreciznost ovog postupanja da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi za zaštitu kojih kolektivnih prava i interesa je propisan poseban postupak. Nadalje je Ustavni sud utvrdio da ove odredbe ne omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi njihov pravi smisao i sadržaj. Imajući ovo u vidu, Ustavni sud smatra da su ove odredbe ustavnopravno sporne sa aspekta njihove jasnoće, dostupnosti i prihvatljivosti, a time i nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Ustavni sud je još jednom ponovio da je neophodno da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno nego i u sadržinskom smislu, taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu svoje ponašanje da usklade sa zakonom, kako ne bi zbog nejasnih i nepreciznih, ali i nedostajućih normi i podnormiranosti bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa. Imajući sve ovo u vidu, Ustavni sud je utvrdio da odredbe čl. 494 – 505 Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.


Koalicija za pristup pravdi:
Centar za unapređivanje pravnih studija
Civil Rights Defenders
CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji (Odbor za ljudska prava Niš, Odbor za ljudska prava Valjevo, Odbor za ljudska prava Negotin, Vojvođanski centar za ljudska prava Novi Sad, Građanski Forum Novi Pazar)
Fond za humanitarno pravo
Inicijativa mladih za ljudska prava
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda
Praxis