Nevladina organizacija Praxis smatra da današnje prinudno iseljenje 23 romske porodice iz napuštene fabrike „Borac“ na Novom Beogradu, bez obezbeđivanja alternativnog smeštaja, prethodnog obaveštenja o datumu iseljenja i adekvatne podrške socijalnih službi predstavlja još jedno u nizu najgrubljih kršenja ljudskih prava do kojih dolazi prilikom prinudnih iseljenja neformalnih romskih naselja. Porodice koje su danas iseljene ostale su na ulici, dok je samo iseljenje sprovedeno uprkos jako lošim vremenskim uslovima.

Podsećanja radi, od 23 porodice koje su danas iseljene, većina je ranije iseljena iz neformalnog naselja Belvil, kada im je obezbeđena karta u jednom pravcu do mesta na jugu Srbije gde imaju prebivalište, kao i jednokratna pomoć za prevazilaženje socijalnih problema u iznosu od par desetina hiljada dinara. Većina ostalih porodica je ranije bila iseljena iz neformalnog naselja Blok 72 i drugih lokacija. Iseljenje koje je prvobitno bilo zakazano za ponedeljak, 17. septembar 2012. godine, odloženo je, da bi danas u ranim jutarnjim satima sudski izvršitelji, u pratnji socijalnih radnica i tridesetak pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u opremi za razbijanje demonstracija, upali bez prethodne najave na lokaciju napuštene fabrike i započeli iseljenje. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nisu dozvolili pristup mestu iseljenja predstavnicima nevladinih organizacija i Ujedinjenih nacija uprkos tome što je prema međunarodnim standardima ljudskih prava država obavezna da omogući praćenje sprovođenja iseljenja. Pored toga, pristup je bio zabranjen i novinarima koji su morali da uzimaju izjave od stanovnika preko ograde fabrike.

Uprkos činjenici da je opravdanost iseljenja bespravno useljenih lica u prostorije privatne firme nesporna, zabrinjavajuće je to što nadležni državni organi ne uzimaju u obzir da je sprovođenje prinudnih iseljenja neformalnih romskih naselja i rad na integraciji stanovnika naselja mnogo kompleksniji od puke jednokratne pomoći koja je obezbeđena onim licima koja su iseljena iz Belvila u gradove i opštine na jugu Srbije. Pored toga, oni koji nisu dobili alternativni smeštaj ponovo će se preseliti u druga neformalna naselja gde će ih sačekati novo prinudno iseljenje.

Postavlja se pitanje koliko je još prinudnih iseljenja i kršenja ljudskih prava Roma potrebno da bi Republika Srbija i Grad Beograd konačno shvatili da se rešenje problema stanovanja Roma ne može pronaći u prinudnim iseljenjima koja su do sada sprovođena mimo standarda ljudskih prava.

NVO Praxis poziva nadležne vlasti da hitno obustave sva prinudna iseljenja, da izvrše reviziju postojećih nezakonitih i neodrživih modela iseljenja i da otpočnu sa izradom pravnog okvira koji bi regulisao postupanje organa uprave u slučajevima prinudnog iseljenja uz puno poštovanje ljudskih prava.

Preuzmite: Saopštenje Zaštitnika građana povodom raseljevanja Roma

Osmi april, Međunarodni dan Roma, prilika je da još jednom istaknemo našu zabrinutost zbog izuzetno teškog položaja u kome se Romi i Romkinje u Srbiji danas nalaze. Ovaj datum želimo da obeležimo podsećanjem na činjenicu da su Romi i Romkinje zbog svoje etničke pripadnosti, vrlo često izloženi/e diskriminaciji, kršenju ljudskih prava i etnički motivisanim zločinima. Deklarativno zalaganje države nije praćeno istinskom političkom voljom i konkretnim merama koje su neophodne da bi se ova zabrinjavajuća situacija promenila.

Iako se gotovo u svim oblastima života susreću sa nejednakim tretmanom, nasiljem i isključivanjem, ovom prilikom naročitu pažnju želimo da skrenemo na tri problema koji ugrožavaju njihov život, povređuju dostojanstvo i onemogućuju integraciju čitave romske zajednice.

Nasilje nad Romima i Romkinjama
Široko rasprostranjeno antiromsko raspoloženje sve češće kulminira nasiljem nad Romima/kinjama, a praksa nekažnjavanja ovog nasilja ohrabruje učinioce da vrše najteža krivična dela. Naročito zabrinjava činjenica da se motiv učinioca, odnosno mržnja i netrpeljivost prema Romima/kinjama, pri kvalifikovanju ovih dela retko uzimaju u obzir.
 
Romi i Romkinje se zbog dikriminatorskog tretmana i sekundarne viktimizacije na koje nailaze u institucijama retko odlučuju da ove zločine prijave. Zločini uključuju fizičke napade na njih i njihove domove, uništavanje njihove imovine, ispisivanje rasističkih grafita i poruka, proterivanja i pretnje. Naročitu zabrinutost izražavamo zbog skorašnjih rasističkih zločina i incidenata usmerenih protiv Roma/kinja u Banatskom Karađorđevu, Zrenjaninu, Požegi, Čačku, Jabuci i Beogradu, ali i svim drugim slučajevima koji nisu bili predmet medijske pažnje. Kako bi se nasilje zaustavilo, neophodno je da učinioci svih zločina budu kažnjeni.
 
Neophodno je oštro sankcionisati govor mržnje uperen protiv Roma/kinja u medijima, koji u značajnoj meri doprinosi eskalaciji nasilja generišući i učvršćujući negativne predrasude. Iskorenjivanje stereotipa o Romima/kinjama mora da bude izraz nedvosmislene opredeljenosti čitavog društva da se rasizam ni u jednom svom pojavnom obliku neće tolerisati.
    
Stanovanje i prinudna iseljenja
Izuzetno loši uslovi života u neformalnim romskim naseljima, prinudna iseljenja i segregacija naselja stvarnost su za Rome i Romkinje koji žive u skoro 600 neformalnih naselja u Srbiji. Bez mogućnosti da ostvare jedno od osnovnih prava - pravo na stanovanje, koje između ostalog uključuje i zakonom garantovanu sigurnost stambenog statusa, kuće od kvalitetnog materijala i prateću infrastrukturu, uskraćeno im je pravo da žive dostojanstveno i uživaju sva druga prava.

Prema zaključcima iz izveštaja organizacije Amnesti Internešenel (Amnesty International) država permanentno krši pravo na stanovanje Roma i Romkinja koji žive u neformalnim naseljima, iako joj to obaveze iz međunarodnih dokumenata koje je ratifikovala nalažu. U naročito teškom položaju su stanovnici/e onih naselja kojima prete prinudna iseljenja, posebno u Beogradu. Ta iseljenja dešavaju se protiv volje i bez konsultacija sa stanovništvom samih naselja, praćena su  uništavanjem imovine, beskućništvom i smeštanjem iseljenih osoba u neadekvatne stambene objekte koji su najčešće geografski segregirani.
 
Zahtevamo od države da neodložno prestane sa prinudnim iseljenjima, garantuje sigurnost stambenog statusa, da zakonom reguliše iseljenja kako bi se omogućilo puno poštovanje međunarodnih standarda, te da pokaže ozbiljnu nameru da unapredi uslove života u neformalnim romskim naseljima.
  
Pravno nevidljiva lica
Veliki broj lica romske nacionalnosti u Srbiji nije upisano u matične knjige rođenih, što ih čini pravno nevidljivim. Usled odbijanja države da prizna ozbiljnost problema i izostanka adekvatnog zakonskog okvira, ovaj broj se stalno povećava. Pravo na pravni subjektivitet jedno je od osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom i brojnim međunarodnim dokumentima koje je Srbija ratifikovala. Ono je preduslov za ostvarivanje svih drugih prava, poput prava na  zdravstvenu i socijalnu zaštitu, zapošljavanje, obrazovanje, itd. Na taj način pravno nevidljivim licima uskraćena je mogućnost da budu ravnopravni članovi društva i da jednako uživaju svoja prava.
 
Zahtevamo od države da hitno usvoji zakonsko rešenje koje će predvideti jednostavan i efikasan postupak koji bi pravno nevidljivim licima konačno omogućio priznavanje pravnog subjektiviteta.
 
Koalicija protiv diskriminacije i partnerske organizacije u svemu podržavaju zaključke i preporuke Komiteta za eliminaciju rasne diskriminacije Ujedinjenih nacija, Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija i Evropske komisije koji se odnose na položaj i prava Roma i Romkinja, i pozivaju državu da bez odlaganja postupi u skladu sa njima.
 
Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.


Saopštenju se pridružuju:
Žene u crnom
Komitet pravnika za ljudska prava
Inicijativa mladih za ljudska prava
Fond za humanitarno pravo

Stanovnici neformalnog romskog naselja u ulici dr Ivana Ribara na Novom Beogradu, u kom živi većina interno raseljenih lica sa Kosova juče su, na Međunarodni dan tolerancije, primili rešenja od Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštine Novi Beograd kojima im je naloženo da u roku od jednog dana poruše objekte u kojima su godinama živeli. Uprkos uveravanjima dobijenim od nadležnih državnih organa da će se čitav proces iseljenja voditi u skladu sa međunarodnim dokumentima koji obavezuju Republiku Srbiju jučerašnje uručivanje rešenja pokazuje apsolutno nepoštovanje međunarodnih standarda u oblasti prava na stanovanje i predstavlja novi pritisak na stanovnike naselja.

U naselju u ulici dr Ivana Ribara stanuju 33 porodice za koje je pristup osnovnim ljudskim pravima nedostižan. U rešavanje problema nastalih povodom izgradnje poslovno-stambenog objekta koji gradi Građevinska direkcija Srbije uključio se Zaštitnik građana i inicirao sastanak na kom je u utorak dogovoreno formiranje radne grupe koja će raditi na pronalaženju rešenja za stanovnike ovog neformalnog naselja. Prema postignutom dogovoru prvi sastanak radne grupe u koju će biti uključeni i predstavnici neformalnog naselja kao i predstavnici Praxisa trebalo bi da bude održan u petak, 18. novembra 2011.

Dogovor koji je postignut i koji je predviđao potpuno poštovanje međunarodnih standarda u oblasti prava na stanovanje, pre svega Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima kao i Smernica Ujedinjenih nacija o razvojno zasnovanim iseljenjima jučerašnjim postupanjem doveden je u pitanje, kao i istinsko opredeljenje Republike Srbije za puno poštovanje ljudskih prava svim građanima. Preuzeti međunarodni standardi u oblasti ljudskih prava jasno zabranjuju sprovođenje prinudnih iseljenja po lošem vremenu, kao i onih koja će rezultirati beskućništvom stanovnika naselja.

Skrećemo pažnju i na činjenicu da je većina stanovnika ovog neformalnog naselja suočena sa višestrukom diskriminacijom u društvu, pri zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, pristupu dokumentima i drugim pravima. U skladu sa tim i postupanje državnih organa mora biti usklađeno sa merama afirmativne akcije predviđene Ustavom i drugim propisima.

Nevladine organizacije pozivaju nadležne državne organe da se vrate dijalogu kako bi se kroz aktivnosti radne grupe pronašlo rešenje za adekvatan alternativni smeštaj i poštovanje dostojanstva stanovnika naselja.

Koalicija protiv diskriminacije pozdravlja presudu Opštinskog suda u Rijeci po kojoj je župnik Franjo Jurčević osuđen na uslovnu kaznu od tri meseca zatvora zbog podsticanja na diskriminaciju tokom održavanja Parade ponosa u Beogradu 2010. godine. Ovakva presuda nedvosmisleno potvrđuje da se podsticanje diskriminacije i nasilja prema bilo kojoj društvenoj grupi ne sme tolerisati, te da će svaki govor mržnje biti sankcionisan.

Postupak protiv župnika iz Kastava kod Rijeke pokrenut je nakon što je on objavio tekst na svom blogu kojim je podržao nasilje u Beogradu za vreme održavanja Parade ponosa, osporio učesnicima parade pravo na okupljanje, te ih nazivao pogrdnim imenima. Župnik je u tekstu naveo da je održavanje Parade ponosa u Beogradu "dokaz da moralne nakaze i psihopate sve više ovladavaju sredstvima javnog saopštavanja, ulicama, ustanovama, gradovima...", te da su "Beograđani pokazali šta misle o tim psihopatama", kao i da mu je žao policajaca koji su nastradali, ali da su morali da se povuku i da dozvole "normalnima da s tim bolesnicima malo prodiskutuju".

KPD smatra da ova presuda koja stiže iz Hrvatske, a na dvogodišnjicu usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, predstavlja ozbiljno podsećanje domaćim sudovima i drugim nezavisnim organima, da imaju pozitivnu obavezu da bez izuzetka štite prava pripadnika LGBT zajednice, posebno u kontekstu nedavnog  javno izraženog odustajanja od tužbe protiv mitropolita Amfilohija Radovića.

Podsećamo da je na osnovu pritužbe Labrisa i 25 građana i građanki Srbije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti početkom marta utvrdila da je mitropolit Radović koristio govor mržnje prema pripadnicima LGBT zajednice u periodu održavanja Parade ponosa 2010.godine, ali da se takođe samo par dana nakon objavljivanja ove svoje odluke javno odrekla prava na podnošenje tužbe protiv njega.

KPD ističe da se prema članu 13. Zakona o zabrani diskriminacije, govor mržnje mitropolita Radovića može po više osnova kvalifikovati kao težak oblik diskriminacije jer je učinjen putem javnih glasila (čl. 13. stav 3), ponovljen je više puta i u dužem vremenskom periodu (član 13. stav 6), podstakao je na mržnju i netrpeljivost (član 13. stav 1) i značajno je doprineo nastanku teških posledica za diskriminisane, druga lica i imovinu (član 13. stav 7), te zbog toga smatramo da upravo u ovom slučaju koji je gotovo identičan slučaju župnika Jurčevića, ima mesta podnošenju građanske tužbe.

Saopštenje potpisuju sledeće organizacije članice Koalicije protiv diskriminacije: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, NVO “PRAXIS”, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT i Regionalni centar za manjine.

Preuzmite dokument: Optužni prijedlog Općinskog suda u Rijeci

Preuzmite dokument: Presuda Općinskog suda u Rijeci

Koalicija protiv diskriminacije najoštrije osuđuje najnoviju izjavu Mitropolita Amfilohija Radovića koja predstavlja najgrublji govor mržnje uperen prema pripadnicima LGBT populacije, a u isto vreme i pravdanje i otvoreno stavljanje na stranu huligana i nasilnika.

Obraćajući se okupljenima u selu Klinci kod Luštice, Mitropolit Radović je 11. oktobra 2010.godine, između ostalog, nazvao LGBT osobe „smradom sodomskim“, te ih okarakterisao kao „obezbožene i nаstrаne“ i izjavio da su LGBT osobe „kugа, te pošаst sodomskа“.

Osim korišćenja najstrašnijih reči mržnje prema jednoj manjinskoj grupaciji, koja je mirnim okupljanjem u centru Beograda iskorstila svoja Ustavom zajamčena prava - Mitropolit Radović je vrlo otvoreno pokušao da opravda nasilje koje su počinili pripadnici desničarskih, kvazi-navijačkih i klerofašističkih udruženja na dan održavanja Parade ponosa, ali i indirektno podržao i najavio buduće slične akcije nasilja. On kaže:
„Budite uvjereni dа je to predukаzаnje propаsti hrišćаnskih nаrodа. Bog će znаti kаd će udаriti Svojim bičem i opomenom, аli se to već polаko pripremа. Ne mogu se grаditi ljudi, nаrodi, kulture i držаve nа gаdosti, nečistoti i smrаdu, nа bezbožništvu.”

Umesto da kao predstavnik Crkve i verski poglavar poziva na mir i ljubav - Mitropolit Radović, i to ne prvi put, najotvorenije zagovara i podržava politiku sile i mržnje, te direktno poziva na agresiju i vršenje diskriminacije.

Zbog pomenutih izjava, jedna od članica Koalicije protiv diskirminacije, Labris -  organizacija za lezbejska ljudska prava, podnela je juče pritužbu Poverenici za ravnopravnost, a u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, te je uputila poziv Sinodu Srpske pravoslavne crkve da se javno ogradi od izjava Mitropolita Radovića, člana Sinoda.

Naglašavamo da je Srpska pravoslavna crkva neposredno pred Paradu ponosa eksplicitno pozvala na uzdržavanje od svakog nasilja, te s toga smatramo da izjava Mitropolita Radovića izražava njegov lični stav mržnje i netrpeljivosti prema pripadnicima LGBT populacije. Imajući ovo u vidu, smatramo da je logičan i jedini odgovoran potez Srpske pravoslavne crkve taj da se najotvorenije ogradi od svega izrečenog od strane jednog od članova Svetog sinoda, Mitropolita Radovića.

Podsećamo da je u nedelju u nasilničkim akcijama i nemirima povređeno više desetina policijaca i jedan učesnik Parade ponosa, ali i da su napadnute brojne institucije i lokacije, a da je centar Beograda bio razrušen.

Koalicija protiv diskriminacije takođe zahteva zadržavanje u pritvoru svih uhapšenih povodom nasilja koje se desilo 10. oktobra, brzo privođenje i hapšenje svih nasilnika koji su još uvek na slobodi, tj. najstrožije kazne za sve koji su učestvovali u rušilačkim akcijama tj. nasilju nad pripadnicima policije i učesnicima Parade ponosa.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.

Koalicija protiv diskriminacije (KPD) najoštrije osuđuje protivljenje DSS i pojedinih službenika SPC primeni Zakona o zabrani diskriminacije u slučaju u kojem je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila da se mitropolit Amfilohije Radović koristio zabranjenim govorom mržnje u vezi sa pripadnicima LGBT populacije. Umesto da pozdrave odluku Poverenice i time doprinesu izgradnji društva tolerancije i nenasilja, ovakva politikantska nastojanja imaju za cilj da dalje prodube nerazumevanje između građana Srbije, čime se samo doprinosi pojavi novih oblika diskrimantorne prakse prema pripadnicima LGBT populacije.

KPD ističe da bi Zakon o zabrani diskriminacije trebalo da se primenjuje jednako na sve one koji na teritoriji Republike Srbije preduzimaju akte diskriminacije, uključujući i one pojedince koji u javnosti šire ideje mržnje i nasilja prema pojedincima i grupama koji dele određeno lično svojstvo, i to bez obzira na to da li su oni kao prekršioci Zakona domaći državljani ili stranci.

KPD ističe da se oni koji koriste govor mržnje ne mogu sakrivati iza svoje slobode izražavanja političkih ili verskih uverenja, jer korišćenje sopstvenih sloboda ne bi trebalo da bude opravdanje za kršenje prava i sloboda drugih. Niko nije slobodan da promoviše mržnju, nasilje i diskriminaciju prema pojedincima i grupama koje dele određeno lično svojstvo, bez obzira da li se radi o crkvenim velikodostojnicima ili partijskim funkcionerima.

KPD poziva najviše predstavnike države da bez odlaganja politički osude one koji smatraju da Zakon o zabrani diskriminacije u ovom flagrantnom slučaju širenja govora mržnje ne bi trebalo primenjivati i na taj način upute nedvosmislenu poruku svima onima koji prava i sloboda pojedinaca i grupa na teritoriji Republike Srbije ne shvataju ozbiljno.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, NVO “PRAXIS”, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT i Regionalni centar za manjine.

 Preuzmite dokument: Preporuka Poverenice za zaštitu ravnopravnosti povodom govora mržnje Mitropolita Amfilohija Radovića

Koalicija protiv diskriminacije osuđuje izjavu Nevene Petrušić, Poverenice za zaštitu ravnopravnosti koja je u dnevnom listu „DANAS“ od 07. marta obećala da protiv mitropolita SPC Amfilohija Radovića neće podneti tužbu čak i ako on ne bude postupio po njenoj ranije donetoj Preporuci. Ovakav stav Poverenice predstavlja ohrabrenje svim onima koji svakodnevno koriste govor mržnje i pravdaju nasilje protiv pripadnika različitih manjinskih grupa u Srbiji. Istovremeno, ovakvim izjavama obesmišljava se glavno oruđe koje Poverenica ima na raspolaganju – podnošenje tužbe zbog kršenja zabrane diskriminacije u slučajevima kada drugi mehanizmi zaštite ne daju rezultate.

Na osnovu obraćanja organizacije „Labris“, koja je članica Koalicije protiv diskriminacije, kao i 25 građana i građanki Srbije, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je tek posle skoro 5 meseci nakon podnošenja pritužbe donela odluku u kojoj je sadržano mišljenje prema kome je mitropolit Amfilohije Radović koristio govor mržnje nazivajući učesnike Parade ponosa „smradom sodomskim koji je otrovao i zagadio Beograd“ i pravdajući nasilje na ulicama rečima da je „nasilje tih bezbožnih i nastranih ljudi izazvalo drugo nasilje“. Koalicija protiv diskriminacije smatra da je Poverenica pravilno kvalifikovala ove izjave kao govor mržnje i pozdravlja delove Preporuke kojima se zahteva da se mitropolit Amfilohije izvini pripadnicima LGBT zajednice i da se uzdrži od davanja sličnih izjava u budućnosti.

Koalicija međutim smatra potpuno neprihvatljivim da u slučaju govora mržnje na koji je reagovala najšira javnost i decidnog opravdanja nasilja nad pripadnicima LGBT populacije, Poverenica reaguje zahtevom da se žrtve ovog teškog oblika diskriminacije sastanu sa osobom koja očigledno nema ozbiljnu nameru da izmeni svoj stav, što je potvrđeno i dan nakon donošenja odluke Poverenice kada su mitropolit Amfilohije i koordinator Pravnog saveta Mitropolije Velibor Džomić rekli da se neće postupiti po preporuci Poverenice. U izjavi „Blicu“ mitropolit Amfilohije je ponovio da treba „voleti grešnike“, a „mrzeti zlo i greh“ aludirajući ponovo na homoseksualnost, za koju je rekao da je to „put koji vodi u propast“, „nastranost“ i „greška“.

Umesto da na ponovljeni govor mržnje mitropolita Amfilohija reaguje oštro i nedvosmileno, ukazujući na to da su njegove reči neprihvatljive, te da on time povređuje autoritet odluke koju je ona donela, Poverenica je svojom izjavom u listu Danas faktički obećala mitropolitu da neće biti tužen, čime mu je obezbedila svojevrstan „blagoslov“ da nastavi da koristi istu retoriku mržnje. Istovremeno, izjavom da će Mitropolit Amfilohije biti samo opomenut ukoliko ne postupi po Preporuci, ali da tužbe neće biti jer ona nema kapaciteta za podnošenje tužbe, Poverenica je samo ohrabrila sve druge koji preduzimaju akte diskriminacije i krše Zakon o zabrani diskriminacije.

Koalicija smatra posebno zabrinjavajućim deo izjave Poverenice Nevene Petrušić u kome se navodi da „u slučaju mitropolita Amfilohija Radovića nema mesta podnošenju tužbe“. Prema članu 13. Zakona o zabrani diskriminacije koji definiše teške oblike diskriminacije, govor mržnje mitropolita Radovića se po više osnova može kvalifikovati kao težak oblik diskriminacije. Govor mržnje mitropolita Radovića je učinjen je putem javnih glasila (čl. 13 stav 3), ponovljen je više puta i u dužem vremenskom periodu (član 13. stav 6), podstakao je na mržnju i netrpeljivost (član 13. stav 1) i značajno je doprineo nastanku teških posledica za diskriminisanog, druga lica i imovinu (član 13. stav 7). Zbog toga smatramo da upravo u ovom slučaju svakako ima mesta podnošenju tužbe.

Koalicija protiv diskriminacije poziva Poverenicu za zaštitu ravnopravnost da dosledno primenjuje Zakon o zabrani diskriminacije i da bez odlaganja započne sa ukazivanjem na posebno teške oblike diskriminacije, na šta je obavezuje i sam Zakon. Zahtevamo da Poverenica koristi sve mehanizme koje Zakon predviđa, a naročito podnošenje tužbe u posebno teškim slučajevima  diskriminacije, jer tehnički razlozi i kapaciteti ne mogu biti opravdanje za nesprovođenje zakona. Koalicija protiv diskriminacije očekuje od Poverenice da ne insistira na tome da žrtve diskriminacije ili predstavnici organizacija koji pružaju podršku manjinskim grupama održavaju sastanke sa osobama koje pravdaju nasilje i koriste govor mržnje, naročito kad je očigledno da bi i tom prilikom oni  koristili takav govor. Umesto toga, Poverenica bi trebalo da svojim jasnim i nedvosmislenim istupima u javnosti pruži podršku svim žrtvama diskriminacije u Srbiji i ohrabri ih da podnose pritužbe.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava, Anti-trafiking centar, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.

Pored svih problema sa kojima se korisnici novčane socijalne pomoći susreću, u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti (u daljem tekstu Zakon) zakonodavac im je postavio još jedan uslov koji za mnoge korisnike predstavlja nepremostivu prepreku na putu ka ostvarenju njihovih prava.

U članu 84. novog Zakona propisano je da je pojedinac, odnosno član porodice koji je nesposoban za rad, dužan da uz zahtev za utvrđivanje prava na novčanu socijalnu pomoć dostavi i pravnosnažnu sudsku odluku, sudsko poravnanje, ili dokaz da je kod nadležnog suda pokrenuo postupak radi utvrđivanja obaveze izdržavanja od srodnika sa kojim ne živi u porodici, a koji je prema zakonu kojim se uređuju porodični odnosi u obavezi i u mogućnosti da učestvuje u njegovom izdržavanju.

Ovom odredbom se ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu dodatno otežava, budući da se zakonodavac odlučio da ionako složen upravni postupak dodatno optereti podnošenjem tužbe sudu. Samo podnošenje tužbe zahteva i plaćanje odgovarajuće takse. Takođe, ako uzmemo u obzir da je sredinom 2011. godine broj korisnika novčane socijalne pomoći porastao na 190.000, a da u Srbiji, prema poslednjim procenama Republičkog zavoda za statistiku, živi oko 700.000 ljudi ispod granice siromaštva, jasno je koliko će podnošenje tužbi za izdržavanje dodatno opteretiti već preopterećene sudove.

Treba imati u vidu i to da su korisnici novčane socijalne pomoći lošeg materijalnog stanja, u najvećem broju slučajeva nedovoljno obrazovani i neobavešteni, često nepismeni, a iz centara za socijalni rad najčešće ne dobijaju jasne i potpune informacije o tome šta podnošenje tužbe zapravo znači i kakve posledice može proizvesti. Kao neuke stranke, korisnici novčane socijalne pomoći nisu u mogućnosti da sami sastave tužbu i podnesu je sudu bez stručne pravne pomoći. Iako neke opštinske uprave imaju službu za besplatnu pravnu pomoć, to je i dalje nedovoljno da bi se pomoglo svima kojima je besplatna pravna pomoć neophodna kako bi mogli da podnesu zahtev za novčanu socijalnu pomoć uz ispunjenje uslova za podnošenje tužbe za izdržavanje.

Zakon propisuje da je za podnošenje zahteva dovoljno da se podnese dokaz da je postupak pokrenut pred nadležnim sudom. Međutim, ostaje nejasno da li je za produženje primanja pomoći potrebno da se podnese pravnosnažna presuda, odnosno da li je potrebno da predmet bude i rešen do roka za podnošenje zahteva za produženje primanja novčane socijalne pomoći. Isto tako, čini se neopravdanim da se tužba podnosi i protiv onih rođaka koji su i sami korisnici nekog vida socijalne pomoći ili su nezaposleni, pa nisu u mogućnosti ni sebe i svoju porodicu da izdržavaju.

Kako primena ovog člana zakona izgleda u praksi, pokazaćemo na sledećem primeru:

Drita sa nevenčanim suprugom Avdulom živi u neformalnom romskom naselju u Čukaričkoj šumi. Imaju troje maloletne dece i oboje su nezaposleni. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je Dritin suprug „pravno nevidljivo“ lice i da ne poseduje nijedan lični dokument. Samim tim, on nije mogao da prizna decu, a bez upisanih podataka o ocu, po zakonu nije dužan da ih izdržava s obzirom na to da mu se pred sudom ne može utvrditi identitet, što Dritu formalno čini samohranom majkom. Na drugoj strani, Dritin otac je stalno zaposlen u JAT-u kao fizički radnik i pored sebe izdržava još troje ljudi – nezaposlenu suprugu, nezaposlenog sina i maloletnu ćerku. Da bi ostvarila pravo na novčanu socijalnu pomoć, prema novom zakonu, Drita kao zakonska zastupnica u ime svoje troje maloletne dece koja su joj oduzeta i trenutno se nalaze u prihvatnoj stanici, mora protiv svog oca da podnese tužbu budući da on, prema Porodičnom zakonu, ima obavezu da izdržava svoje unuke s obzirom na to da su nesposobni za rad, a njihovi roditelji ne ostvaruju nikakav prihod. Drita nije u dobrim odnosima sa ocem jer on ne podržava njenu vezu sa Avdulom, a podnošenje tužbe za izdržavanje samo će još više pogoršati i ovako loše porodične odnose između njih. S druge strane, ako ne podnese tužbu Drita će ostati bez prihoda, a deca za koju se vodi postupak vraćanja u porodicu joj neće biti vraćena ukoliko ne bude uspela da im obezbedi materijalnu sigurnost.

Još jedan od problema sa kojima se susreću naročito Romi - stanovnici neformalnih naselja je i taj što oni vrlo često nemaju prijavljeno prebivalište, a mnogi ni boravište, dok se posebne teškoće javljaju ukoliko se radi o „pravno nevidljivim“ licima koja nemaju lična dokumenta, kojima je i pre ovog uslova bili teško, zapravo nemoguće, da ostvare svoje pravo na socijalnu zaštitu. Sa druge strane, ukoliko lica koja po zakonu imaju obavezu izdržavanja članova porodice koji su nesposobni za rad, a nemaju prijavljeno prebivalište ili boravište dolazi do problema u zasnivanju mesne nadležnosti sudova kojima treba da se podnese tužba protiv ovih lica.

Nova zakonska rešenja naizgled omogućavaju povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnih, kao i veća novčana davanja za postojeće korisnike, međutim, propisivanjem jedne ovakve odredbe, zakonodavac je nesumnjivo imao nameru da smanji broj korisnika novčane socijalne pomoći imajući u vidu da će mnogi korisnici pre odustati od podnošenja zahteva nego da podnesu tužbu protiv članova porodice. Jedni iz straha da ne naruše porodične odnose, ili dodatno ne pogoršaju često vrlo lošu materijalnu situaciju svojih najbližih, a drugi zato što bez pravne pomoći nisu u mogućnosti da sami pokrenu postupak pred sudom, i na taj način ispune uslov za podnošenje zahteva za dobijanje novčane socijalne pomoći.

Uvođenjem obaveze podnošenja tužbe protiv najbližih srodnika samo se još više komplikuje i ovako komplikovana administrativna procedura, a propisivanjem jednog ovakvog uslova, za mnoge korisnike ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć postaće nedostižno. Na ovaj način se obesmišljava sama poenta socijalne zaštite čija svrha je upravo da pomogne najugroženijim slojevima stanovništva da se izbore sa siromaštvom i nemaštinom, a ne da im to pravo uskrati postavljajući pred njih uslove koje ne mogu da ispune, čime se direktno krše osnovna načela socijalne zaštite - načelo efikasnosti, načelo dostupnosti socijalne zaštite i načelo najboljeg interesa korisnika.

Nevladine organizacije pozivaju zakonodavnu vlast da razmotri izmenu člana 85. Predloga zakona o parničnom postupku koji onemogućava najugroženije kategorije stanovništva da imaju pristup sudu.

Naime, predviđenim rešenjem građani mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat. Time će najugroženiji građani Srbije koji su fizički onemogućeni da pristupe sudu ili nemaju novca da dođu do suda, ostati bez mogućnosti da preduzimaju ove radnje ukoliko ne budu imali novca i za plaćanje advokatskih usluga. Stav 2 navedenog člana, u direktnoj je suprotnosti sa ustavnom garancijom da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu. Kako Ustav Republike Srbije nije predvideo nikakva ograničenja, već je garantovao da svako ima pravo na pravni lek, predloženo rešenje prema kom stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim lekovima direktno krši pravo na pravni lek garantovano Ustavom i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pored toga, smatramo da je članom 85, pogotovo u situaciji kada je rad na izradi Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek u toku, odnosno u kojoj radna grupa za izradu ovog zakona još uvek nije zauzela konačan stav o krugu potencijalnih pružaoca besplatne pravne pomoći, prejudicirano da besplatnu pravnu pomoć neće moći da pružaju udruženja građana, sindikati, pravne klinike pri fakultetima i drugi potencijalni pružaoci besplatne pravne pomoći.  Time će stanovnici neformalnih naselja, osobe sa invaliditetom, interno raseljena lica, žrtve nasilja u porodici i ostale kategorije socijalno najugroženijih građana praktično ostati bez prava na pristup sudu.

Ustavna odredba kojom je predviđeno da pravnu pomoć pruža advokatura i službe pravne pomoći osnovane u jedinicama lokalne samouprave predstavlja nivo zaštite prava na pravnu pomoć koji garantuje država, ali se ne može tumačiti tako da drugim pružaocima besplatne pravne pomoći biva zabranjena delatnost. Pored svega navedenog, ovakvim rešenjem krše se i odredbe člana 20. stav 2 Ustava Republike Srbije prema kom se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.

Zbog svega navedenog još jednom pozivamo nadležne državne organe da razmotre izmenu pomenute zakonske odredbe koja će, ukoliko bude usvojena, onemogućiti najugroženije i najsiromašnije građane Srbije da ostvare Ustavom zagarantovano pravo na pristup sudovima.


Organizacije potpisnice:

1.    Praxis
2.    CUPS
3.    Regionalni centar za manjine
4.    Beogradski centar za ljudska prava
5.    Fond za humanitarno pravo
6.    YUCOM – Komitet pravnika za ljudska prava
7.    Centar za praktičnu politiku
8.    Mreža Odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS
9.    Edukativni centar Roma
10.    ASTRA
11.    NVO Atina
12.    Civil Rights Defenders
13.    Udruženje građana "Snaga prijateljstva" – Amity
14.    Novosadski humanitarni centar
15.    Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda
16.    Humanitarni centar za integraciju i toleranciju
17.    AS - Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om
18.    Centar za interaktivnu pedagogiju
19.    SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja
20.    Žene za mir
21.    KIC Pralipe
22.    NEC-RP Kragujevac
23.    Glas Kosova i Metohije
24.    Udruženje Pomoć deci
25.    Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti
26.    HO Božur
27.    Udruženje Iskra
28.    Društvo za razvoj dece i mladih – Otvoreni klub
29.    NVO Panonija
30.    Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava
31.    Udruženje Sveti Spas
32.    Asocijacija za borbu protiv side - JAZAS
33.    Zajedno zajedno
34.    Centar lokalne demokratije LDA Niš
35.    Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S
36.    Autonomni ženski centar
37.    Udruženje građana Nexus
38.    Žene u crnom
39.    INTEGRA, Kraljevo
40.    Dečji centar Mali Princ
41.    Ekumenska humanitarna organizacija
42.    Centar za integraciju mladih
43.    Liceulice
44.    Grupa 484
45.    Viktimološko društvo Srbije
46.    Gej strejt alijansa
47.    Odbor za ljudska prava Vranje / SOS telefon Vranje
48.    PAAD Centar za sociokulturološke izuzetnosti
49.    Centar za unapređenje i promociju prava društveno marginalizovanih grupa “Novi Svet”
50.    Udruženje građana Kula
51.    Romski informativni centar (RIC)
52.    Udruženje građana Ekobečej
53.    NVO “Škola mira” Kragujevac
54.    Gayten LGBT
55.    Centar za jednaka prava
56.    Transparentnost Srbije
57.    Fond za otvoreno društvo
58.    UTLOSS
59.    Odbor za ljudska prava Leskovac
60.    NVO Evropska Vojvodina
61.    Udruženje Fenomena
62.    Udruženje Romkinja Osvit, Niš
63.    Udruženje Centar za istraživanje javnih politika
64.    SOS Vlasotince
65.    Inicijativa mladih za ljudska prava
66.    PRO BONO
67.    Centar za prava manjina
 
Inicijativu podržavaju i:

68.    Kancelarija zaštitnika građana Subotice
69.    Društvo sudija Srbije
70.    Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
71.    Zaštitnik građana

Koalicija za pristup pravdi (Koalicija) podnela je 24. januara Inicijativu za ocenu ustavnosti nedavno usvojenog Zakona o parničnom postupku, čija primena počinje 1. februara 2012. godine, a kojim se, kako se u Inicijativi navodi, ograničava pristup pravdi i preti represijom slobodnom mišljenju, delovanju i kritičkoj reči. Zbog mogućnosti nastupanja neotklonjive štete po građane Srbije, podnosioci Inicijative predložili su Ustavnom sudu obustavu primene osporenih odredbi do donošenja odluke o njihovoj saglasnosti sa Ustavom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima.

Inicijativa za ocenu ustavnosti podneta je u odnosu na članove 85, 170, 193, 499 i 500. Ove odredbe odnose se na obavezno advokatsko zastupanje u parničnim postupcima, položaj Republike Srbije kao tužene strane i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa.

Koaliciju za pristup pravdi čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis.

Preuzmite dokument: Inicijativa za ocenjivanje ustavnosti članova 85, 170, 193, 499 i 500 Zakona o parničnom postupku