Halil^[1] (40) je nakon više od 20 godina provedenih u inostranstvu, 2019. godine vraćen u svoj rodni grad na Kosovu, jer nije imao zakonit osnov boravka u inostranstvu. Ubrzo se doselio u jedan grad na istoku Srbije, gde je već živela njegova sestra, i do danas je Halil ostao da živi u ovom gradu. Međutim, ni nakon više od 3 godine i nebrojenih pokušaja, još uvek nije uspeo da prijavi prebivalište i izvadi ličnu kartu, te i dalje živi bez ikakvih ličnih dokumenata, a samim tim i bez mogućnosti da se zaposli, da dobije zdravstvenu knjižicu, da ostvari pravo na socijalnu zaštitu i da pristupi čitavom nizu drugih prava.

Prvi put je zahtev za prijavu prebivališta u gradu u kom se nastanio Halil podneo još u februaru 2020. godine, ali u junu te godine zahtev je odbijen uz obrazloženje da tokom postupka nije utvrđeno da se u tom gradu nalazi centar njegovih životnih aktivnosti i veza koje dokazuju njegovu povezanost sa mestom u kome boravi. Na navedeno rešenje Halil je izjavio žalbu, koju je drugostepeni organ usvojio i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. U ponovljenom postupku Halilov zahtev je ponovo odbijen uz istovetno obrazloženje - utvrđeno je da se on nije nastanio u tom gradu sa namerom da tu stalno živi. Halil je propustio da izjavi žalbu na ovu odluku, tako da je postupak  okončan odbijajućim rešenjem.

U narednom periodu, Halil se nekoliko puta obraćao policiji u vezi sa prijavom prebivališta, ali su njegovi zahtevi usmeno odbijani, a on je upućivan da se radi prijave prebivališta i pribavljanja lične karte obrati policijskoj upravi u mestu njegovog rođenja, bez obzira na to što u tom mestu niti živi, niti ima nameru da se tamo preseli. Zapravo je ista policijska stanica upućivala Halila da zahtev podnese u gradu sa kojim je izgubio svaku vezu pre više od 20 godina, dok je za mesto gde je zaista živeo već godinu ili dve tvrdila da nema nameru da se u njemu nastani. 

Prilikom terenske posete romskim naseljima u martu 2023. godine, Praxis je Halilu pružio pomoć u sastavljanju zahteva za prijavu prebivališta. S obzirom na to da Halil ne može da dokaže pravni osnov stanovanja, to jest, ne poseduje dokaze o vlasništvu ili zakupu stana u kojem živi, u zahtevu je traženo da mu se u slučaju da prebivalište nije moguće utvrditi na drugi način, prijava odobri na adresi centra za socijalni rad, kako je to predviđeno zakonom za slučajeve poput Halilovog, odnosno, za situacije kada ne postoji druga mogućnost za prijavu prebivališta. 

Međutim, umesto da  prime zahtev, u policiji su Halila ispitivali o tome odakle mu priloženi zahtev i ko mu je i zašto pomagao u vezi sa prijavom adrese prebivališta. Tom prilikom rečeno mu je i da nije moguće prijaviti adresu prebivališta na način kako je navedeno u zahtevu, te je upućen da podnese uobičajeni zahtev kojim se dokazuje pravni osnov stanovanja i rečeno mu je da treba da obezbedi prisustvo vlasnika objekta u kome stanuje, radi davanja saglasnosti. 

Dva dana kasnije Halil se ponovo obratio policijskoj stanici, ukazujući da nije u mogućnosti da dokaže pravni osnov stanovanja na način kako je to zatražila policija, jer je vlasnik stana preminuo, ostavinski postupak nije sproveden, a i osoba koja bi trebalo da nasledi stan odsutna je dugi niz godina. Tada je pak Halilu rečeno da ne može da podnese zahtev, jer inspektor nije tu i da treba ponovo dođe za nekoliko dana. Halil je tako i uradio, ali zbog ponovnog odsustva inspektora njegov zahtev ponovo nije primljen, te je upućen da se ponovo javi za nedelju dana. Kada se ponovo obratio policiji, dobio je informaciju je da ne može da podnese zahtev dok ne obezbedi prisustvo dva svedoka identiteta, koji moraju biti bliski srodnici, te mu je ponovo odloženo podnošenje zahteva za nedelju dana. Na kraju je Halilov zahtev ipak primljen kada su njegov identitet potvrdile vanbračna supruga i još jedna osoba.

Zbog neodgovarajućeg odnosa nadležnih organa i njihovog nezakonitog postupanja, povratnici iz inostranstva, a pogotovu pripadnici marginalizovanih etničkih zajednica, suočavaju se sa velikim preprekama u procesu integracije. Ovi građani vraćaju se u sredine u kojima nisu živeli godinama, pa čak i decenijama, izgubivši upravo sve one veze čijim postojanjem su uslovljeni kako bi prijavili adresu prebivališta. Neodgovarajućim postupanjem, insistiranjem na dokazivanju pravnog osnova stanovanja i propuštanjem primene alternativnih osnova prijave, povratnici zapravo bivaju onemogućeni da registruju prebivalište. Kao i u Halilovom slučaju, veoma su česte situacije da se prijava prebivališta odbija uz lakonsko obrazloženje da nije utvrđena namera da se stranka nastani u određenom mestu, i to bez ikakvog objašnjenja ili dokaza koji bi potkrepili takvu tvrdnju. Policijske stanice u velikom broju slučajeva izbegavaju nadležnost a građane  upućuju da podnesu zahteve u mestima u kojima ne žive, zahtevi se neretko usmeno odbijaju, a od stranaka se traži da obezbede prisustvo svedoka – srodnika, čak i kada je to nemoguće učiniti.

Izostanak odgovarajućeg postupanja, koje bi bilo u skladu sa važećim propisima i položajem i potrebama ove posebno osetljive kategorije lica, te postavljanje uslova koje oni ne mogu da ispune,  predstavljaju akt diskriminacije i neizbežno vode njihovoj daljoj sistemskoj isključenosti.

 [1] His real name has been changed to protect his privacy.