Program statusnih i socioekonomskih prava

ponedeljak, 18. oktobar 2021.

Put do besplatne pravne pomoći, sa presedanjem

Tokom 2019. godine, Praxis je terenskim radom saznao za slučaj Emine Beriše [1] koja je bila pravno nevidljivo lice i koja ima četvoro dece koja tada takođe nisu bila upisana u matičnu knjigu rođenih.

Prilikom prvog kontakta, svi detalji o njenom rođenju i životu do kojih su pravnici Praxisa došli bili su polovični i šturi. Emina je nepismena, a dodatni izazov predstavljala je okolnost da bilo kakvi brojevi, datumi, ili godine nemaju za Eminu naročiti značaj. Poreklom sa Kosova, Emina nije mogla čak da da vremensku odrednicu da li se udala pre ili posle ratnih dešavanja na Kosovu 1999. godine. Emina ne zna da čita i piše, oduvek živi na marginama društva i nikada se nije obraćala državnim organima i institucijama, a neposedovanje dokumenata samo je produbilo njenu socijalnu isključenost.

Praxis je stupio u kontakt sa njenom porodicom, prijateljima i širom rodbinom, skupljajući tako informacije o Emini od Kostolca do Subotice, Kosova i Nemačke, kako bi doznao što više činjenica koje bi podrobnije rasvetlile okolnosti Emininog slučaja. Emina je tada imala 34 godine, i još uvek nije bila upisana u matične knjige rođenih. Pošto su njena oba roditelja preminula, vreme i mesto njenog rođenja bilo je moguće utvrditi samo u sudskom postupku.

Emina nije znala koliko je godina prošlo od smrti njenih roditelja. Ima četiri brata i dve sestre. Rođena je u kući roditelja na Kosovu, a oni iz njoj nepoznatih razloga nisu tada podneli matičaru dokaz o njenom rođenju, te činjenica njenog rođenja nije upisana u matične knjige. „Moj tata je radio privatno za hranu, od nas četiri brata i tri sestre, samo ja nisam imala dokumente, naljutio se na mene zbog muža što sam otišla, nije hteo da izvadi dokumente, a kad sam bila mala, nije imao vremena.“

Nije posedovala izvod iz matične knjige rođenih niti bilo kakav identifikacioni dokument kojim bi dokazala identitet. Samim tim, Emina nije imala ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu ili bilo kakav drugi dokument pomoću koga bi imala pristup pravima. „Tri godine nisam bila kod doktora, pre toga samo jednom privatno, 1000 dinara sam morala da platim kad sam bila bolesna. Sada me boli glava, treba da ležim, nisam bila kod doktora. Šta da radim, pijem tabletu.“

Eminin nevenčani suprug je gluv, a ne poznaje zvanični znakovni jezik, već se sporazumeva znakovno jezikom koji su naučili unutar porodice. Nije zaposlen, to što je gluv mu otežava nalaženje posla. Emina radi kako bi prehranila celu porodicu. „Mnogo radim jer muž ne može, a ne mogu ja sve sama. Muž ne može da radi jer ne čuje, ne sluša, ne zna da priča ko mu šta kaže da radi.“

Jedini mobilni telefon koji ova porodica poseduje, ipak se nalazi kod njenog supruga, koji je gluv. Ona nema svoj. Nakon što je proverio ko zove, pružio je telefon Emini. Tražili su je sa još jednog sezonskog posla: „Berba borovnica. Pa paradajza. Po zimi ne mogu da radim. U hladnjači traže ličnu kartu da se prijavim, do sada sam radila na tuđu ličnu. Gazda kaže, nema problema za tebe, znam kako radiš, ja garantujem. A kad je pauza dva dana, vikend, idem na jabuke. Radim svaki dan, boli me sve, ustanem u 4, radim, stignem popodne, odmorim malo pa opet radim drugo. Brat kad ima šalje, kad nema-nema. Zovu me ljudi na posao, čupamo travu, ne smem puno da lupam motikom, kad lupam boli me ovde. Drugarica htela u firmi da čistim, kažu imas ličnu kartu, kažem nemam, ne smem bez lične karte, da mi na veresiju hranu, bez lične ne može da mi da posao.“

U vanbračnoj su zajednici dvadeset godina, od 2001. Tada je bila mlađa nego što je danas njena maloletna ćerka. Imala je samo 15 godina. Mada, Emina ne zna sa koliko godina je stupila u dečji brak: „Mala sam bila kad sam se verila, da vidim sad slike kolika sam bila, ne znam.“

U Subotici su poslednje 2 godine. Prethodno su živeli u Lipljanu na Kosovu. U evidenciji ne postoje podaci o vremenu i mestu Emininog rođenja, ono jednostavno nije evidentirano.

Imaju četvoro maloletne dece, troje je rođeno u bolnici u Gračanici, dok je stariji sin rođen kod kuće. „Kad sam se porađala uzelela sam dokumenta jetrve za bolnicu.“ Dve kćerke pohađaju osnovnu školu u Bajmoku, dok stariji sin ne pohađa školu jer ni on ne čuje, ima i ugrađene šipke u kukovima, operisan je u bolnici u Prištini, na Kosovu. On je naučio da govori i čita sa usana i da se sporazumeva znakovima, međutim to nije zvanični znakovni jezik već se tako sporazumevaju u okviru porodice. Kartoni o vakcinaciji dece postoje, ali su u njima deca upisana pod drugim prezimenom, koje je ujedno prezime Eminine jetrve, pošto je preko njene zdravstvene knjižice vršena vakcinacija dece. Emina nema zdravstvenu zaštitu. „Ništa ni za vakcine ove sada, pitala me šefica, Emina da li si vakcinisana, ja kažem ne, kako ti radiš bez papira pitali su me u našoj ambulanti za vakcinu, pitali me imaš li ličnu kartu, ja kažem nemam, možemo da ti damo kaže kinesku, a koju ti hoćeš ne smemo. Ja bojim se od kineske.“

Emini nije išlo u korist to da je te godine kada je Praxis saznao za njen slučaj, stupio na snagu Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, čija je primena od 1. oktobra 2019. onemogućila nevladine organizacije da pružaju besplatnu pravnu pomoć u sudskim postupcima. Nakon početka primene Zakona, prema podacima Praxisa, na desetine građana koji nisu upisani u matične knjige, suočilo se sa poteškoćama u dobijanju besplatne pravne pomoći. Pokušaji lica u riziku od apatridije da ostvare besplatnu pravnu pomoć su se po pravilu usmeno odbijali, ili bi, součena sa komplikovanim postupkom, ona sama odustajala. U periodu kada sistem besplatne pravne pomoći nije zaživeo na potrebnom nivou, kada više od dve trećine lokalnih jedinica nije ispunilo zakonsku obavezu i formiralo službe za besplatnu pravnu pomoć, Praxis je u Subotici u Eminino ime podneo zahtev za odobravanje besplatne pravne pomoći. Emina Beriša tada nije umela ni da se potpiše, čak ni inicijalima. Već na pisarnici službenici nisu bili upoznati sa tim kako bi trebalo da postupaju, pa ih je Praxis uputio na načelnicu GU Subotica, sa kojom je ranije bio u kontaktu i dogovorio podnošenje zahteva. Postupak odobravanja besplatne pravne pomoći ubrzo je uspešno okončan. Rešenjem kojim se odobrava pružanje besplatne pravne pomoći kao pružalac je određen advokat. I dok je postupak odobravanja besplatne pravne pomoći protekao bez većih teškoća, to se nikako ne može reći za samo pružanje pravne pomoći.

Emina Beriša je odmah po prijemu rešenja otišla kod advokata. Advokat je inicijalni susret sa strankom najpre odložio zbog godišnjeg odmora. Kako je vreme odmicalo a ništa se nije dešavalo, Praxis je pribavio dokumenta Emininih roditelja i prosledio ih Emini kako bi ih predočila advokatu. Kako se advokat i dalje nije javio Emini, ona je samoinicijativno ponovo otišla kod njega u februaru 2020. godine. Advokat joj je rekao da mu nisu potrebne kopije, potom je od Emine tražio da mu dostavi originalne izvode iz matične knjige umrlih za roditelje, kao i izjave tri svedoka. „Gde su ti dokumenta od tate i mame, kaže...a gde da nađem to, u grobu?“

Iako bi se možda i moglo razmatrati da li je bilo opravdano to što je advokat tražio od Emine da pribavi ove dokumente ili je trebalo da to sam učini, kao i da li su uopšte svi ti dokazi bili neophodni, nema sumnje da advokat nije ispravno postupio kada je Eminu, koja mu je donela kopije izvoda iz matične knjige umrlih za roditelje, uputio da ode u više stotina kilometara udaljeni Niš i pribavi originale, i to, kako Emina navodi – taksijem. Emina nije imala sredstava i mogućnosti da pribavi ove dokumente, a advokat joj se više nije javljao. Praxis je pokušao da stupi u kontakt sa advokatom, ali bezuspešno, pošto se na kontakt telefone advokatske kancelarije niko nije javljao. Praxis je informisao klijentkinju da je posao advokata da pribavi originale, ali ju je i uputio u Gradsku kuću u Subotici, kod matičara, kako bi na osnovu postojećih kopija zatražila originale. Advokat joj čak ni to nije savetovao.

Uvidevši da Emini Beriši advokat ne pruža odobrenu pravnu pomoć niti preduzima bilo kakve radnje, Praxis je krajem avgusta 2020. godine stupio u kontakt sa Centrom za socijalni rad, pošto je ovaj organ zakonom ovlašćen da pokreće postupke za utvrđivanja vremena i mesta rođenja. Zaposleni u Centru za socijalni rad pokazali su razumevanje za Eminin problem, kao i spremnost da pruže pomoć. Nakon što im je Praxis preneo svoja iskustva u vezi sa postupcima utvrđivanja vremena i mesta rođenja, Centar za socijalni rad Subotica je podneo predlog za majku, da bi nakon njenog upisa pokrenuo postupke i za decu.

Emina Beriša je jedna od onih osoba koja nikada ne bi uspela sama da se obrati nadležnim službama. Iako je još u decembru 2019. godine Emini odobrena besplatna pravna pomoć i dodeljen advokat, predlog je podnet tek godinu dana kasnije od strane Centra za socijalni rad. U novembru 2020. godine uz pruženu besplatnu pravnu pomoć, podsticaj Praxisa i dobru saradnju sa Centrom za socijalni rad Subotica, došlo se do predloga za utvrđivanje Emininog vremena i mesta rođenja, koji je Centar podneo je sudu. Advokat za sve to vreme nije kontaktirao Eminu.

U junu 2021. godine konačno je uspešno sproveden postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja za Eminu Berišu. Ubrzo nakon toga, sprovedeni su postupci i za njenu decu.

Praxis je, dve godine posle prvog susreta, odneo i uručio Emini Izvode iz matične knjige rođenih i uverenja o državljanstvu. „Neću prstom, učila me starija ćerka.“ Pet puta je probno, vežbajući polako na nekom papiru Emina ispisivala svoje ime. „Nisam išla ni jedan razred, nisam znala šta je škola. Teško je bez škole, zato volim da ide ovaj mali. Sve ću da ih pošaljem u školu a ne ko ja što ne znam ništa. Evo bogami kako kažeš, ovako, sad bih išla u tu školu za odrasle a ko da radi, sad mi došao račun još za kanalizaciju, odakle meni da platim te pare?“

„Ja se plašim da pišem svoje ime.“

Potpisuje dokumenta: EMINA.

I blista od ponosa i sreće. „Najviše sam volela za decu da imam, tako mi boga, i ranije za mene ali najviše za decu. Zbog sina, za zdravstvenu knjižicu. Planiram da predam za socijalno sad, ali ne znam gde da idem, gde da uđem. Sad mogu i da radim i kod doktora i to socijalno. A ništa od države pre, samo dva puta su mi dali pakete od Crvenog krsta, tražili ličnu kartu ali dali ipak, upisala je ona tamo. Al nisam dobila 30 evra, nisam imala ličnu kartu. Sad imam dokumenta. Deca imaju!“

Emina Beriša će sva svoja prava moći da ostvari tek kada joj bude odobrena prijava prebivališta i kada dobije ličnu kartu.

 

[1]Nije njeno pravo ime

Pročitano 599 puta
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action
Praxis means action